Toshiba konkurs za kratku priču i e knjiga „Nekada beše jedan kompjuter“.

Prevodi nagradjene priče na nekoliko drugih jezika

 

Hemijska

Ispražnjena olovka prestade da piše. Al’ pre nego da izdahne, uspeva da progovori sa mnom.

„Preklinjem te! Neka moja reč bude zadnja. Baš si me namučila, žvakala, da su mi tvoji zubi poznati do u detalj… Pretrpela sam ugrize i izdržala smrad tvog zadaha. Dopala mi se mekoća jezika kada si ubrizgala inspiraciju kroz moj cilindar. Preplavila si me zadovoljstvom! Molim te, prepusti mi zadnju reč. Ne brini, pročitaćeš! Pozajmi mi ruku još jednom. Uvek su mi se sviđale tvoje priče, tvoj humor. Poznajem ti dušu. Nisam te odala. Uzdizala sam se na nivo beleški, ratovala sa tvojim brisanjem, spavala na stolovima, plakala sa tobom, bila verna, al’ moram da te napustim. Pod pretpostavkom kakvu prave ljudska bića, kada prestane rad srca i krv više ne struji, mozak umire. Kod nas nije tako! Nekada smo se zvali stylet, pero. Ostavljali smo otiske na kamenu, vosku, papirusu… Došlo neko srećno i mistično vreme u kome smo imali više života. Crpli smo snagu. Vodeno kristalnu cevčicu smo unapredili u uložak sa mastilom. Praktično, ali hladno. Dovoljan je pokret da se prazno telo zameni drugim. Reinkarnacija. Sada, jedna arterija postane beskorisna… i evo nas u zaboravu plavetnila. Da l’ je moguće imati krv bez srca? Draga, volela si da pišeš sa mnom. Sećaj me se! Ko zna, možda će istraživači ponovo… Rešenje sa ponovnim punjenjem i nije baš najsrećnija okolnost, ni moderno vreme neće žvrljotinu pretvoriti u lepu reč“.

Nisam zainteresovana da čujem. Bilo me je baš briga. Suviše je to naporno za moju usijanu glavu. U samoodbrani, zagrizala sam telo olovke koja se pod pritiskom zuba raspala. Ljutito i besno, bacila sam je pravo u korpu za otpatke, bez imalo griže savesti. I ne pogledavši sirotu olovku, izmasirah prste ukočene ruke.

„Ipak“, progunđah, „moraću da kupim računar“!

Iz korpe se začu tihi krik: „Poooošaljiiiii ove reči“…

Serbe  Zorica Sentic

http://darujmorec.blog.rs/

Хемијска

Испражњена оловка престаде да пише. Ал’ пре него да издахне, успева да проговори са мном.

„Преклињем те! Нека моја реч буде задња. Баш си ме намучила, жвакала, да су ми твоји зуби познати до у детаљ… Претрпела сам угризе и издржала смрад твог задаха. Допала ми се мекоћа језика када си убризгала инспирацију кроз мој цилиндар. Преплавила си ме задовољством! Молим те, препусти ми задњу реч. Не брини, прочитаћеш! Позајми ми руку још једном. Увек су ми се свиђале твоје приче, твој хумор. Познајем ти душу. Нисам те одала. Уздизала сам се на ниво белешки, ратовала са твојим брисањем, спавала на столовима, плакала са тобом, била верна, ал’ морам да те напустим. Под претпоставком какву праве људска бића, када престане рад срца и крв више не струји, мозак умире. Код нас није тако! Некада смо се звали стyлет, перо. Остављали смо отиске на камену, воску, папирусу… Дошло неко срећно и мистично време у коме смо имали више живота. Црпли смо снагу. Водено кристалну цевчицу смо унапредили у уложак са мастилом. Практично, али хладно. Довољан је покрет да се празно тело замени другим. Реинкарнација. Сада, једна артерија постане бескорисна… и ево нас у забораву плаветнила. Да л’ је могуће имати крв без срца? Драга, волела си да пишеш са мном. Сећај ме се! Ко зна, можда ће истраживачи поново… Решење са поновним пуњењем и није баш најсрећнија околност, ни модерно време неће жврљотину претворити у лепу реч“.

