Radoje Domanović

 

Radoje Domanović i satirična pripovetka Danga o vlasti i hrabroj gradjanskoj inicijativi gradjana Srbije

DANGA

 

 

Snio sam strašan san. Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari, kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. ‘Ajde, da rečem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva dami nema ravna. Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh, kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo.

„Baš mi krv u žilama plemenita, i ništa drugo!“ pomislih u tom trenutku i s prezrenjem pogledah na jednog prostaka što baš u taj mah prođe i u nepažnji nagazi ono dugme.

– Prostak! – izgovorim jetko i pljunem pa mirno produžim dalje šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobično mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih.

Eto, sad vidite kako sam krasan čovek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih građana, pa ćete se i sami čuditi otkud baš meni u snu da dođu strašne i glupe stvari na um.

Toga dana mi se nije ništa neobično desilo. Večerao sam dobro i po večeri čačkao zube, pijuckao vino, a zatim, pošto sam tako kuražno i savesno upotrebio sva svoja građanska prava, legao u postelju i uzeo knjigu da bih pre zadremao. Ubrzo mi je knjiga ispala iz ruke, pošto je, naravno, ispunila moju želju, i ja sam zaspao kao jagnje s mirnom savešću, jer sam potpuno izvršio sve svoje dužnosti.

Odjednom se obretoh kao na nekom uskom, brdovitom i kaljavom putu. Hladna, mračna noć. Vetar jauče kroz ogolelo granje i čisto seče gde dohvati po goloj koži. Nebo mračno, strašno i nemo, a sitan sneg zavejava u oči i bije u lice. Nigde žive duše. Žurim napred i klizam se po kaljavu putu, to levo, to desno. Posrtao sam, padao, i najzad zalutao. Lutao sam tako bogzna kuda, a noć nije bila kratka, obična noć, već kao nekakva dugačka noć, kao čitav vek, a ja neprestano idem, a ne znam kuda.

Išao sam tako vrlo mnogo godina i otišao nekud tako daleko, daleko od svog zavičaja u neki nepoznati kraj, u neku čudnu zemlju za koju valjda niko živ i ne zna, i koja se sigurno samo u snu može sanjati.

Vrljajući po toj zemlji stignem u neki veliki, mnogoljudni grad. Na prostranoj pijaci toga grada iskupio se silan narod i podigla se strašna graja da uši čoveku zagluhnu. Odsednem u jednu gostionicu baš prema pijaci i upitam mehandžiju što se skupio toliki svet.

– Mi smo mirni i valjani ljudi – otpoče mi on pričati – verni smo i poslušni svome kmetu.

– Zar je kod vas kmet najstariji? – prekidoh ga pitanjem.

– Kod nas upravlja kmet, i on je najstariji; posle njega dolaze panduri.

Ja se nasmejah.

– Što se smeješ?… Zar ti nisi znao?… A odakle si ti?

Ja mu ispričam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije.

– Slušao sam ja o toj čuvenoj zemlji! – prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom, zatim mi se obrati glasno:

– Eto, tako je kod nas! – produži on. – Kmet upravlja sa svojim pandurima.

– Kakvi su to panduri kod vas?

– E, pandura, znaš, ima raznih i razlikuju se po rangu. Ima viših i nižih… Dakle, mismo ti ovde mirni i valjani ljudi, ali iz okoline dolaze ovamo svakojaki probisveti te nas kvare i uče zlu. Da bi se raspoznavao svaki naš građanin od ostalih, kmet je juče izdao naredbu da svi ovdašnji građani idu pred opštinski sud, gde će svakom udariti žig na čelo. Eto zato se narod iskupio, da se dogovorimo šta ćemo raditi.

Ja se stresoh i pomislih da što pre bežim iz te strašne zemlje, jer se ja, iako sam plemeniti Srbin, nisam navikao baš na toliko viteštvo, i bi mi zazorno!

Mehandžija se dobrodušno nasmeja i tapnu me po ramenu pa će oholo reći:

– He, stranče, ti se već uplašio?!… Međer nema naše kuraži daleko!…

– Pa šta mislite da radite? – upitam stidljivo.

– Kako: šta mislimo! Videćeš ti samo naše junaštvo! Nema naše kuraži nadaleko, kažem ti. Prošao si mnogi svet, ali sam siguran da većih junaka nisi video. Hajdemo tamo zajedno! Ja moram požuriti. Taman mi da pođemo, kad se pred vratima ču pucanj biča.

Provirim napolje, kad al’ imam šta videti: jedan čovek sa nekom trorogljastom, sjajnom kapom, a u šarenom odelu, jaše jednog drugog čoveka u vrlo bogatu odelu običnog, građanskog kroja, i zaustavi se pred mehanom te se skide. Mehandžija iziđe i pokloni se do zemlje, a onaj čovek u šarenom odelu uđe u mehanu i sedeza naročito ukrašen sto. Onaj u građanskom odelu ostade pred mehanom čekajući. Mehandžijase i pred njim duboko pokloni.

– Šta ovo znači? – upitam mehandžiju zbunjeno.

