Čigong istorija

 

Kako je nastao Čigong

Kineska borilačka i terapeutska disciplina Čigong traje 5000 godina

 

 

Kako i kada je nastao Čigong? Poznato je da kineska veština zvana čigong ima istoriju koja seže unazad više od 5.000 godina, mada danas postoje samo nekoliko istorijskih dokumenata o tome.

Čigong se može grubo podeliti na četiri perioda. Malo se zna o prvom periodu, koji je počeo kada je „Ji Đing“ (Knjiga promena) uvedena, negde pre 1122 p.n.e, a produžen je do Han dinastije, kada su budizam i njegove metode meditacije uvezeni iz Indije.

Ovaj pritok iz Indije je doneo čigongu i praksu meditacije u drugom periodu, verskoj eri čigonga, koja je trajala sve do Liang dinastije, kada je otkriveno da čigong može da se koristi u borilačke svrhe.

To je bio početak trećeg perioda, koji je period borilačkog čigonga. Mnogi različiti borilački stilovi čigonga su stvoreni na osnovu teorije i principa budističkog i taoističkog čigonga. Ovaj period je trajao sve do svrgavanja dinastije Ćing 1911 godine. Od tog trenutka kineski čigong trening je pomešan sa čigong praksom iz Indije, Japana, i mnogih drugih zemalja.

Period pre Han dinastije

Knjiga promena je verovatno bila prva kineska knjiga vezana za Či. Ona je uvela koncept tri prirodne energije ili moći (San Cai): Tian (raj), Di (zemlja), i Ren (čovek). Proučavanje odnosa ove tri prirodne sile bio je prvi korak u razvoju čigonga.

1766-1154 p.n.e (Šang dinastija) je kineska prestonica bila smeštena u današnji An Jang u provinciji Henan. Arheološka iskopavanja su na tamošnjem terenu zvanom Jin Šu otkrila više od 160.000 komada oklopa kornjača i životinjskih kostiju na kojima su bili izrezani pisani znaci. Ovo pisanje, zvano „Ća gu Ven“ (proročansko pismo na kostima) je bio najraniji dokaz kineskog korišćenja pisane reči. Većina informacija su bili zapisi verske prirode. Nije bilo ni pomena o akupunkturi ili drugog medicinskog znanja, iako je zabeleženo u Nei Džing-u da su se već tokom vladavine Žutog cara (2690-2590 p.n.e) kamene sonde koristile za podešavanje či cirkulacije kod ljudi.

Tokom Džou dinastije (1122-934 p.n.e) Lao Ce je pomenuo određene tehnike disanja u svom klasiku „Dao De Čing“ (Tao Te Čing) – klasično taoističko delo o vrlinama.

On je istakao da je način za dobijanje zdravlja „koncentracija na Či radi dostizanja blagosti“. Kasnije je u istorijskim zapisima takozvanog „Ši Đi“ perioda Proleća i Jeseni i perioda Zaraćenih država (770-221 p.n.e) takođe opisano više metoda kompletnog treninga disanjem.

Oko 300 p.n.e. taoistički filozof Džuang Ci je u svojoj knjizi «Nan Hua Džing» opisao odnos između zdravlja i disanja. U njemu se navodi: „Stariji ljudi treba da dišu usmeravajući (či) pravo ka petama…“ To nije bio jednostavno opis figure, već potvrđuje da su metod disanja radi cirkulacije či-a koristili neki taoisti tog vremena. Tokom dinastije Ćin i Han (221 p.n.e.- 220 n.e) postoje u literaturi nekoliko medicinskih referenci o čigongu, kao što su „Nan Džing“ (klasika o poremećajima) poznatog lekara Bien Čue-a koji opisuje kako pomoću disanja povećati či cirkulaciju. „Đin Kui Jao Lue“ (Recepti iz Zlatne Komore) po Džang Džong-Džingu razmatraju korišćenje disanja i akupunkture radi održavanja dobrog či protoka.

„Džou Ji Tong Ći Can“ (komparativna studija iz dinastije Džou – Knjiga promena) od Vei Bo Janga objašnjava odnos ljudskih bića sa snagom prirode i či-em. Do tog vremena, skoro sve čigong publikacija su napisane od strane naučnika kao što je Lao Ce i Džuang Ci, ili lekara, kao što su Bien Čue i Vei Bo Jang.

