STOJAN

Kako uopšte to ide da je pozove na piće ili odmah kod njega, da se potrudi da bar naruči neku klopu ili će piće biti dovoljno, izbor je za njega uvek teško napraviti.

Kako uopšte izgleda ona koja mi se osmehivala sinoć? Mnogo šminke, poveći nos, ali zgodna, uhhh, brate, u retrovizoru gleda na put iza, ali i na sebe, priliku staru preko pedeset godina, sveže razvedenu i razuzdanu, o, da, sve miriše na dugo čekanu slobodu.

stojan

Tamara ima petnaest godina, upisala je srednju školu, koju je njena mama odabrala za nju. Naš glavni glumac je mrzi… Bivšu ženu, mislim, na ćerki sve voli iako usta i oči podsećaju na preţaljenu ljubav.

Šta danas treba, da sklapam ormar iz IKEE, odvedem majku na pregled kod lekara, aaaa pomišlja na vreme provedeno uz neprekidno zvocanje, jesam ti govorila, ta žena nije za tebe, pa nisu džabe naši stari išli pre venčanja da upoznaju iz kakve kuće dolazi mlada. Videla je ona odmah i znala je i upozoravala sina da to nije žena za njega. Nije odrasla u toplini porodičnog doma, razveli su se dok je još bila mala, svađali se oko podele imovine, ni posle trideset pet godina stari se ne mogu na oči videti. Šta će od tih budala ispasti nego još neka budala, pričala mu je majka prošlog nedeljnog ručka.

Gde ste dećki, govori kolegama dok nogom otvara vrata kancelarije noseći u plastičnim čašama dve kafe i dve vode, oćemo na neku klopu, umirem od gladi, izgovara dok stavlja na sto kafe i vodu. Reakcija zaposlenih je dobra, jedan se već hvata za jaknu, drugi je skočio na kafu, a treći već izlazi „Čekam vas na klopi, naručujem standardno“.

Uz mrsnu hranu i standardnu žvaku dočekuju vreme pauze, idealno za šetnju po gradu. Lepo vreme, pun grad, tiskaju se kroz gomilu turista i svakakvog sveta koji je sa lepim vremenom izašao da se prošunja po gradu i odmeri odraz u izlogu.

Kako uopšte to ide da je pozove na piće ili odmah kod njega, da se potrudi da bar naruči neku klopu ili će piće biti dovoljno, izbor je za njega uvek teško napraviti. Odlučuje da kupi nove gaće, skupe, moderne, što svetlije, osmehuje se dok zamišlja kako možda i zasvetli u mraku… i bukvalno i figurativno. Prodavačica se ljubazno osmehuje, preporučuje najnovije modele, sluša je i počinje da zaboravlja zbog koga i čega je i krenuo u kupovinu. Kad je platio karticom, tutnula mu je još jednu karticu i zelenim fluoroscentnim flomasterom podvukla svoje ime ‒ Ljubica, ako možda bude još nešto trebalo, budite slobodni da me pozovete ‒ gleda ga u oči i pruža mu kesu i tobože slučajno dodirne po levoj šaci.

Auuuu, brate, govori sam sebi, ulazi u kola i gazi na gas, na semaforu vadi telefon, poslednje upisan broj Stojanka, to mora da je ono prase od sinoć….. delete. Zove ga kolega sa posla „Auu, brate Marko, ne vraćam se ja na šljaku, kevi pozlilo nešto, moram joj se naći, ma ne smej se, bre, šta, ko, Ljubica, brate, auuu, ko prvi cvet iz bašte“.