Veselinka Stojković
I detetom kad bejah, dolažah ovde: pred kapiju, u dvorište doma Borisava Stankovića
Kada su se spustili u Borin Dom, u čijem su se dvorištu uzeli i za ruke, i pogledali jedno drugom, prvi put otvoreno, nezamagljeno, pravo u oči, sunce je bilo iznad njih, u samome zenitu. Oboje oči obojile su vidik u plavo, a dvorišno i baštensko proleće ispunilo ih je prolećem.
„Koliko volim ovaj prostor – kad biste samo znali! Ovu kuću, doksat, sve. Ovaj trem. Bunar… Ništa se nije promenilo… Isto, sve je isto… “ pisala mu je kada joj je poslao sliku Borinoga doma sa pesmom njoj – zapisanom kaligrafskim pismom na pozadini slike, minijaturu kada joj je poslao naslikanu sa razglednice kojom mu se jednom javila, – i pisamcetom.
„Koliko puta odstojah pred ovom kućom, u svako vreme – od proleća do proleća, i u jutro, veče, u podne. Pred bunarom. Kraj šimširova i ćupova cveća. U bašti, pred božurovima i biljem drugim. Na kapiji. Pred kaldrmom u stazama što se razliva od kapije. U hladu širokih stabala, u senkama oronulim njihovim. Pred letnjom kujnom, u kujni – pred kotlićima, sinijama, testijama, đuvečima i grncima i kondirima… sanducima za brašno i hleb, karlicom za hleb, oklagijom za banice, jastagačem i tronošcima…; i ognjištem u sredini i verigama…; i pred vidikom u kojem je vreme i nebo i sunce nad kućom, dvorištem, baštom, nad srcem grada – iz prozora kuhinjskoga vidikom u kojem je kuća, dom Borin… A ko nije, a došao je ovde?…
I pred zatvorenom kapijom ovom teškom, i podižući se na prste preko duvara, ograde. Ove duvare nosih sa sobom – koliko puta poneh sa sobom ove duvare!… A ko nije, a došao je ovde?… Ko nije?
I detetom kad bejah, dolažah ovde: pred kapiju, u dvorište. Vuklo me nešto. U ovome sokaku sam i rasla…“
(Iz „Anuške“)
Fotografije: „Knjiga utisaka / Etno-kuća Borisava Stankovića“, 2005.
. . .