Razvoj od vremena dinastije Han do početka Liang dinastije 206 p.n.e – 502 n.e

Dinastija Han je bila mirna i slavnog je perioda jer su mnogi carevi Han dinastije bili inteligentni i mudri. To je bilo vreme istočne Han dinastije koja je uvela budizam u Kinu iz Indije. Car Han-a je postao odani budista; budizam se je ubrzo proširio i postao veoma popularan. Mnoge budističke meditacije i čigong prakse, koje su upražnjavali u Indiji već hiljadama godina, bile su apsorbovane u kinesku kulturu. U budističkim hramovima su se učile mnoge čigong prakse, posebno mirna meditacija Čan (Zen) koja je obeležila novu eru u kineskom čigongu. Mnoge produbljene čigong prakse i teorije koje su razvijene u Indiji su prenete u Kinu.

Ove prakse su držale obučavanje unutar hrama, ne predajući ih laicima. Tokom prošlog (XX veka) one polako postaju dostupne za opšte stanovništvo.

Nedugo nakon što je budizam uveden u Kini, taoista po imenu Džang Tao-Ling kombinuje taoističke tradicionalne principe sa budizmom i stvara religiju koja se zove Dao Điao. Mnogi od metoda meditacije su kombinacija principa i metoda treninga oba izvora. Na Tibetu se razvio sopstveni ogranak budizma sa sopstvenim sistemom obuke i metodom postizanja budinstva. Tibetanski budisti su takođe bili pozvani u Kinu da propovedaju. U to vreme, njihove prakse se takođe apsorbuju.

To je bilo vreme kada je praksa tradicionalnog kineskog čigonga konačno imala priliku da uporedi svoje umetnosti sa verskim čigong praksama uglavnom uvezenih iz Indije. Dok je naučni i medicinski čigong bio zabrinut za održavanje i unapređenje zdravlja, novo uvezeni verski čigong se odnosio na daleko više od toga. Savremeni dokumenti i čigong stilovi jasno pokazuju da su verske prakse obučavale svoj či na mnogo dubljem nivou, delujući na mnogim unutrašnjim funkcijama tela, i nastojali su dobiti kontrolu nad svojim telom, umom i duhom sa ciljem da izađu iz ciklusa reinkarnacije i postignu prosvetljenje.

Zato što su čigong prakse i meditacija bile tajno prenošene u okviru manastira, tradicionalni naučnici i lekari su nastavili istraživanje čigonga. Tokom Jin dinastije u 3. veku nove ere, poznati lekar po imenu Hua Tuo koristi akupunkturu za anesteziju u hirurgiji. Taoista Jun Čian koristi pokrete životinja da stvori Vu Čin Ši (sport Pet životinja) koji podučava ljude kako da povećaju svoju či cirkulaciju kroz određene pokrete. Takođe, u ovom periodu lekar po imenu Ge Hong pominje u svojoj knjizi „Bao Pu Ci“ kako koristiti um da se vodi i poveća či. Negde u periodu od 420 do 581 n.e Tao Hong Jing sastavlja „Jang Šeng Jang Ming Lu“ (Zapisi negovanja tela i produžavanja života) koji su pokazali mnoge čigong tehnike.

Razvoj od perioda Liang dinastije do kraja Ćing dinastije 502-1911 n.e

Tokom Liang dinastije (502-557 n.e.) car poziva budističkog monaha po imenu Da Mo (Bodidarma) koji je nekada bio indijski princ, da propoveda budizam u Kini. Da Mo je bio lozom 28. patrijarh po redu nakon originalnog Bude Sidarta Gautame tkz. Bude Šakjamunija, koji je živeo u Indiji u 5 veku pre nove ere. Međutim, caru se nije dopala budistička teorija Da Mo-a koja se je zasnivala na „unutrašnjoj kultivaciji“ umesto da se jednostavno rade dobra dela i time se postigne prosvetljenje, pa se Da Mo na kraju povukao u Šaolin hram. Kada je tamo stigao, video je da su monasi bili slabi i bolesni od fokusiranja samo na psihu, a ne i na svoja tela, tako da se povukao daleko od njih kako bi razmislio o problemu. Nakon devet godina osamljivanja napisao je dva klasika: „Ji đin Đing“ (ili Ji Šin Džang – Klasika promena mišića/tetiva) i „Ksi sui Đing“ (ili Ši Sui Džing – klasika čišćenja srži/mozga).

„Klasika promena mišića/tetiva“ je učila monahe kako da steknu zdravlje i promene svoja fizička tela od slabih do jakih. „Klasika čišćenja srži/mozga“ učila je monahe kako da koriste či za čišćenje koštane srži i krvi i jačanje imunog sistema, kao i kako da povećaju mentalnu energiju i dostignu prosvetljenje. Pošto je „Klasika čišćenja srži/mozga“ bila teža za razumevanje i praksu, metode treninga su predavane tajno samo malom broju učenika u svakoj generaciji.

