Balada o travi

U februaru, između dva snega,
mokra, prljava, puna lepljive sluzi,
trava, na kraju svega, il na početku svega,
iz ničeg kreće, odasvud stiže, puzi;
ne raste, nego miriše, što moćnije, to nemlje,
sunce joj svetli poput hladnoga mača,
narasta, trepti, otima se iz zemlje,
nezadrživa, od same sebe jača.

Upliće pipke, končiće i žilice,
podrhtava (u mestu, valjda, korača!)
ovde, mekša od kukuruzne svilice,
onamo, zubata kao pirevača,
probija se iz šuplje konjske vilice,
iz pseće dlake, iz lanjske kamilice,
ispod ćeramide, iz živice, iz drača,
nezadrživa, od same sebe jača.

Strpljiva i izdržljiva, kao što su
strpljivi naše majke i naše sestre i braća,
tvrdoglava i uporna u poslu,
od zemlje što uzme, četvorostruko vraća,
dok sunce, eno, povlači se u Bosnu,
i nebo se zatamnjuje (lice uoči plača),
kraj starog plota guta večeru posnu,
nezadrživa, od same sebe jača.