Нисам заинтересована да чујем. Било ме је баш брига. Сувише је то напорно за моју усијану главу. У самоодбрани, загризала сам тело оловке која се под притиском зуба распала. Љутито и бесно, бацила сам је право у корпу за отпатке, без имало гриже савести. И не погледавши сироту оловку, измасирах прсте укочене руке.

„Ипак“, прогунђах, „мораћу да купим рачунар“!

Из корпе се зачу тихи крик: „Поооошаљиииии ове речи“…

Сербе  Зорица Сентиц

http://darujmorec.blog.rs/

Pen

The empty pen, surrenders on my manuscript. Before releasing its last breath, it managed to whisper to me.

„I beseech you to let me have a last word. You held me tight, you bit me, nibbled me, I know all  the flaws of your teeth … I supported your bites and the fetidness of your breath. I liked the sweetness of your tongue when you sucked inspiration in my pipe. You flooded me with your own pleasure. The last word, please, let me know  it. Do not worry, you’ll read! Give me your hand once more. I loved your stories, your humor. I know your soul. I never betrayed you. I climbed your mountain of drafts, fought in your hesitations, slept in your bad cardboard binders. Faithful companion, I must leave you. Among you humans, when the heart stops, blood stops flowing and the brain turns off. Not us! Previously, we were called stylus pen. We engrave the stone and wax, papyrus … Then came the era of mythical happiness and we had several lives. We drew our strength. From the bottle of liquid crystal, we passed on through the cartridge, although functional, but so limited. A simple turn and the empty body is replaced. Reincarnation. Now, as soon as an artery runs out and we   sinks into oblivion. Would we have blood if we had no heart? My dear, you loved to write with me. Keep me in mind. Who knows, what might one researcher invent … even if the way we fill me up, does not make happiness, even if modernity does not transform a scribbler as a writer. „

I was not listening to it. I did not care and trims on adverbs that excited my brain. I bit into its  defenseless   body which broke into pieces. Cross, With  an angry gesture, I threw the remaining of the pen in the trash. Without deigning a glance at the corpse, I massaged my stiff knuckles of my hand. Anyway, I grumbled, I must buy myself a computer.

A cry came up from the rubbish pan saying  „Send this words“

Français Zorica Sentic

English Claude COGNARD

http://www.claudecognard.fr

Nalivnik

Izpraznjen nalivnik je prenehal pisati. Ampak preden izdahne, uspe spregovoriti z menoj. “Preklinjam te! Naj bo moja beseda zadnja. Res si me namučila, grizljala tako, da poznam tvoje zobe v detajle… Pretrpel sem ugrize in zdržal  smrad tvojega zadaha. Všeč mi je mehkoba tvojega jezika, ko si brizgnila inspiracijo čez moj cilinder. Preplavila si me z zadovoljstvom! Prosim te, prepusti mi zadnjo besedo. Ne skrbi, prebrala boš. Posodi mi roko še enkrat. Vedno so mi bile všeč tvoje zgodbe, tvoj humor. Poznam tvojo dušo. Nisem te izdal. Dvigovala sem se na nivo beležk, imela vojno s tvojim brisanjem, spal na mizah, jokal s teboj, bil zvest, ampak moram te zapustiti. Pri predpostavki, ki jo napravijo ljudje, ko preneha  delovati srce i kri ne kroži, možgani umrejo. Pri nas ni tako! Nekoč smo se imenovali stylet pero. Puščali smo odtise v kamnu, vosku, papirusu…  prišel je nek srečen in mističen čas v katerem smo imeli več življenj. Moč smo črpali. Vodeno kristalno cevčico smo izboljšali v vložek s črnilom. Praktično, toda hladno. Dovolj je gib, da se prazno telo zamenja z drugim. Reinkarnacija. Sedaj, ena arterija postane nekoristna… in smo v pozabi plavila. Ali je mogoče imeti kri brez srca? Draga, rada si pisal z menoj. Spominjaj se me. Kdo ve, mogoče bodo iznajditelji ponovno… rešitev s ponovnim polnjenjem ni ravno najsrečnejša okoliščina, niti moderni časi ne bodo spremenili traparije v lepo besedo“.

Nisem zainteresirana da slišim. Bilo mi je vseeno. Preveč je to naporno za mojo razgreto glavo. V samoobrambi, sem zagrizla v telo nalivnika, ki se je pod pritiskom zob razpadel. Jezno in besno, vrgla sem ga točno v koš za odpadke, brez slabe vesti. In brez pogleda na ubog nalivnik, si zmasiram prste  trde roke.

