Neka početak našeg podviga bude želja za zajednicom sa Hristom

IZ BESEDE PATRIJARHA

Početak preobražaja i početak stupanja u zajednicu sa Hristom jeste naša želja da se izdignemo iznad sebe, da se popnemo na smokvu, da nadiđemo svoj rast, svoj uzrast i svoju visinu.

Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Porfirija održana 2. februara 2025. na svetoj Liturgiji u paraklisu Svetog Jovana Bogoslova na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, post je način postojanja i način života hrišćanina, jer post je nešto što je sastavni deo stvorene ljudske prirode.

Post nije pre pre svega borba sa bilo čim u sebi i oko sebe, nego je put koji nas vodi krajnjem cilju zbog kojeg smo stvoreni, a to je neraskidiva zajednica ljubavi sa Bogom. Dakle, post nije ništa drugo nego izraz naše vere i naše ljubavi u odnosu na Hrista i, podrazumeva se, u odnosu na bližnjeg. Zato post nije ništa drugo nego trud da budemo svakog dana, svakog trena i svake sekunde bolji. To je odluka da hoćemo da živimo u skladu sa onim što je cilj našeg postojanja i sa onim ciljem zbog kojeg smo stvoreni, odluka da živimo u čistoti, u ljubavi i u svim hristopodobnim vrlinama.

Zato i onda kada postimo i kada ne postimo, u formalnom smislu te reči, tj. kada se ne nalazimo u periodu posta, koji je Crkva bogomudro odredila da bude period intezivnije brige o svom unutarnjem i spoljašnjem životu, post je period koji nas podseća da smo ikona Božja i da samo onda kada hoćemo sve svoje darove, svoje biće, svoje postojanje i svoju slobodu da uskladimo sa rečju Božjom, živećemo istovremeno u skladu sa svojom zdravom, normalnom i autentičnom prirodom.

Evo, jedan takav period nam predstoji. To je Veliki post, Četrdesetnica, post uoči najvažnijeg i najvećeg praznika naše Crkve, a to je Vaskrsenje Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista. Baš zbog toga što je to najvažnija tačka i najvažniji momenat našeg života i naše vere i što je najznačajniji, najvažniji, najoštriji i najstroži, spoljašnji i unutarnji post, Crkva se za ovaj post kroz svoja bogosluženja obraća nama, tj. mi kao Crkva pre početka ovako važnog perioda ulazimo u jedan period pripreme.

Danas je prva nedelja tog perioda, koja se zove Zakhejeva nedelja. Čuli smo jevanđeljsku priču koja nam govori o Zakheju i na kraju te priče stoji rečenica da Sin Božji dolazi da spase izgubljene, a svi smo posle pada Adamovog, svako na svoj način, izgubljeni, jer čitava ljudska priroda je izgubljena od onog trenutka kada se opredelila da ide svojim autonomnim zakonima i pravilima.

Istovremeno, Crkva je prostor u koji smo zakoračivši, vratili se u dom Očev i vratili na stazu koja nas vodi ka punoći, koja tek treba da dođe i u tajnu budućeg veka, u Carstvo Božje. Gospod je već došao da spase svet i već nas je vratio sebi, ali još uvek mi iščekujemo punoću koja će doći Njegovim Drugim dolaskom.

Gospod Isus dolazi u grad Jerihon, govori ova priča. To je grad koji je za starozavetnu Crkvu i za izabrani narod bio simvol idolopoklonstva i odstupništva od reči Božje i zakona Božjeg. Gospod pokazuje da ulazi u taj grad i tamo reč svoju, silu, ljubav i spasenje upućuje onima koji su izgubljeni. Došao je svima, jer je svaki čovek ikona Božja. I ne samo da je ušao grad koji je pun idola i koji ima mnogo više onoga što nije zajedničko sa zapovestima Božjim od onoga što jeste, već se u tom gradu nailazi Zakhej, koji je u tom grešnom i pogrešnom gradu već sam po sebi transparentno i otvoreno grešnik, jer je bio carinik, tj. bio je onaj koji je uzimao porez od naroda, od sirotinje.

Imao je moć nad tim narodom i gotovo po pravilu, ne samo da je uzimao ono što pripada državi, nego je uzimao još više po ko zna koliko puta za sebe. Zato su carinici, nezavisno od toga kom narodu pripadaju, čak i onda kada pripadaju izabranom narodu, smatrani za grešnike, pogrešne ljude, ljude koji nemaju milosrđa, nemaju ljubavi i saosećanja u odnosu na drugog čoveka. I još je ovaj Zakhej bio niskog rasta.

