Svađa igračaka

Posvađale su se sinoć igračke sa ormara
koga će ujutro u školu da povede mala Klara.
– Mene će da povede – reče lav Ilija –
ona me mnogo voli, ja sam joj igračka najmilija.
– Ma povešće samo mene – veli kornjača Koja
– Klara je kao što znate najbolja drugarica moja.
– Ona se najradije igra, kao što znate sa mnom –
šepuri se medved Rista, mene će da povede
u divni predškolski dom.
– Grešiš rundavi meco – Mrvica ljutito veli –
ja idem sa njom sutra, ja sam njen voljeni zec beli.
– Ja idem sutra sa njom – cijuče mišić Mića,
ja sam najlepši od svih nas plišančića.
– Nemojte da se svađate – cvrkuće papagaj Paja –
– Noć je da se spava, a raspravi nema kraja.
– Neka sa Klarom ide naš mačor krasni Mita –
od svih nas samo on ume slova da piše i čita.
– Ne mogu – mijauknu mačor pred ljutitim zborom ovim
ja moram sa komšijom Mickom sutra vrapce da lovim.
A i obećala je Mickova dobra baka
da će ispeći za nas brdo uštipaka,
a možda će i princes krofne ona da napravi
i počeša se Mita šapicom belom po glavi.
– Ja sam zauzet sutra i imam posla mnogo,
zaista sa Klarom u školu poći ne bih mogo.
Ja jedva čekam jutro da vrućim se krofnama sladim
šta ću ja kao mačak u dečijoj školi da radim?
Rasprava je ova došla do svoje krajnje tačke,
mnogo mi je žao ali nema škole za mačke,
nema ni za vrapce, niti za igračke.