– Pa ovaj što uđe u mehanu, to je viši pandur, a ovo je jedan od najuglednijih građana, naš veliki bogataš i patriota – prošaputa mehandžija.

– Pa što dopušta da ga jaše?

Mehandžija mahnu na mene glavom, te odosmo malo ustranu. Nasmeja se nekako prezrivo i reče:

– Pa to se kod nas smatra za počast koje se retko ko udostoji!…

On mi pričaše još vazda stvari, no ja ga od uzbuđenja nisam razabrao. Ali sam poslednje reči dobro čuo:

– To je usluga otadžbini koju ne može i ne ume svaki narod da ceni!

Stigosmo na zbor gde je već otpočet izbor časništva zborskog. Jedna grupa istakla kao kandidata za predsednika nekog Kolba, ako se dobro sećam imena; druga grupa nekog Talba, treća, opet, svoga kandidata. Napravi se grdan metež; svaka grupa želi da proturi svoga čoveka.

– Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg čoveka za predsednika tako važnog zbora – govori jedan iz prve grupe – jer njegove su građanske vrline i kuraž svima nama dobro poznate. Ja mislim da nema nijednog među nama koga su velikaši češće jahali no njega.

– Šta ti govoriš – ciči jedan iz druge grupe – kad tebe nije ni praktikant nikad uzjahao!

– Znamo mi vaše vrline! – viče neko iz treće grupe.

– Vi niste ni jedan udarac biča otrpeli a da ne zakukate.

– Da se sporazumemo, braćo! – poče Kolb. – Mene su, istina, jahali često naši velikodostojnici još pre deset godina i udarali bičem, pa nisam jaukao, ali opet može biti da ima još zaslužnijih ljudi. Ima možda mlađih i boljih.

– Nema, nema! – dreknuše njegovi birači.

– Nećemo da čujemo za te stare zasluge! Kolba su jahali još pre deset godina! – viču iz treće grupe.

Najedanput se utiša graja; narod se rasklopi te učini prolaz, na kome ugledah mlada čoveka oko svojih tridesetak godina. Kako on naiđe, sve se glave duboko prikloniše.

– Ko je ovo? – šapnuh mehandžiji.

– To je prvak u građanstvu. Mlad čovek, ali mnogo obećava. U svoje mlado doba dočekao je da ga je i sam kmet već tri puta dosad jahao. Stekao je više popularnosti nego iko dosada.

– Možda će njega izabrati?… – upitam.

– Više nego sigurno, jer ovo dosad što je kandidata, sve su stariji, i posle toga i vreme ih već pregazilo, a ovoga je juče kmet projahao.

– Kako se zove?

– Kleard.Učiniše mu počasno mesto.

– Ja mislim – prekide Kolb tišinu – da nam boljeg čoveka za ovo mesto ne treba tražiti od Klearda. Mlad je, ali mi stariji ni izbliza nismo mu ravni.

– Tako je, tako je!… Živeo Kleard!… – zaori se iz svih grla.

Kolb i Talb ga odvedoše da zauzme predsedničko mesto. Svi se opet prikloniše duboko, zatim nastade tajac.

– Hvala vam, braćo, na ovako visokoj pažnji i počasti koju mi danas jednodušno ukazaste! Vaše nade koje su položene na mene i suviše su laskave. Teško je rukovoditi narodnim željama u ovako važne dane, ali ja ću uložiti sve svoje sile da poverenje vaše opravdam, da vas svuda iskreno zastupam i da svoj ugled i dalje visoko održim. Hvala vam, braćo, na izboru!

– Živeo, živeo, živeo! – osu se sa sviju strana.

– A sada, braćo, dozvolite da sa ovoga mesta progovorim nekoliko reči o ovom važnom događaju. Nije lako pretrpeti muke i bolove koji nas očekuju; nije lako izdržati da se vrelim gvožđem stavi žig na naše čelo. Jest, to su muke koje ne može svaki podneti. Neka kukavice drhte i blede od straha, ali mi ni za trenutak ne smemo zaboraviti da smo potomci vrlih predaka, da kroz naše žile teče plemenita, junačka krv naših đedova, onih div-vitezova što ni zubom ne škripnuše umirući za slobodu i dobro nas, njihovih potomaka. Ništavne su ove muke prema onim mukama, pa zar da se mi pokažemo trulim i kukavičkim kolenom sada, u svakom dobru i izobilju? Svaki pravi rodoljub, svaki koji želi da se plemene obruka pred svetom, podneće bol junački i muški.

– Tako je! Živeo, živeo!

Još se javi nekoliko vatrenih govornika koji su hrabrili zastrašeni narod i govoriliotprilike to isto što i Kleard. Javi se za reč jedan bled, iznemogao starac, smežurana lica, bele kose i brade kao sneg. Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte. Glas mu je trepereo a u očima sesvetle suze.

– Deco! – otpoče on, a suze se skotrljaše niz blede smežurane obraze i padoše na belubradu.

– Meni je teško i skoro ću umreti, ali mi se čini da je bolje ne dopustiti takvu sramotu. Meni je stotinu godina i živeo sam bez toga… Pa zar sada da mi se na ovu sedu iznemoglu glavu udara žig ropski?…

– Dole s tom matorom rđom! – dreknu predsednik.

