Pesma o čamcu

Ne pamtim kada sam prestala da hodam bosa
Da stopalima upijam toplotu i vlagu zemlje
Kad sam zaboravila
Da crpim životni sok
Iz samih žila kucavica

Ne znam više da odlutam sama
U divlju tamnu noć
Vođena pesmom lutalica

Al’ možda me čeka još jedan čamac
Od bronzane obale daleko što pluta
U suncu okupan, na pučini sanja
I slobodnim zovom besciljno luta

I jedan crveni zalazak sunca
I belo kamenje prosuto
Žude da zaplivam dublje
Što dalje
Pa da kosu smočim u so
Predam je valima, vetru i nebu
Okitim tajnom sedefa školjke
Razigram vrtlogom pomamne vode
Prstima dotaknem koralno dno
Daleko je pučina, već znam

I sva sam mokra od vreline stena
A ja ne prestajem da gledam na sat
Jer žurim, moram da žurim
Da se što pre vratim
Tamo gde me nema