Nakon što su monasi vežbali mišiće/tetive, otkrili su da ne samo da poboljšavaju svoje zdravlje, već su u velikoj meri takođe povećali svoju snagu. Monasi su često napadani od strane bandita, i tako su razvili neke tehnike samoodbrane. Kada je ovaj čigong trening integrisan sa njihovim oblicima borilačkih veština, tehnička efikasnost vežbi je povećana. Pored ovog treninga borilačkog čigonga, Šaolin monasi su takođe stvorili gongfu (kungfu) stil pet životinja koji imitira način borbe različitih životinja. Žovotinje koje su imitirane su bile tigar, leopard, zmaj, zmija, i ždral.

Izvan manastira, razvoj čigonga nastavio se je tokom Sui i Tang dinastija (581-907 n.e). Čao Juan-Fang sastavio je „Džu Bing Juan Hou Lun“ (Teza o poreklu i simptomima raznih bolesti) koja je prava enciklopedija čigong metoda i iznosi 260 različitih načina povećanja či protoka. Sun Si Miao je u „Čien Đin Fang“ (Hiljadu zlatnih recepata) opisao metod koji vodi či, i opisao je upotrebu Šest zvukova. Budisti i taoisti su već neko vreme koristili Šest Zvukova da regulišu či u unutrašnjim organima. Sun Si Miao je takođe uveo sistem za masažu zvanu Lao Ceove tehnike 49 masaža. „Vai Tai Mi Jao“ (Ekstra važna tajna) od Vang Tao razmatra upotrebu disanja i biljnih terapija za poremećenu či cirkulaciju.

Tokom Song, Đin, i Juan dinastije (960-1368 n.e) „Šen Jang Jue“ (Tajne hranjenja života) od strane Džang-Dao razmatraju nekoliko čigong praksi. „Ru Men Ši Ši – konfučijanske tačke gledišta) od strane Džang Dži Xe opisuje upotrebu čigonga da se izleče spoljne povrede kao što su posekotine i uganuća. „Lan Še Mi Cang“ (Tajna Biblioteka Orhidejske sobe) od Li Guo opisuje pomoć čigongom i biljnim preparatima kod internih oboljenja. „Ge Dži Lun Ju“ (Dalja teza kompletnih studija) po Džu Den-Ksi-ju obezbedila je teorijsko objašnjenje za upotrebu čigonga u lečenju bolesti.

Veruje se da je tokom dinastije Song (960-1279 n.e) taoist Žang San-Feng stvorio Taiči Čuan, što znači „krajnja velika pesnica“. Taiči je sledio drugačiji pristup upotrebe čigonga nego li ono kako naglašava čigong Šaolin škole. Dok Šaolin gongfu naglašava obuku čigong vežbi eksternog eliksira (Vei Dan) čigong vežbe Taiči Čuana kao i druge interne veštine koje su usledile naglašavaju obuku Nei Dana (unutrašnji eliksir)

1026 n.e. je doktor Vang Vei Ji projektovao i izgradio čuvenu mesing figuru sa tačkama akupunkture. Pre tog vremena mnoge publikacije u kojima se razmatrala akupunkturna teorija, principi i tehnike lečenja ne slažu se jedne sa drugima, i mnoge akupunkturne tačke su ostale nejasne. Kada je doktor Vang izgradio svoju figuru čoveka od mesinga on je takođe napisao knjigu pod nazivom „Ilustracija akupunkture i tretmana moksom1 na mesing figuri čoveka“ On je objasnio odnos između 12 organa i 12 či meridijana, razjasnio je mnoge tačke zabune, i po prvi put, sistematski organizovao teoriju i principe akupunkture.

1034 n.e doktor Vang koristi akupunkturu da izleči cara Ren Džonga. Uz podršku cara, akupunktura je cvetala. U cilju podsticanja medicinskog istraživanja akupunkture, car je izgradio i poklonio hram Bian Čue-u, koji je napisao „Nan Džing“ koja se smatra pretkom akupunkture. Akupunkturna tehnologija je bila toliko razvijena da je čak kao uslov za mir narod Đin na dalekom severu Kine zatražio mesinganu figuru akupunkture i druge tehnologije. Između 1102 do 1106 n.e doktor Vang je secirao leševe zarobljenika i dodao više informacija knjizi Nan Džing. Njegov rad je u velikoj meri doprineo unapređenju čigonga i kineske medicine dajući jasnu i sistematsku ideju o protoku či-a u ljudskom telu.