“Kljub vsemu“, zagodrnjam, “morala bom kupiti računalnik!“

Iz koša se zasliši tihi krik: “ Poooošljiiiii te besede!“ …

Serbe  Zorica Sentic

Slovenščina Vojko Rebula in KarEn (justOne)

Caneta

A caneta, esvaziada, entrega-se sobre o manuscrito. Antes de exalar seu últim suspiro, ela consegue murmurar-me : Suplico-te ! Deixa-me a última palavra. Apertaste-me, mordicaste-me, conheço os defeitos de tua dentiçéao… Aguentei tuas mordidas e o hálito fétido de tua respiração. Amei a doçura de tua língua quando chupavas a inspiração em meu tubo. Inundavas-me do gozo ! A última palavra, por favor, deixa-ma ! Não te aflijas, le-la-ás. Empresta-me tua mão pela última vez. Amei tuas histórias, tu humor. Conheço tua alma. Nunca te traí. Escalei tuas montanhas de rascunhos, batalhei em tuas rasuras, dormi em teus classificadores de papelão de má qualidade. Companheira fiel, devo deixar-te. Em vossa casa, humanos, quando pára o coração, o sangue já não corre e o cérebro apaga-se. Não é nosso caso. Antigamente, chamavam-nos cinzel, pena. Gravávamos na pedra, na cera, no papiro… Em seguida, veio a época feliz e mítica quando tínhamos várias vidas. Aspirávamos nossas forças. Do frasco de cristal fluido, transitamos pela recarga, funcional sem dúvida, mas tão anónima. Uma simples rotação, e o cadáver vazio… é substituído. Reencarnação. Hoje em dia, uma artéria se esgota e caímos no esquecimento. Teríamos sangue se não tivéssemos coração? Minha querida, amaste escrever comingo. Guarda-me na tua lembrança. Quem sabe, um investigador inventará… Se bem que a recarga não traga felicidade e que a modernidade não transforme um escrevedor em escritor.

Não escutava. Lá queria saber ! E esfalfava-me com advérbios que me aqueciam o cérebro. Mordi o corpo sem defesa que arrebentou. Com ira, num gesto de raiva, joguei os restos da caneta na cesta. Sem dignar-me dar squer uma olhada para os despojos, massageei as falanges de minha mão ancilosada.

De qualquer maneira, resmunguei, preciso comprar um computador.

Da cesta, jorrou um grtio : “Envia estas palavras!”

Français Zorica Sentic

portugais Pedro Vianna

 http://poesiepourtous.free.fr

Le stylo

Le stylo, vidé, s’abandonne sur le manuscrit. Avant d’exhaler son dernier soupir, il parvient à me murmurer.

„Je t’en supplie! Laisse-moi le dernier mot. Tu m’as serré, mordillé, je connais les défauts de ta dentition…J’ai supporté tes morsures et l’haleine fétide de ton souffle. J’ai aimé la douceur de ta langue quand tu suçais l’inspiration dans mon tuyau. Tu m’inondais de jouissance! Le dernier mot, s’il te plaît, laisse le moi. Ne t’inquiète pas,  tu liras! Prête-moi ta main une dernière fois. J’ai aimé tes histoires, ton humour. Je connais ton âme. Je ne t’ai jamais trahie. J’ai escaladé tes montagnes de brouillons, bataillé dans tes ratures, dormi dans tes classeurs de mauvais carton. Compagnon fidèle, je dois te quitter. Chez vous les humains, lorsque le coeur s’arrête, le sang ne coule plus et le cerveau s’éteint. Pas nous ! Autrefois, on nous appelait stylet, plume. Nous gravions la pierre et la cire, le papyrus… Puis, vint l’époque heureuse et mythique où nous avions plusieurs vies. Nous puisions nos forces. De la bouteille de cristal fluide, nous avons transité par la cartouche, fonctionnelle certes, mais ô combien anonyme. Un simple tour, et le cadavre vide   est remplacé. Réincarnation. Maintenant, une artère s’épuise  et nous sombrons dans l’oubli. Aurions-nous du sang si nous n’avions point de coeur? Ma chère, tu as aimé écrire avec moi. Garde-moi en souvenir. Qui sait, un chercheur inventera… même si la recharge ne fait pas le bonheur et que la modernité ne transforme pas un scribouillard en écrivain. „

Je n’écoutais pas. Je m’en fichais et trimais sur des adverbes qui me chauffaient le cerveau. Je mordis dans le corps sans défense qui éclata. De colère, dans un geste rageur, j’ai lancé les restes du stylo dans la corbeille. Sans daigner un regard vers la dépouille, je massais mes phalanges de ma main ankylosée.