Međutim, on grešan i pogrešan, iako niskog rasta, čuvši da dolazi Hristos, da dolazi Gospod, tj. prepoznavši u reči Hristovoj reč Božju i silu Božju, bez obzira na sve spoljašnje i unutrašnje okolnosti, osetio je potrebu da vidi tog sasvim drugačijeg od svih koji su hodili tamošnjom zemljom. I prepoznaje ga Gospod i obećava mu da će ući u njegov dom još istog dana i kaže da je došlo spasenje domu njegovom.

Naravno da to nije slučajna reč. Gospod je video u trenutku duboki unutrašnji preobražaj kod Zakheja. Najpre, video je ogromnu volju i želju da Zakhej stupi sa Njim u opštenje, a onda je i kroz reči samog Zaheja video i prepoznao pokajanje, preobražaj, baš onu tajnu kojom svoju propoved započinju i Sveti Jovan Krstitelj i sam Gospod: Pokajte se, jer se približi Carstvo Božje!

Dakle, u Zakheju se desilo ono što je uslov bez kojeg niko od nas nema mogućnosti da prepozna u Isusu Hristu Gospoda Živog, Bespočetnog i Beskrajnog. To je uslov bez kojeg ne možemo otvoriti svoje srce, svoju dušu i svoje biće za prisustvo blagodati Božje, za prisustvo samog Spasitelja među nama.

Znajući ovu priču o Zakheju, imamo poziv Božji da stupimo sa Njim u zajednicu; imamo poziv Božji da na Njegovu ispruženu ruku odgovorimo svojim pokajanjem, a to nije ništa drugo nego spoznaja da smo slabi, nemoćni i da sami ne možemo; da ništa od nas ne zavisi, čak ni to da li verujemo; da je sve u ruci Božjoj, a da nam je sve opet dato i sve je samim tim u našoj ruci.

Međutim, početak preobražaja i početak stupanja u zajednicu sa Hristom jeste naša želja da se izdignemo iznad sebe, da se popnemo na smokvu, da nadiđemo svoj rast, svoj uzrast i svoju visinu i da, projavljujući svoju želju i opredeljenje za Hrista, Njegovom blagodaću primimo sve ostalo što nam je neophodno i potrebno za spasenje. Zato nam ova nedelja, koja je priprema za Veliki post, naglašava da je važno da hoćemo i da želimo da budemo u zajednici sa Hristom, jer ako to postavimo kao početak svog podviga i svog života, u istom trenutku čućemo reč Hristovu da će On još danas biti u našem domu i da je našem domu došlo spasenje.

Međutim, ako potražimo spasenje i smisao našeg života na bilo kojoj drugoj strani, zasigurno ćemo biti promašeni, a sa nama i naš dom. U toj reči da će dom Zakhejev biti spasen danas, da će domu njegovom doći spasenje, Gospod otkriva činjenicu da spasenje nije pojedinačno, nego da je uvek i pojedinačno, ali i spasenje zajednice, tj. spasenje unutar zajednice.

Ova priča ima mnogo rukavaca i mnogo dimenzija u koje bismo mogli otići, tražeći pouku i poruku za nas danas. Nama je dovoljno da, na početku pripreme za ovaj post, razumemo da je za početak najvažnije da hoćemo i da imamo želju i da znamo da, ma koliko god da smo slabi, grešni i ostrašćeni, ne odustajemo od nje, iako je to uzak put, nimalo jednostavan i lak, da znamo da će Gospod biti sa nama. Mogli smo i da tumačimo i odlomak iz Poslanice apostola Pavla, koji smo danas čuli i koji je veoma aktuelan i danas, kao što je bio i juče i uvek, jer svaka reč Jevanđelja jeste aktuelna. U toj reči, na početku Poslanice, stoji baš to da je put uzak i da ćemo više bivati osramoćeni i odbačeni, nego li potvrđeni i pohvaljeni. Zašto? Veli apostol Pavle: Zbog naše vere u Isusa Hrista. Opet, ko drugačije veruje i drugačije misli, prevario se; ako je želeo nešto drugo, onda je u najmanju ruku pogrešno ocenio put na koji ga je pozvao Hristos.

Neka nam Bog da želju, volju i slobodno naše opredeljenje da budemo Hristovi i da On bude naš, da nam bude temelj, okvir, sadržaj, cilj i kraj. Tada, naravno, nemamo čega da se plašimo i već ovde i sada na krstu Hristovom živimo Njegovim Vaskrsenjem i Njegovom pobedom, koju ćemo, ako Bog da, slaviti uskoro zajedno sa svim svetima, slaveći Njega Vaskrslog, ali i Njegovog Oca i Duha Svetog, kako sada tako i u vekove vekova, amin.