Vera Cenić: Kanjec filjma i Ista priča. Goli otok i život posle Golog otoka

Veselinka Stojković

 

Oboren sam hrast, srušio sam se, Bela

 

 

 

GRADIMIR CENIĆ (1928) stiže sa Golog otoka u Baranju krajem 1952. godine. Uhapšen je u februaru 1950, nakon Rezolucije IB 1948. u Jugoslaviji, kao student prve godine Medicinskog fakultetu u Beogradu. Javlja se svojoj devojci Veri Petković (1930), koja se vratila sa Golog otoka godinu dana ranije (početak maja 1950–kraj novembra 1951) i nastavila studije književnosti na Beogradskom univerzitetu.

„Slobodan sam. Na dobrovoljnoj akciji u Belju. Dvomesečna akcija brzo će proći. (…) Blato je veliko, ali imam nove čizme. Posao je lak. Vadimo šećernu repu…“ (Ista priča, 131)

Jelena (1931) je s njom, Verom, sestra:

„Pa što se ne obraduješ? Prošle su skoro tri godine, a sada, kad vidiš da je živ i zdrav…“

„Zato što ta akcija nije dobrovoljna. To je cinična laž, a on ne sme da napiše istinu. Odveli su ih sa golog kamena u baranjsko blato…“ Zaćutala je naglo, jer je Jelena jecala… (Ista priča, 131–132)

Dr Gradimir Cenić (primarijus, hirurg) danas. 16. novembar 2012.

Fotografija snimljena telefonom u domu porodice Cenić. (V. Stojković)

 

Bela je grozničavo brojala poslednje decembaraske dane. Znala je da Senja neće javiti tačan dan svog povratka, jer se to ne kazuje. Pisma koja su za to vreme izmenjali, nisu ni doticala suštinu. Poluistine koje su u njima saopštavali, mučile su ih gore od otvorenih laži.

Javio se od kuće.

„Lutao sam po Beogradu. Hteo sam da me čekaš na svakom uglu. Hteo sam samo tebe da vidim. Čekao sam te ispred tvog fakulteta. Želeo sam da se pojaviš, i nisi se pojavila. Stajao sam pred ulazom zgrade u kojoj stanuješ, uveren da ćeš sići, a ti nisi silazila. Prolaznici su me sumnjičavo razgledali. Ogledao sam se na staklenim vratima, i pomislio da takvog i ne treba da me vidiš: u čizmama tek malo opranim od baranjskog blata, neobrijanog, prljavog, u staroj vojničkoj bluzi bivše jugoslovenske vojske… Pobegao sam na železničku stanicu i seo u voz… Oboren sam hrast, srušio sam se, Bela. Znam da je bolje što me nisi takvog videla, za tebe je bolje, a očajan sam što te nisam video…“

S tim pismom provela je novogodišnju noć. Svetlo u devojačkoj sobi nije palila. Presedela je sakrivena, u mraku, da sačeka svitanje 1953. godine. (Vera Cenić, Ista priča, 133)

„Posle trideset sedam meseci videla je Senju.“ (Vera Cenić, Ista priča, 135. strana)

 

Pogledati: V. Stojković, Kanjec filjma – roman o Golom otoku i surovi život u komunističkom kazamatu – Vera Cenić / Senja je živ, vratiće se, pisaću mu, čekaću ga (Ista priča, 11), Bašta Balkana – Kultura, 17. novembar 2012.

. . .