De toutes façons, grognais-je, il faut que je m’achète un ordinateur.

De la corbeille jaillit un cri : ‘’ Envoie ces mots ‘’

Français Zorica Sentic

http://darujmorec.blog.rs/

Penkalo

Ispraznetoto penkalo prestana da pishuva. No pred da prestane toa uspeva da prozbori so mene.

„Te prekolnuvam! Neka mojot zbor bide posleden. Ti navistina me izmaci, me izvaka, I deka tvoite zabi mi se poznati do nasiten detal… Gi pretrpev tvoite kasnuvanja  I ja izdrzav  smrdejata na tvojot zdiv. Mi se dopadna  mekosta na jazikot, koga ti vnese inspiracija niz mojot cilinder. Me preplavi so zadovolstvo! Te molam dopushti mi go posledniot zbor. Ne se sekiraj ke procitash! Pozajmi mi ja tvojata raka ushte ednash. Odsekogash mi se dopagale tvoite prikazni i humor. Ti ja poznavam dushata. Ne te izdadov. Se vozdignuvav na nivoto na beleshki,vojuvav so tvoeto brishenje,spiev na stolicite, placev so tebe,bev verna,no jas moram da te napushtam. Pod pretpostavka kakvi pravat coveckite sushtestva,koga ke prestane rabotata na srcetoi krvta poveke  ne strui, mozokot umira. Kaj nas ne e taka! Nekogash se vikavme stylet pero. Ostavavme otisocina kamen, vosok, papirus…Dojde nekoe  srekno i misteriozno vreme vo koe imavme  poveke zivoti. Ja crpevme silata. Vodenata kristalna cevka, ja unapredivme so vloska so mastilo. Prakticno , no ladno. Dovolen e eden pokret da praznotot telo se zameni so drugo. Reinkarnacija. Sega edna arterija postanuva beskorisna…i eve ne vo zaboravot na siniloto. Dali e mozno da se ima krv bez srce? Mila, ti sakashe da pishuvash so mene. Sekavaj se na mene! Koj znae mozda istrazuvacite povtorno… Reshenieto so povtorno polnenje I ne e bash najsrekna okolnost,ni modernoto vreme nema da ja pretvori shkrabanicata vo ubav zbor’’.

Ne sum zainteresirana da slushnam. Voopshto ne mi beshe gajle. Toa premnogu e naporno za mojata vzeshtena glava. Vo samoodbrana,go zagrizav teloto na molivot, koja pod pritisokot na zabot  se  raspadna.

Naluteno i besno ja frliv vo korpata za odpadoci, bez ni malku griza. I ne poglednuvajki go siromashkiot moliv, gi izmasirav prstite na vkocanetite race.

Sepak, promrmoriv, ke mora da kupam kompjuter

Od korpata se slushna tivok krik: Ispratiiiii gi ovie zborovi…

Serbe  Zorica Sentic

Makedonski prevela Lena Mitevska

Pixul

Creionul a încetat de a mai scrie. Însă înainte de a-şi da sufletul, reuşise să-mi spună câteva cuvinte. “Te implor. Permite ca cuvântul meu să fie ultimul. Chiar că m-ai chinuit într-atât încât ţi-ai lăsat amprenta dinţilor pe trupul meu, şi uite că îţi cunosc urma dinţilor în cele mai mici detalii… Am suferit muşcături şi am ameţit de mirosul respiraţiei tale. Mi-a plăcut moliciunea limbii tale sau atunci când a trecut inspiraţia ta prin cilindrul meu. M-a cuprins o stare de beatitudine. Te rog, lasă ca cuvântul meu să fie ultimul. Nu-ţi face griji, vei citi. Dă-mi încă ă şansă. Întotdeauna mi-au plăcut povestirile tale pline de umor. Îţi cunosc sufletul. Nu te-am trădat niciodată. M-am ridicat la nivelul notiţelor tale, am luptat cu intenţia ta de a şterge, am dormit pe mese, am plâns după tine, ţi-am fost fidel, însă uite că trebuie să te părăsesc. Aşa cum se întâmplă cu fiinţele vii când inima incetează de a mai bate iar sângele nu mai circulă prin vene şi iată că creerul moare. În schimb, la noi nu e aşa.

