PIVOPIJA

Savo je voleo lozovaču, kao što su je pili i njegovi preci iz brda, a Đođe je bio okoreli pivopija.

Mladi najčešće misle da su dovoljno mudri,
baš kao i pijanice koje sebe smatraju dovoljno treznim.
Filip Dormer Stenhoup

Za Bačvane kažu da su rakijaši, tj. da vole rakiju. Valjda zato što je nekad cela Bačka bila pod dudovima. Uz svaki put, sa obe strane, bili su kao pod konac poređani drvoredi dudova. Bilo je dudova, bilo je svilenih buba i svilara, ali bilo je i gubara.

pivopija

Međutim, bilo je i dudinja, od kojih se pravila dudovača ili dudara, kako su je neki zvali, rakija koja mora da se ostavi jaka, jer u suprotnom ima izuzetno neprijatan šmek, koji nije smetao samo najokorelijim rakijašima. A Bačvani, inače vredna sorta ljudi, kada nije bilo druga posla odlazili bi u bircuz da pretresu sve što se kroz divan pretresati moglo.

I, kao što je to odvajkada bilo, vreme uporno, bez zastajkivanja, teče svojim tokom, donoseći neizbežne promene. Pa tako su se i u Bačkoj događale te, kako rekosmo, neizbežne promene. A one su se ogledale ne samo u svakodnevnom smanjivanju obradivih površina, što za kuće, što za fabrike, a sve više i za deponije, nego i u promeni strukture stanovništva, pa tako i navika. Svaka politička promena, najčešće praćena ratom, dovodila je do novih doseljavanja na ovaj prostor, tako da je to sada svojevrsni konglomerat naroda. Nekad sretni i zadovoljni što su tako izmešani a da im to ne smeta, a povremeno, u zavisnosti od toga kakvi politički vetrovi duvaju, podeljeni na tabore, uglavnom na nacionalnoj, ali ne menje i na političkoj osnovi. No i pored svega, druženja neistomišljenika, ili osoba različitih sklonosti, su uvek preživljavala vetrove nerazumevanja i netolerancije.

Tako se dogodio i susret dvojice poznanika, od kojih je Đorđe bio skorašnji dođoš, iz vremena naših međusobnih ratova devedesetih godina, kojih navodno nije bilo, a Savo, čovek u poodmaklim godinam, takođe je bio dođoš, samo iz ranijeg perioda, tako da su ga, oni koji ga nisu baš dobro poznavali, smatrali za ovdašnjeg, meštana, Bačvana, Vojvođana, već kako je ko voleo da naziva starosedeoce. Savo je voleo lozovaču, kao što su je pili i njegovi preci iz brda, a Đođe je bio okoreli pivopija. Sva su pića dobra, sva su piva dobra, ali je Apatinsko najbolje. Bar je Đole tako tvrdio. Naravno, i tog puta ispred njega je bila puna gajba piva i kad je naišao Savo, on ga pozva na pivo. Sedeli su ispred jedne prodavnice na praznim gajbama piva i pričali o koječemu.

Pošto su se izrazgovarali Savo ustade, zahvali se Đoletu na časti i htede da krene, ali ga ovaj pokuša zaustaviti.

– Šta je? Kud si navro? Imaš nekog hitnog posla, ili je samo zort od žene? Čujem da su Mađarice žestoke i da gledaju na sat kad se muž vrati kući, iz skitačine, kako one kažu.

– Ma ne šuketaj! Nit me žena kontroliše, nit sam ženobojažliv. Uostalom, koja žena kontroliše muža mojih godina? Nego, dva piva mi je, ne dosta, već i previše. Znaš da nisam pivopija.

– Pa dobro, ako nećeš pivo, hoćeš lozu? Sad ću da donesem iz prodavnice. Imaju i frakliće.

– Rekoh da mi je dosta, i to je to.

– Ama, jesi li ti muško, ili nisi?

– Možeš misliti kakvo sam muško kad je ženi svejedno kud idem i kad se vraćam.

Uostalom, kakve veze muškost ima sa tim koliko ćeš piva sasuti u sebe?

– Šta da ti kažem? Vidiš ovu gajbu piva? Tek sam je načeo.

– Nisi je načeo, nego si već polokao 4 flaše. Valjda ti je dosta?

– Kažem ti da sam je tek načeo. Dok ima punih flaša u gajbi ja odavde ne mičem.

– Alal ti jetra, kad sve to toleriše. Samo ti tu fali jedan detalj, pa da bude kompletan doživljaj.

– A šta mi to fali?

– Pa, jedna noša – da ne moraš da ustaješ do toaleta…