MNOGO MALIH SVEMIRA

Što je najgore za stotine i stotine onih koji čekaju takav ili sličan posao, ona je još nekvalifikovana.

A lepo su joj svi govorili: ne luduj, Milena. Nije provincija u geografiji. Provincija je u čoveku. I gdegod kreneš, ti je tegliš za sodom kao prtljag.

malih svemira

A važno je i to, govorili su joj, da u svemu od čega je čovek načinjen, pronađeš ono što tebi treba. Ako ti skupljaš samo osmehe: onda ti svet izgleda lepršav i deo. Ako skupljaš samo mrzovolju, onda su ljudi stvarno kvarni.

Ali Milena nije slušala. Dala je otkaz. I otišla.

Otišla Milena da pobegne od provincije. Da nađe bolje ljude. A zatekla iste. Jer pogrešno je tražila. Išla je da nalazi ljude, a svuda je nalazila sede.

Zato je Mileni ceo svet godinama isti.

Milena je radila u jednom običnom, malom, simpatičnom kolektivu, gde se moglo i piti kafe, i ćaskati i ne padati na nos od posla. Da je radila na nekoj traci, da joj je mašina brojala minute, možda Milena i ne bi imala vremena da misli i mašta. Odradila bi svoj deo posla, svoje radno vreme i otišla kući kao i svi drugi ljudi.

Ali Milena je od rođenja postavljena kao nešto što bi trebalo da bude drukčije od ostalih. Majka joj je to govorila. Otac joj je to govorio. Rodbina joj je to govorila. Pametna si, govorili su joj. Lepa si. Daleko ćeš ti doterati.

Nije doterala daleko. Petljala je sa školom. Godinama je pokušavala da preskoči drugi semestar studija. Nije imala smisla za skok uvis. Za skok udalj. Skočila je blizu. Tada se to još moglo: nije bilo ZUR-a, moglo se preko poznanstva, preko prijatelja i rođaka, i – zaposlila se.

Strašno je teško za svaki kolektiv kad mu dođe neko ko misli da je tu samo privremeno. Da je to neka stepenica preko koje će, predodređen za nešto veće i moćnije, sutra otići u perspektivu.

Od prvog dana Milena je počela da gleda sažaljivo na ljude što su tu radili. Nikad im to nije rekla otvoreno, ali stvarno ih je žalila. One sredovečne, koji su još tu i tamo podsećali na nekakav zalet, one pred penzijom, koji su potpuno promašili, jer nisu dosegli nebo, one mlade koji se bez ambicija, pomirljivo, predaju mašini svakodnevice i započinju svoju sivu i čamotnu karijeru.

Onda su bili neki poslovni ljudi, prisustvovala i Milena tom sastanku, zapazili je i pozvali da pređe u veću kuću, za veći lični dohodak. Prihvatila je to sasvim normalno. Nijednog trenutka se nije upitala: zašto nju, nekvalifikovanu, nju, puku početnicu, zovu na bolje mesto. Na mesto za koje konkurišu stotine drugih, sposobnijih. Mislila je da se sve sastoji od tri osmeha, pažljive šminke, svakodnevnih promena frizure i neprekidnih presvlačenja.

I u tom preduzeću gledala je sažaljivo ljude za stolovima i mislila o tome kako su promašili svoj vek.

Godinu dana kasnije radila je u jednom izvoznom preduzeću. Učila je engleski. Usavršavala ruski koji je natucala iz školskih dana. Prvi put je stvarno zapela da pošteno izuči kucanje na mašini. Noćima je zabadala prste u tastaturu. Noćima je pomoću debelih rečnika prevodila poslovne telegrame i dešifrovala pisma. Onda joj je koleginica za stolom prekoputa jednostavno odbila pomoć. Ne mogu, rekla je, da radim pola tvog posla. Nisi ceo čovek. Imaš mnogo šupljina u sebi. Ne znaš ni svoj rođeni jezik kako treba…

Otišla je dalje. I svaki put kad je odlazila, mislila je da se penje. Stepenicu po stepenicu. Nije važno, mislila je, što neko skoči odmah. Ja ću polako. Odmoriću se godinu-dve u nekom preduzeću, pa ću onda opet dalje. Važno je bilo ne stojati u mestu. Važno je bilo pobeći od provincije.

Sad su svi oni, koji su joj nekad govorili da je lepa i naročita, počeli da vrte glavom. Milena na sajamskim štandovima. Milena kuva kafu Italijanima i Japancima. Milena na prijemu poljoprivrednih stručnjaka. Milena na slici sa univerzitetskim profesorima. Milena na vikendu sa nekima iz Televizije…

– Svi su mi odvratni – govorila je majci umorno, uveče kad se vrati sa tih jurnjava za egzistencijom i ugledom u društvu. – Svi su primitivni. Sve je provincija. Moram da bežim dalje.

Pobegla je u London uz tatinu pomoć. To ga je koštalo vinograda i babine kuće na selu. Onda joj je i London bio provincija. Otišla je u Pariz. Klatarila se po nepoznatom svetu, počela da govori sve jezike pomalo, onda se iznenada vratila i sad je tu, a nije tu, ponovo su joj našli neko zaposlenje, ponovo lepo izgleda, ima evropske manire, služi za pokazivanje uz kafu i aperitiv, za prevođenje poslovnih pisama i večere sa poslovnim prijateljima. A u stvari je daleko. Na Azurnoj obali. Na La Manšu. Na Karibima.

Još traži ljude. A još svuda nalazi sebe. I samo to što uspe da vidi u svetu, samo to sve za nju i jeste.

Što je najgore za stotine i stotine onih koji čekaju takav ili sličan posao, ona je još nekvalifikovana. Kad treda da pokaže dokumenta, obično se to uradi okolo, preko nekih službenika sekretarijata.

– Ne luduj, Milena – govori joj i sad mati. – Upiši se na Radnički univerzitet i završi bar nešto. Budi nešto.

– Provincijalka – govori Milena s prezirom i svojoj majci i ponekad je iskreno žali.

U London su joj slali slaninu. U Pariz čak i haljine. Stalno je živela od provincije koju je prezirala. Sve službene puteve platila joj je provincija. Svaki radni dan u knjižici platila joj je provincija. A ona se večno stidela provincije. I sažaljevala je.

Neki tamo Tolstoj rekao je jednom, a mnogi su to posle na razne načine ponavljali, rekao je da čovek može i u Jasnoj Poljani, u selendri jednoj ruskoj da napravi prestonicu sveta, samo ako se on oseća kao prestonica.

Milena to ne ume. Iskreno to ne ume. I što je starija, i što joj se više bora sakuplja oko očiju, sve je veća panika muči, zar je moguće, pita se, zar je moguće da sam ja iznad svega toga i da je stvarno sve provincija? I Evropa? I ceo svet?

I sad već zna, pomalo umorna, da bilo kuda da ode – uvek će krenuti u pravcu provincije. Iste one provincije koja je, za neke druge ljude, centar sveta.

Sad se opet nekuda sprema.

I spremaće se do kraja života.

I umreće nesrećna što mora da bude sahranjena u provinciji. Jer i večnost je teška provincija, zar ne? Ta večnost, koju je Milena, od silnog prezira, usitnjavala u trenutke.

Večnost – razmenjena u sitniš. U milione odičnih malih večnosti koje nije razumela kao posedne svetove, posedne živote, posedne svemire, jer nije umela da zavoli nikoga oko sede. Baš nikog.

7. april 1978.