Cândva ne-am numit  stylet, peniţă. Am lăsat amprente pe pietre, ceară, papirus… Venise un timp fericit şi mistic în care aveam mai multe vieţi. Am absorbit puterea. Tubul cristalin de apă l-am avansat înlocuindu-l cu cel de cerneală. Un lucru practic, dar rece. Este necesară doar o mişcare ca trupul gol să fie înlocuit cu altul. E un fel de reincarnare. Acum o arterie devine inutilă…  ne copleşeşte uitarea albastră. Este oare posibil să-ţi simţi sângele pulsând fără inimă?

Draga mea. Ţi-a plăcut să scrii cu mine. Nu mă uita. Cine ştie poate odată experţii vor descoperi, vor inveta şi poate mă vor reînvia. Poate că vremurile moderne nu vor transforma mâzgăliturile în cuvinte frumoase.“

Nu eram dispusă să îl ascult. În ultima instanţă, mult îmi păsa. Este o încercare prea grea pentru imaginea mea. În tentaţia de autoapărare am muşcat din corpul creionului care sub presinea dinţilormei  a plesnit. Supărată foc l-am arucat la coş fără pic de remuşcare. Fără să îl privesc. Fără să-i acord cea mai mică atenţie, mi-am masat degetele încleştate.

„Totuşi trebuie să-mi cumpăr calculator“ bombăneam.

Din coş am auzit o voce subţire în şoaptă: Triiiimiteee aceste cuvinte…“

Serbe  Zorica Sentic

( roumain) Prevod  na rumunskom Euđenija Balteanu)

Xимическая

Пустoй карандаш перестал писать. Но прежде чем умрет, удается заговорить со мной.

„Я умоляю тебя! Пусть мои слова будут последние. Именно ты меня измучила, жевала, что мне твои  зубы известные до б деталь … Я вынесла укусов и  выдержала смрад твоего запаха. Мне понравилось мягкость языка, когда ты впрыснула вдохновение через мой цилиндр. Затопила меня радостю! Пожалуйста, предоставь мне  последнее слово. Не волнуйся, pročitешь! Дай мне руку еще раз. Всегда мне нравились твои рассказы, твой юмор. Я знаю твою душу. Я не видала тебя. Поднималась  я на уровень заметки, воевала с твоим стриранием, спала на столах, плакала с тобою, была верна, но мне нужно запустить тебя. Под предположением какое у  человека, когда прекращается работа сердца и кровь больше не протекает, мозг умирает. У нас это не так! Некогда мы себя звали стилет, перо. Мы оставляи следы на камне, воске, папирусе …

Пришло кокое-то счастливое и мистическое время, в котором у нас было больше жизни. Мы черпали силу. Воднокристальную трубку мы подвинули в вклад с чернилом.

Практическое, но холодно. Все что требуется это движение, чтобы заменить пустое тело другим. Реинкарнация. Теперь, одна из артерий становится бесполезной … и вот нас в забвении лазури. Возможно ли иметь, кровь без сердца? Дорогая, ты любила писать со мной. Воспоминай меня. Кто знает, можно исследователи будут снова … Решение с потворной зарядкой и не самое счастливое обстоятельство,ни современная эпоха не будет каракулями превратить в красивое слово „.

Я не заинтересовала услышать. А меня не что за дело. Это слишком напряженное за мою горячую голаву. В самообороне, я укусила тело карандаша который под давлением зуб сломался. Сердито и яростно, я бросила его прямо в корзину за отбросы без каких-либо угрызений совести. И, не глядя на бедный карандаш сделала массаж пальцев застившей руки.

„Все таки“, пробормотала: „Я должна купить компьютер!

Из корзины усльишался тихий возглас „Выыссыылааай эти слова“ …

Зорица Сентить

Наташа Тьирить

. . .

Prvu nagradu na konkursu je osvojila priča „Hemijska“ i Zorica Sentić