Kasnije, u južnoj Song dinastiji (1127-1279) general Jue Fei je zaslužan za stvaranje nekoliko internih čigong vežbi i borilačkih sportova. Kaže se da je on stvorio čigong veštinu “Osam komada brokata» da poboljša zdravlje svojih vojnika. Takođe je poznat kao tvorac unutrašnjeg stila borilačkih veština Šing Ji. Borilačka veština „Orlov stil“ takođe tvrdi da je Jue Fei kreator njihovog stila.

Od tada pa sve do kraja dinastije Ćing (1911 god.) osnovani su mnogi drugi čigong stilovi. Oni poznati uključuju Gong tigrovog koraka (Hu Bu Gong) Dvanaest položaja Ši Er žuang i Gong prosjaka- Hua Jiao Gong. Takođe su u tom periodu objavljeni mnogi dokumenti vezani za čigong kao što su „Bao Šen Miao“ (Važan tajni dokumenat o zaštiti tela) po Cao Juan-Bai, koji opisuje pokretne i nepomične čigong prakse i „Jang Šen Fu Ju“ (Kratak uvod u negovanje tela) od Čen Ji Ru, o tri blaga tj. Džing (esencija), Či (unutrašnja energija) i Šen (duh).

Takođe je „Sveukupni uvod medicinskih recepata“ od Vang Fana pregled i rezime prethodno objavljenih materijala i „Nei Gong Tu Šuo“ (Ilustrovana objašnjenja Nei Gonga) od Vang Džu-Juana koji prikazuje Dvanaest komada brokata a koji objašnjava ideju kombinovanja oba čigonga, nepokretnog i pokretnog.

Krajem Ming dinastije (oko 1640) je od strane Taijang borilačkih majstora sačinjen čigong borilačkih stilova – „Gong vatrenog zmaja“ Veruje se da je krajem dinastije Ćing (1655-1911) od strane Dong Hai Džuana stvorena poznata unutrašnja borilačka veština stila Ba Gua Džang (ili Ba Kua Čang – dlan osam trigrama). Ovaj stil sada dobija na popularnosti širom sveta. Tokom dinastije Ćing su po prvi put u Kini postale rasprostranjene tibetanska meditacija i borilačke tehnike. Razlog je bilo ohrabrenje od strane mandžurskih careva i interes kraljevske palate, kao i ostalih interesenata iz društva visokog ranga.

Od kraja dinastije Ćing do danas

Pre 1911 godine, kinesko društvo je veoma konzervativno i staromodno. Iako Kina širi svoj kontakt sa spoljnim svetom za prethodnih sto godina, spoljni svet je imao malo uticaja izvan primorskih regiona. Sa obaranjem Ćing dinastije 1911 i osnivanjem kineske republike, narod je počeo da se menja kao nikad pre. Tako i čigong praksa ulazi u novu eru. Zbog lakše komunikacije u savremenom svetu, zapadna kultura danas ima veliki uticaj na Orijentu. Mnogi kinezi su otvoreniji i menjaju svoje tradicionalne ideje, posebno na Tajvanu i Hong Kongu. Razni stilovi čigonga se sada otvoreno podučavaju i mnogi bivši tajni dokumenti su objavljeni. Savremeni metodi komunikacije su otvorili čigong za mnogo širu publiku nego ikada, a ljudi sada imaju mogućnost da studiraju i razumu mnoge različite stilove. Pored toga, ljudi su sada u mogućnosti da uporede kineski čigong sa sličnim veštinama iz drugih zemalja kao što su Indija, Japan, Koreja, i Bliski Istok.

Verujem da će se u bliskoj budućnosti čigong smatrati najuzbudljivijim i izazovnim poljem istraživanja. To je drevna nauka koja samo čeka da budu istražena uz pomoć novih tehnologija koja se sada razvija gotovo eksplozivnom brzinom. Sve što možemo učiniti da se ubrza ovo istraživanje će u velikoj meri pomoći čovečanstvu da razume i poboljša sebe.

Dr. Jang Đueming je poznat autor i učitelj kineskih borilačkih veština i čigonga. Rođen u Tajvanu, on je trenirao i predavao Taičičuan, čigong i kineske borilačke veštine za preko četrdeset i pet godina. Autor je preko trideset knjiga, a izabran je od strane časopisa Inside Kung Fu, kao jedan od 10 ljudi koji“su napravile najveći uticaj na borilačke veštine u poslednjih 100 godina. Živi u Severnoj Kaliforniji.

 

Tekst prenet sa sajta: http://biserdobisera.net