.
Gradjansko pravo na tišinu i mir
Zdrava životna sredina podrazumeva i gradjansko pravo na poštovanje tišine, zaštitu od uznemiravanja, galame i buke
.
O pravu na tišinu
(Deo prvi)
Smatramo da je ovo pravo koje je inherentno svakom ljudskom bicu. Ono je izvedeno iz prava na zdravu zivotnu sredinu (videti: Art. 37. Of European Charther of of Human Rights[i], Cl. 74. Ustava Republike Srbije[ii]), koja su kodifikovana relevantnim medjunarodnim ugovorima i pravnim aktom koji je na vrhu piramide domaceg pravnog poretka.
Ovo se pravo ogleda u pravu da se ne bude uznemiravan aktivnoscu drugih ljudskih bica ukoliko to ne zelimo. Rec je o pravu da pojedinac bude ostavljen na miru sam sa sobom ili sa drugima koji postuju tisinu. Tisina prevashodno figurira kao odlika pasivnog stanja, onog u kome se odmaramo usnuli, drugim recima – stanja odsustva aktivnosti, ali isto tako i kao stanje u kome je interakcija sa drugim ljudskim bicima iskljucena ili svedena na zeljeni nivo.
Pasivnost postoji samo spolja, dok iznutra nase bice nikada ne miruje. Ono osciluje u snu i stanju zamisljenosti drugim ritmom, obradjuje i arhivira culne utiske u mozdane zapise putem kreiranja novih nervnih sinapsi. Stoga je stanje bez sna opasno jer postajemo preplavljeni utiscima koje ne mozemo da obradimo, gubimo orijentaciju u stvarnom svetu koji pocinje da se utapa u nase unutrasnje bice, a granice izmedju dva pola iste egzistencije nestaju.
Savremeno drustvo nagoni na aktivnost koja je freneticna kada je uporedimo sa predmodernim vremenom koje je prethodilo izumu novih komunikacionih kanala (mobilni telefon, e-mail, TV, zatim i billboard oglasavanje). Stoga, ostajemo zapitani da li je zivot ponovo “kreativniji od prava” koje za njim “kaska” u pokusaju da obebzbedi prava za individue.
Larma, galama i sveprisutna buka je esencijalni sastojak onoga sto cini t.zv. modernost savremenog (prevashodno urbanog) zivota, na koji smo se svikli i koji retko osporavamo, odnosno, opazamo kao remecenje naseg unutrasnjeg iskonskog ritma. Buka potice od napora da se dopre do nas i do nase sposobnosti da percipiramo svet koji nas okruzuje, do ljudske paznje, koja ima svoje limite, kao i drugi ljudski potencijali.
Vreme koje imamo da zapazamo, primamo, apsorbujemo i obradjujemo informacije je smanjeno i biva razdrobljeno u sve sitnije jedinice koje putuju ka nasim culima visestrukim putanjama i slivaju se ka individualnom CNS, koji freneticno nastoji da razluci bitno od manje bitnog i omoguci nam da uspesno plivamo savremenom rekom zivota. Drugim recima, zahtevi tehnologije koja neprekidno napreduje i transformise nacin na koji poimamo svet nije podjednako i paralelno pracen razvojem nasih sposobnosti za apsorpciju i obradu informacija ciji broj progresivno raste u jednici vremena.
