Paunovi su sleteli na krov ambara

PAUNOVI SU SLETELI NA KROV AMBARA

Paunovi su sleteli na krov ambara,
pred sumrak su odnekud doleteli
kroz čoju prvoga mraka…
Sakrila ih je tama kao svilen veo laka
i široke krošnje starih oskoruša…
Leptiri beli su lebdeli oko usnulih pupoljaka,
i duvančica što su iznikle oko starog bunara…
Mačak se popeo na krov, pticama nešto govori
i jato ga pažljivo sluša…

Nakon stotinu godina kad prah naš se prahu vrati,
kad utihnu srca, sklope se oči, uvenu cvetovi,
ugase se sećanja, nestanu stari naši svetovi
niko neće znati niti će da sluti
da je nekad bila ova noć i u njoj u domu mom toliko duša
da je tu zanoćila pauna krasnih svita…

Sja šuma. Pun mesec u svojoj zlatnoj rizi blešti,
ptice su se vratile u gnezda, purpur sutona se gasi,
cvrčak doziva kišu, iz šume čuje se huk tetreba,
livadom što je legija zlatnih maslačaka krasi
korača stari hermelin šumski razbojnik zločesti,
pošao je u noćni pohod, puhove poljske vreba…

Gledam sa prozora u vrt. Šuškaju po mračnoj česti
lasice i jazavac stari, kuna u kupinjaku skrita,
crnim se kupinama sladi, osluškujuć zov tetreba,
mlad lisac sporo korača po pustoj seoskoj cesti,
a na jabuci našoj usnila pauna prelepih svita,
zlatni prah na njih Mesec pun prosipa
sa modrog blistavog neba…