Drhtaj

Kada me zagrliš,
kao da ceo svet zadrhti.
Kao da su sve tuge
koje su me na kolenima držale
na ivici ponora nestale.
Tako u radosti bih igrala,
kao kakav ludi stvor što je dugo bio gonjen
ognjem paklenim.

Svi urlici samoće
i strašan metež
nestane,
i takvo me čudo obuzme
da zaboravim na sve drugo.
Zakovitlani oblaci na um se obruše
kao plamene strele
i kao da sam uhvaćena
između brda i nebesa,
čvrsto pokušavam da stojim
dok se ravnica trese i puca.

Svetlost ponovo iz tihe duše izbi
kao da me povučeš sa ivica ambisa
mekim prstima šaputajući nežne reči
što se slivaju na moje srce
i tu se večno smeste i žive u meni.
Krv mi više ne teče hladno
i mrtve oči svetlost i radost ispuni.
I najednom ni noći više nisu tako strašne
niti njihove seni,
i mesec je ponovo brbljiv i sjajan
i zvezde kružeće po nebu igraju.

Vazduh je sladak
slatkoća me njegova od mirisa tvog pleni,
i vraća me u život kao posle duge strepnje.
Ruke iznurene sada u zagrljaj hitaju,
kao da ako minut zakasne,
kraj sveta će ponovo doći.
Odjednom nisam više lutalica,
koja večito hodi savijenim putevima,
koraci mi imaju cilja.
Sunce mi peva u ušima
o svojoj prvoj rođenoj zori.
Boje dobiju oblike
i radosti mi šapuću
kao mali izaslanici tvoje duše
i kažu:
Dobrodošla!

Dug je taj drhtaj jer svetlost više nije siva,
sada kao da me za ruku vodiš.

Zaborav mi obuzme biće
i kao da više nije važno
koliko dugo je trajala tmina
ni kako je dosegla punu snagu,
kako je postajala sve dublja.
Oči mi sjaje kao zlato
iskovane od žive vatre
i sve u meni ponovo oživi.

Osetiš li radost moju,
dok stojiš na korak od mene?
Vidiš li kako se kule straha ruše i tonu,
kako talas tvog prisustva sve sa sobom nosi?
Pogledaj me na trenutak u svom likovanju i reci,
drago li ti je srcu kako drhtim kada te vidim?