Industrija marketinga i PR je tu da omoguci onima cije postojanje zavisi od nase paznje da nam saopste svoje poruke sto cesce i na sto vise razlicitih nacina kako bi dopustili da budemo ubedjeni u superioran kvalitet odredjenog proizvoda koji treba kupiti, odnosno kako bi se opredelili za politickog kandidata koji bas nama odgovara… Kolicina buke i galame srazmerno raste sa konkurencijom, ponudom na trizstu roba, usluga, ideja, ljudi i zivotnih stilova… Razradjuju se setovi “skrivenih ubedjivaca” koji deluju na subliminalnom nivou, pogadjajuci nase slojeve nesvesnog skrivenim znacenjima (setite se kako ste neobjasnjivo posegnuli za nekim proizvodom na polici supermarket, za koji dobro znate da vam nije potreban niti da imate bilo kakvu dobrobit / korist od toga sto cete popiti upravo to pice koje se reklamira ne kao pice kojim se zadovoljava zedj kao osnovna ljudska potreba, vec kao proces konzumiranja koji sam po sebi simbolizuje zivotni stil, u kome je potrosac deo zajednice koja deli pozitivne vrednosti poput – mladosti, vitalnosti, blagostanja i nadasve sveprozimajuce radosti…)
Kada je rec o izlozenosti marketinskim i PR porukama koje su unapred osmisljene imamo pravo izbora koje mozemo da u znatnoj meri sprovedemo sami tako sto cemo da iskljucimo elektronske proteze kojima smo okruzeni (kada ste poslednji put iskljucili mobilni telefon ili ga ostavili kod kuce bez potonje nelagode nalik osecaju da se setate nagi i usamljeni.. ?).
Stepen pervertiranosti modernog zivota eskalira u pritisku na pojedinca da “bude dostupan”, “uvek prisutan”, “ukljucen” ili “on-line”. Oni koji nisu u stanju da se ovako ponasaju gube kompetitivnost na trzistu rada, dok samo stanje “ukljucenosti” implicira izlozenost masivnoj komunikaciji i podloznost ogromnom broju poruka. Savremeni menadzeri su posebno na udaru jer se od njih ocekuje vrhunska sposobnost prijema, selekcije, apsorpcije i obrade relevantnih informacija na osnovu kojih treba da donesu adekvatne odluke, koje potom bivaju verifikovane kao dobre ili lose na trzistu. “Multitasking” vestine se pojavljuju sve ucestalije i kao odrednica regrutacionih oglasa kao podrazumevajuca osobina menadzera. Posto je “burn out” sindrom vrlo blizu onih koji uskacu bez razmisljanja u ovu reku bez povratka neiskusni i puni entuzijazma sve je vise saveta kako izbeci “pregorevanje” koji uglavnom idu na stvaranje sposobnosti da razlucimo ono sto nam je stvarno bitno od onog manje bitnog i od nebitnog sto u terminologiji e-mail komunikacije biva oznaceno kao “junk e-mail” ili “spam” (nezeljene, nepozvane poruke).
Dakle, sistem zastite postoji kada je u pitanju ostvarenje prava na tisinu u svetu savremenih elektronskih komunikacija u kome obitavamo kao moderni kiborzi cije postojanje je prakticno zanemarljivo ukoliko nemamo kapacitet da ih koristimo.
Ono podrazumeva (kao i puno puta u proslosti ljudskog roda) osvescivanje sopstvenih potreba, upoznavanje sebe i svog bivstvovanje kroz rad i ljubav i potonje donosenje odluka o tome kojim izvorima informacija zelimo da budemo izlozeni.
Preostaje pitanje zastite od buke. Mislim na onu “pravu buku” koja podrazumeva oscilaciju vazdusnih talasa odredjene frekvencije. Rec je o problemu koji je star koliko i industrijska revolucija i narocito se odnosi na vreme od pocetka primene masine sa unutrasnjim sagorevanjem, kao osnove brzo rastuce civilizacije koja se pokrece sagorevanjem fosilnih goriva i uporno traje do danasnjih dana…
Vise o tome uskoro… J
Danijel Pantic
09. 02. 2013.
[i] Official Journal of the European Communities C 364/17, 18.12.2000
Moje pitanje je:
Kako zakon reguliše gradsku i industrijsku buku?
Na primer, živite u kraju gde je industrijski pogon koji pravi buku. Ili ste pored puta koji je bučan.
Sećam se primera iz Ciriha, gde je jednoj mojoj prijateljici Opština obezbedila adekvatne prozore i balkonska vrata da bi joj smanjili izloženost buci od tramvaja. Na kraju su došli sa instrumentom i izmerili nivo decibela u stanu sa zatvorenim prozorima i bilo je u zakonskim okvirima koji tamo vladaju.
