GAVRAN U SMRZNUTOJ ŠUMI

u smrznutoj šumi

Zima je snegom planinu pokrila,
neka odmori i neka se naspava,
belu je svoju torbu otvorila
prepunu prediva bela i plava…
Od njega hiljade pahulja je istkala,
i svuda prosula ko što je i red,
ostavila tragove svojih stopala
kraj potoka koga je sakrio led.
Vidim tamo je neko nekog čekao,
crni vran mi šapnu o tom
i reče: Ne boj se ničeg i nikog
Bog čuva tebe i tvoj rodni dom.
Čim otvoriš oči ti se prekrsti
i krstom zakrsti svoj rođeni prag,
poljubi svoj krstić, nek beže nekrsti,
svaka će zver pokazati svoj trag.
U februaru će proviriti kroz sneg
poneki mladi kukurek žut,
ne boj se Bog je postavio odavno
dobre ljude na tvoj trnovit put.
– Hvala ti gavrane dušo divna – rekoh
i suze ja ne mogoh skriti…
– Ne plači – reče mi dobra ptica,
nekad sam i ja bio ko i ti…