ZOVIŠTA
Moja je kuća ranjena.
Od bola krov se uvija.
Udovi joj u mukama izdišu.
Oko nje besni psi kidišu.
Opasala je šikara gusta
da sakrije srca pusta.
Odjekuje joj utroba prazna
za pretekle najveća kazna.
Al’ taj odjek, taj jecaj u duši
ne da oluji da temelje ruši.
Sa tog zgarišta, iz tog dvorišta
još čujem detinjstva zovišta.
Još očeva kosa striže,
još majka jutrom se diže,
za sve nas radosti niže.
Osmeha duše, pun je dom,
otvorena srca i vrata svakom.
Visoko šiblje sramotu krije
za loše danas, građena nije.
I verujem, neki novi dani
biće od nje sazidani.
Leave A Comment