Naravno, mi nismo Švacarska i naše Opštine nemaju još ni ideju za tako nešto, a verovatno ni dovoljno novca, ali da je to regulisano našim zakonom o tišini :-)
Poštovani,
Živim u Subotici u stambenoj zgradi u kojoj pored moje stambene jedinice ima još 75 stanova. Neminovno nekoliko puta u toku jedne kalendarske godine u zgradi se promeni poneki vlasnik stana ili pak zakupac. Većina njih po preuzimanju vlasništva nad stanom pristupa detaljnom preuređivanju istih. Po pitanju proizvodnje buke često njihove radnje prevazilaze granice koje ostali stanovnici u zgradi mogu fizički i psihički da izdrže da bi mogli normalno da funkcionišu. O nekom odmoru je izlišno i pričati.
U trenutku dok ovo pišem dva sprata iznad mojeg stana je uveliko aktivna vibraciona bušilica, koja već nekoliko dana proizvodi nepodnošljivu buku do te mere da većina stanara mora da napušta privremeno svoje stanove kako bi svoje psihičko stanje održali normalnim. Učenje ili obavljanje nekog posla iz stana je nemoguće u takvim uslovima. O odmoru posle noćne smene je izlišno i pričati.
Pre nepunih dva meseca smo imali sličan slučaj u zgradi, ali nekoliko spratova niže. Posle dužeg trajanja nepodnošljive buke sam pozvao Komunalnu policiju da bih podneo prijavu za povređivanje prava na miran život u mojoj životnoj sredini. Međutim, iznenadio sam se kad mi je sagovornik sa druge strane telefonske linije objasnio da oni ne mogu nikako da reaguju, jer ovakvi slučajevi nisu uređeni gradskim aktima. Sagovornik iz Komunalne policije mi je čak objasnio da je nekom gradskom odlukom ukinuta nekadašnja obaveza poštovanja kućnog reda u periodu trajanja popodnevnog odmora i da od ove službe mogu da tražim da reaguju samo u slučaju da se buka dogodi u periodu od 22:00 do 6:00 časova.
Izvođači radova i vlasnici stanova znaju za ovo nepostojanje odluke o pravu građanina na miran život, pa bez trunke stida i srama maltretiraju neumerenom bukom svoje komšije.
U većini drugih gradova i lokalnih samouprava je ovaj problem regulisan gradskim odlukama, pa ne vidim zašto to nije slučaj i kod nas, u Subotici.
Jednostavno nisam želeo da se pomirim sa tim da svako može da ti „zajaši za vrat“ zbog nepostojanja nekakvih gradskih odluka, pa sam pretraživao po Internetu i pronašao da svaki građanin Srbije po Ustavu i po bar tri Zakona ima pravo na mir i tišinu, odnosno na zaštitu od uznemiravanja od strane trećeg lica ili štetnog uticaja raznih mašina i slično. To pravo građaninu garantuje Ustav Republike Srbije (član 74), Zakon o obligacionim odnosima (član 156), Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa (član 5), Zakon o zaštiti životne sredine (članovi 102 do 108).
S obzirom da su se za ovakve slučajeve sve službe proglase nenadležnim, molio bih nekog za savet kako i šta da uradim, da bi se disciplinovali oni koji nas protivzakonito i protivustavno stavljaju u situaciju da moramo da bežimo iz svojih stanova zbog neljudskih uslova za življenje u njima.
Mislim da sudske tužbe nisu najproduktivnije, jer, zbog brzine rada naših sudova, radovi na koje bih se žalio bi bili već odavno završeni, a mislim da nema smisla da se nedužni građanin izlaže troškovima zbog neuljudnih majstora i komšija, i zbog „nenadležnosti“ nadležnih organa.
Pretpostavljam da nisam pojedinac koji se žali na ovakve propuste gradskih službi i smatram da svaki građanin ima pravo na svoj mir, a graditelji i preduzetnici neka pronalaze nove načine rada i neka se služe novijim, skupljim tehnologijama, jer smatram da je zdravlje čoveka neprikosnoveno i najbitnije.
Molio bih svakog ko ima slična iskustva ili koristan savet da se oglasi komentarom.
S poštovanjem,
Lazo Tumbas