Miroslav Antić: Jedan dan života

JEDAN DAN ŽIVOTA

Na odmoru nije gledao televiziju, nije slušao radio, nije čitao dnevnu, nego samo ilustrovanu štampu, pobrkao je dane i sad je, odjednom, imao viška čitav dan života.

Vratio se prekjuče čovek sa godišnjeg odmora, stigao pola sata pre svih na posao, raspakovao stvari, pristavio kafu, otvorio novine i – ostao tako, kao skulptura, zaustavljen u pokretu.

Nešto nije bilo u redu.

Njegov prvi radni dan bio je četvrtak, sedmi septembar, a u novinama je pisalo da je sreda, šesti septembar. Jedan dan ranije. Pozvao je telefonom portira i rekao iznervirano:

– Podmetnuli ste mi paket jučerašnjih novina.

– Dao sam vam svoje rođene novine – rekao je portir mirno. – Vama sleduje tek od sutra. Od četvrtka, kad se vraćate na posao.

Čovek je pročistio grlo i snizio ton:

– A šta je danas? – upitao je oprezno.

– Sreda – rekao je portir. – Sreda, šesti septembar…

Kao u usporenom filmu čovek je spustio slušalicu, pogledao kalendar na stolu, pogledao ponovo novinske datume – sve je bilo u redu samo je on imao jedan dan viška. Nešto se preračunao. Na odmoru nije gledao televiziju, nije slušao radio, nije čitao dnevnu, nego samo ilustrovanu štampu, pobrkao je dane i sad je, odjednom, imao viška čitav dan života. Da ne bi bilo zabune, proverio je na 988 telefonom. Ženski glas sa one strane obavestio ga je da je stvarno danas sreda, 6. septembar. Odjednom je živnuo. Poskočio. Došlo mu je da vrisne u praznoj kancelariji. Pogurao je hartije natrag u fioke, prosuo džezvu sa zaslađenom vodom, pokupio novine i sleteo niz stepenice.

Kraj portira je proleteo kao metak. Zastao je na izlazu, zinuo i širom udahnuo mokri vazduh ranog septembra. U ovoj jurnjavi, u ovoj trci sa minutima, on je imao čitava dvadeset četiri sata viška. To je značilo da tek sutra popodne treba da ode u selo po ženu i decu. To je značilo da može da krene bilo kojom ulicom i ode na svejedno koju stranu. Do sutra u ovo doba on je slobodan, niko ga neće tražiti…

Možete zamisliti čoveka koji se nađe u takvoj situaciji. Prvi put pošao je mirnim korakom ulicom. Prvi put imao je vremena da primeti ljude, izloge, kuće. Odjednom, počeo je da otkriva bezbroj novih stvari u davno poznatim ulicama: ornamente na kapijama, gvozdene balkone, neobične fasade…

– Ne – rekao je odlučno – ovaj dan ne smem izgubiti uludo. Moram negde sesti i isplanirati svaki minut. Moram smisliti šta ću. Moram sebi prirediti nešto izuzetno, nešto čega ću se sećati celog života.

Odjednom su mu navrle u glavu slike Pariza, Londona, Madrida, Amsterdama, Beča. Lako je živeti u velikim gradovima Ali kako ovde, gde je sreda za sve ostale jedan sumoran, kišovit radni dan, malo prohladan, malo namršten, bez boja, bez spektakla, bez atrakcija.

Šta može da padne prvo čoveku na pamet u takvoj prilici? Zatražio je od kelnera u restoranu telefonski imenik i počeo da traga za starim, zaboravljenim vezama. Nažalost, već godinama nije zalazio u kafane i nije znao čak ni to kakva je gde muzika, kakvo piće i kakva kuhinja. Izabrao je nekoliko adresa žena sa kojima je ranije imao neke romanse. Jedna je bila udata već tri godine. Dve je našao na poslu, ali su ga hladno odbile. Četvrta ga je pitala zar ga nije stid da se sad, posle toliko vremena, mirno javlja kao da se uopšte ništa nije desilo…

Odlučio je da pođe u život kao ledolomac, pa šta sretne – to i da doživi.

Do podne je lutao po klubovima i bifeima, zalazio u otmene restorane, terao kola čak do periferijskih krčmi Na kraju je odlučio da zaključa auto Alkohol je počeo da deluje i uplašio se da ne napravi neku glupost usred bela dana.

Ustvari, bio je šokiran. Sreda. Radni dan. A toliko sveta na ulicama. Toliko sveta u kafanama. Toliko sveta koji se muva po radnjama, pijacama… Ko onda u ovoj zemlji radi, mislio je, kad se toliki šetaju? Ranije to nije primećivao, jer prepodneva je provodio u kancelariji. Sad je odjednom video prepun grad ljudi koji su se tiskali, mimoilazili, sedeli, ćaskali.

U dva po podne, minut pre kraja radnog vremena, uskočio je u taksi i vratio se kući. Bio je trešten pijan. Propalo mu je čitavo prepodne, ali veče je odlučio da provede bogovski.

Trebalo je zato da se istušira, ispava i spremi za izlazak. Glasno je pevao dok je ogrnut peškirom šetao kroz kuću. Imao je u glavi hiljadu ideja. Imao je još toliko najdivnijih želja. Onda je zaspao.

I probudio se sutradan u četiri ujutro.

Mamuran. Gladan. Nesrećan. Prozebao, jer spavao je ogrnut samo mokrim peškirom. Ukočena vrata. Krmeljivih očiju od nazeba. Progutao je tetrapak mleka i pristavio kafu. Naslonio je glavu na kuhinjski sto i zaplakao.

Upropastio je svoj jedan jedini dan života.

Nije umeo da ga iskoristi. Nije umeo ništa da doživi. Nije umeo čak ni sopstvena kola da doveze do kuće, nego je morao da ide po njih na drugi kraj grada.

Opet je bio na poslu pola sata pre svih. Opet voda za kafu. Opet paket novina. Nije ih ni otvorio. Mrzovoljnim pokretima vadio je hartije iz fioka i slagao ih ispred sebe.

Bio je, nažalost, četvrtak, sedmi septembar. Njegov prvi radni dan. Ovoga puta bez zabune. Ovoga puta kalendarski i životno na svom mestu.

U toku radnog vremena još dva puta nije izdržao i zaplakao se.

– Da ti nije neko umro? – pitali su zabrinuto drugovi s posla.

– Da – kazao je – Umro mi je neko u kog sam najviše verovao.

Dalje ga nisu pitali. Dalje nije ni objašnjavao.

Ko zna koliko dana života mu je propalo zbog tog jednog, koji je bio višak. Neprekidno je mislio samo o tome i bio sve bolesniji. Stvarno je bio teško, preteško bolestan.

8. septembar 1978.