Veselinka Stojković
I ne nađe koliko mu treba, nijedno srce ne nađe…
U prostoru Borine kuće …
Da su mogli, samo da su mogli da razgovaraju razgovaraju, ispričaju se, oslobode lepog za lepo, za iskreno, za ljudsko, ili da ćute zajedno – pod rascvetalom trešnjom u suncu ispod Borinog brda da sede i ćute, pod kojom je juče sedeo, a ona se već beli od cveta, ili na nekom visokom doksatu, možda i na Borinom, u senci, ili pod tremom njegove, Borine kuće u neki sat – ili da odstoje pod krupnim orahom u njegovom, Borinom dvorištu, i kraj bunara i šimširova i svuda, kao kada su sa Sofijom bili u tom kultnom vranjskom prostoru prvoga proleća, a on ga zavoleo, voleo, kada je Sofija govorila govorila… „i ne nađe koliko mu treba, nijedno srce ne nađe“… i iz orahove senke govorila… a orah, olišćan, prhao u vrhovima, i bašta i sve drugo cvetalo, kuća bila u suncu – možda baš tu, tamo, u prostoru prvih spoznaja velikog umetnika u kome magija večnosti ne prestaje, ne nestaje… tu, u toj svetlosti da slušaju jedno drugo bi najbolje možda umeli, kao tada, …koja nema noć.
Tih dana se vratio celom Bori. Pokupio je sve što je imao, i što nije, i iz pisanja o Bori. I odlazio u Borinu kuću, hodao Borinim sokakom, s Pržara gledao Vranje koje je bilo, i ovo sadašnje, i tražio crkvu Svete Trojice, pod njom – Borin dom.
„Svakome to treba, da ga neko čuje. I sâm da čuje“, podigao je glavu, iskrenuo se, učinilo mu se da je Sofija kraj njega, da i ona gleda u sliku.
„Naučio sam, Sofija“, čuo je svoj unutrašnji glas.
Kako im je tada, sa Sofijom, sve bilo zanimljivo i veliko! A odlazio je često posle, sâm, u svako doba dana bio tamo, pred kapijom ili u dvorištu, u ulici, kad god je mogao, i Anušku nalazio tamo, sa Sofijom.
„Da ćutim sa Anuškom bilo gde…“
(Iz „Ne idem nikuda, Anuška“)
Fotografije: „Knjiga utisaka / Etno-kuća Borisava Stankovića“, 2005.