Jesen

Ljulja me zaustavljeno i promrzlo vreme
u maglovitom naručju, poput majke.
Volim jesen.
Tad ceo svet pokaže svoje pravo lice,
usukano, bledo, staračko i sedo,
te nije više, poput lepotice iz bajke,
onako jedar, svež i nasmejan,
nepodnošljivo nasmejan.
Lepši je kad plače
jer su suze ogledalo istine.
Jesen je ranjiva, pokunjena, tiha,
kao grešnik pred ikonom.
Ona nema lažnih suza.
Njeno lice suši se i žuti,
kao lice isposnika
koji svet napušta zato
što shvata
da stiče Zlato kad odbije zlato.

Tek sada shvatam:
Jesen je oduvek imala tvoje brkove
i kroz njih mi
šaputala reči
potamnele od oblaka,
kao što mi ti poljupcem
saopštavaš reči
potamnele od duvana.
Volim jesen
zbog tvog rođendana,
zbog upoznavanja s tobom.
Voli me jesen,
jer mi je tebe poklonila
i obgrlila me tvojim rukama,
jer je uvek bila pritajeno vesela
iza svojih suza.

Voli me jesen,
jer ću se uvek radovati
dodiru tvojih obraza
i jer ću uvek umeti
romantično da ti pevam
sve dok za mnom ne ostanu
bare, blato, izgužvano suvo lišće
i setni miris u vazduhu.