Anina pesma

Sedela je pored prozora Ana sa iglom u ruci i platnom za vez,
vani je padao sneg. Mraz čarobnjak – blistav belobradi ledeni knez
brzo i spretno je čudesnom kičicom svojom
crtao prekrasnom srebrnom bojom
od prvog sumraka ovoga dana po prozorskom oknu splet đerdana,
slavuja koji na lozi peva, u žitnom polju gnezda ševa,
svilene cvetove širom luga, jata veselih raspevanih vuga…

Strmim se putem saona neka oprezno spuštala niz sleđen breg,
tri vranca krupna, snažna i smela
i kočija raskošna, od snega bela
brzo su nestali iz vidokruga.
I dalje je padao sneg.

Sama od sebe se razgore vatra, prsnu varnica žar.
– E da mi put kakvog gosta – pomisli Ana- nanese večeras bar,
da mi razbije pustu samoću i donese radost duši
da raskine dolaskom svojim čemer što srce mi guši.
Teško je biti svoj na svome, iskren ka svetu celom
šta se desilo sa dušom mojom nekada tako smelom?
Kada su nade sve moje zgasle, kad ih je pokrio led
zašto u srcu caruje samo čemer i gorak jed?

Matere mi nema, odavno nema, da spustim joj glavu u krilo,
da je dočekala da odrastem, sve bi drugačije bilo.
Ni lika joj se ne sećam jasno,u klopku me sećanje hvata,
znam samo da imala je dobro srce ko u Stepana moga brata.
Gde su nestali svi moji snovi, kud ih odnese vetar,
zašto treperi moja duša ko ptica skrivena u čestar?

Gde si ti dragi u ovom trenu kad na prozor mi kuca tama?
Znaš li da se protiv mraznih noći ja ne mogu boriti sama?
Uradih samo belom svilom tri bedna boda na latici belog krina
i spustih ram jer sve uzalud je, mislim samo na sina…
Nije vredelo ništa njega, ni moji pusti snovi
sada je kasno za povratak u neki život novi.
Samo se sećam večeri one na stanici kad smo se sreli
kada ti ugledah tamne oči kroz veo pahulja beli.
I niz kožu mi krene tada hladne jeze plima,
osećam dragi da je ovo naša na žalost poslednja zima.

Neko nevidljiv sedi i ćuti u kutu sobe ove,
a mene nečiji nepoznat šapat u noć ledenu zove,
i da nije tog nevidljivog duše moje čuvara
odveo bi me još večeras u svoje dvore mraz što po oknu šara.
Da li je to anđeo što nad mnom bdije?
Anđeo ili nije?
Što su se senke od njeg skrile?
Plamen sveća oko njega se vije,
dok mokre klade u plamenu zbog nečeg tužno cvile.
Vrati se dragi zovu te meni vapaji duše moje,
crnoga mraka i kneza mraza oči se moje boje.
Ne oklevaj da na put pođeš, cvete moj nežni žuti
jer naši su dani odbrojani, rastanak skori slutim…