– Dole s njim! – viču jedni.

– Matora kukavica! – viču drugi.

– Mesto da mlađe kuraži, a on još plaši narod! – viču treći.

– Sram ga bilo one sede kose! Naživeo se, pa ga još strah nečega, a mi mlađi junačniji! -viču četvrti.

– Dole s kukavicom!

– Da se izbaci napolje!

– Dole s kukavicom!

Razdražena masa mladih, junačnih građana jurnu na iznemoglog starca te ga u jarosti počeše udarati i vući. Jedva ga pustiše zbog starosti, inače bi ga kamenjem zasuli. Svi se zakleše i zaveriše da će sutra osvetlati obraz svoga narodnog imena i da će se junački držati. Zbor se rasturi u najboljem redu. Pri izlaženju se čuli glasovi:

– Sutra ćemo videti ko smo!

– Videćemo sutra mnoge hvališe!

– Došlo je vreme da se pokažemo ko vredi, a ko ne, a ne da se svaka rđa razmeće junaštvom!

***

Vratio sam se natrag u hotel.

– Jesi li video ko smo mi? – upita ponosno mehandžija.

– Video sam – odgovorim mehanično, a osećam kako me snaga izdala i glava buči od čudnih utisaka. Još tog istog dana sam čitao u novinama njihovim uvodni članak ove sadržine:

„Građani, vreme je da jednom prestanu dani prazne hvale i razmetanja ovoga ili onoga od nas! Vreme je da se jednom prestanu ceniti prazne reči kojima mi izobilujemo ističući svoje neke uobražene vrline i zasluge; vreme je, građani, da se jednom i na delu oprobamo i da se stvarno pokažemo ko vredi, a ko ne! Ali držimo da među nama neće biti sramnih kukavica, koje će vlast sama morati silom doterivati na određeno mesto gde će se žigudarati. Svako, koji u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se da što pre mirno i s ponosom podnese muke i bol, jer je to bol sveti, to je žrtva koju otadžbina i opšte dobro sviju nas zahteva. Napred, građani, sutra je dan viteške probe!…“

Moj mehandžija je toga dana legao da spava odmah posle zbora da bi sutradan što pre stigao na određeno mesto. Mnogi su, opet, otišli odmah pred sudnicu da uhvate što bolje mesto. Sutradan otidem i ja pred sudnicu. Sleglo se sve iz grada, i malo i veliko, i muško i žensko. Neke majke ponele i malu decu u naručju da i njih žigošu ropskim, odnosno počasnim žigom kako bi docnije imali preča prava na bolja mesta u državnoj službi. Tu je guranje, psovanje – u tom pomalo liče na nas Srbe, pa mi bi milo – otimanje ko će predoći do vrata. Neki se čak i pogušaju. Žigove udara naročiti činovnik u belom, svečanom odelu i blago ukoreva narod:

– Polako, zaboga, doći će svaki na red, niste valjda stoka da se tako otimate!

Počelo žigosanje. Neko jaukne, neko samo zastenje, ali niko ne održa bez ikakva glasa dok sam ja bio. Nisam mogao gledati dugo to mučenje, već odem u mehanu; kad tamo, neki već zaseli te mezete i piju.

– Prebrinusmo i to! – govori jedan.

– More, mi i ne kukasmo mnogo, ali Talb se dere kao magarac… – reče drugi.

– A, eto ti tvoga Talba, a juče ga hoćete da predsedava na zboru!

– E, pa ko ga znao!

Razgovaraju, a stenju od bola i uvijaju se, ali kriju jedan od drugoga jer svakog sramota da se pokaže kukavicom. Kleard se obruka, jer je zastenjao, a istakao se junaštvom neki Lear koji je tražio da mu se dva žiga udare i nije glasa pustio. Ceo grad je samo o njemu govorio s najvećim poštovanjem. Neki su utekli, ali su bili prezreni od sviju. Posle nekoliko dana šetao je onaj sa dva žiga na čelu ispravljene glave, dostojanstveno i oholo, pun slave i ponosa, i kud god prođe, sve se živo klanja i skida kape pred junakom svojih dana. Trče ulicama za njim i žene i deca i ljudi da vide velikana narodnog. Kud god pređe, prostire se šapat pun strahopoštovanja:

– Lear, Lear!… To je on! Ono je taj junak što nije jauknuo ni glasa od sebe dao dok su mu dva žiga udarili! Novine su pisale o njemu i obasipahu ga najvećom hvalom i slavom. I zaslužio je ljubav narodnu.

***

Slušam te hvale na sve strane, pa se tek i u meni probudi junačka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na kolju za slobodu. I mi imamo junačku prošlost i Kosovo.

Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu pa poviknem:

– Šta hvalite vašeg Leara?… Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva!

Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig, ja se trgoh… Probudim se iza sna. Protarem čelo u strahu i prekrstim se čudeći se šta sve čoveku ne dođe u snu.

„Umalo ja ne potamneh slavu njihovog Leara!“ pomislim i okrenem se zadovoljno na drugu stranu, a bi mi pomalo krivo što se ceo san nije završio.

. . .