Ili si Neko ili si Niko

Bela Hamvaš +

* * *

Pogovor o Nekome

Po pravu na sramotu, u svakom slučaju postoji cela vojska naučnika, umetnika, sveštenika i mislilaca koji protestuju protiv totalnog nevaljalstva. Do njihovog broja naravno ne stoji; ne zavisi stvar od toga koliko ih ima. Pre svega zavisi od toga, kako Guénon piše, što su njihovi napori slabi i delimični. Čovek pokušava u dobu nikoga spasiti svoju ljudsku suštinu, čak pripremiti i neku duhovnu obnovu.

Od nauke, umetnosti, religije, filozofije neko je uglavnom nezavisan. Jer težište nije na produkciji, nego na intaktnosti ljudske ličnosti. Neko, bez obzira na kojem je području, suočen s nikakvim, teži održati ozbiljnost ljudske suštine, i ma koliko nejak i delomičan, kako Guénon piše, želi uspostaviti zakonit i normalan poredak života. Neko je onaj koji, koliko može, hoće odbraniti supstancijalnu bit ljudskog bića u sebi samom, i ako ne mora biti, nije ni bubalica ni karijerista, ali ni svako. Zato, iako nije u celosti neko, ipak je neko, a ne niko. Ne zato jer je naučnik. Nauci verovatno nema spasa; kao prirodna, nauka je kvarenje bitka, kao duhovna, nauka je aleksandrizam.

Nauka je gradjaninovo mesijanstvo, jer gradjanin od nauke očekuje iskupljenje sveta. Proleter, budući da nigde ništa novo nije znao reći, to mesijanstvo preuzima i naduvava, te obasipa naučnika privilegijama u uverenju da se iskupitelju mora osigurati visoka plata. Proleterov životni ideal nije mnogo novca, kao što je bio gradjaninov, nego visoka plata. Proletera se inače ne sme pobrkati s nikim. Proleter, mada primitivna, legitimna je kasta i ima apsolutno mesto u društvu, kao što je ima brahmanska, viteška ili privredna kasta. Niko je pak šljam van kasti, avarna, kako hinduistička baština kaže, ili kako to Guénon naziva: cadarve psychique.

Neko je nezavisan od toga što je umetnik. Specifično je da je značaj Kleea, Mondriana, Schönberga, Bartóka, Mallarméa, Rilkea, Moorea, Brancusija manje u delu, a više u prihvatanju odgovornosti za delo, u naporu za uspostavljanjem zakonitog i normalnog poretka života. Kao i kod izuzetnih naučnika. I kao kod sveštenika ili mislilaca koji bez obzira na religiju ili pogled na svet uzimaju udela u isto takvom naporu. Budista Suzuki i hebreist Martin Buber i katolik Przywara na istoj su liniji s Maritainom ili Zieglerom ili Šestovom i Berdjajevim i Gabriel Marcelom. A isti su i po tome što su delom i nejaki.

Neko nije ljudska ličnost pune vrednosti. Neko baš tek što je neko, nije potpuni niko. Uvek u dvoumljenju i nesiguran, jer se izuzev onih njemu sličnih na druge i ne obazire. To je bila taktika gradjanstva, bilo ko, bilo što, bitno da govori ili komponuje, naslika ili napiše, svejedno je. Indolencija. Prećutati. Po mogućnosti ušutkati. Genij je idol, ali najbolje je s njim činiti ono što je kasnije totalitarizam činio – ako bi mnogo otvarao usta, bio bi uklonjen u ostavu državne sigurnosti.

Tu je odmah i slučaj Alfreda Webera, koji je razotkrio aparat, ali ne u tolikoj meri koliko bi bilo poželjno. I šta više, samo kao pojam, scijentistički. Otkriće i nije imalo nikakvih posledica. Aldous Huxley bi rekao: zato što državnici ne čitaju dobre knjige. Državnici su danas nepoverljivi prema onima koji uživaju u dobrim slikama, čitaju dobre pesnike i slušaju dobru muziku. Kao što su i dobri slikari i kompozitori nepoverljivi prema državnicima. Ko ima pravo? Bez dvoumljenja slikar, jer ako i nije jako važan, bar je neko, dok je državnik niko.

Alfred Weber oseća nostalgiju za iskonskim, čvrstim i integralnim poretkom života, kakav su imali Kinezi, Indijci, Jevreji, Egipćani i Grčki orfici. Ovakva se uredjenja života zastarelim scijentističkim jezikom nazivaju kulturama i, prema ovome, sadašnji trenutak istorije se ne zna drugačije posmatrati do kao kriza kulture. Ova je naravno, još od pre, daleko iza nas.

Početak Evrope su, kaže Weber, Termopili, gde je malena vojska od nekoliko ljudi zaustavila persijskog kolosa, i pala, ali je grčka sloboda odbranjena. Smisao bitke je sledeći: postoji nešto što je više od života i za to više život treba dati. To je izvorna baza evropskog poretka života. Slava evropskog čovjeka. Posle Termopila hrišćanski mučenici, srednjovekovne sekte, Jan Hus, Giordano Bruno, u svakom slučaju održavaju intaktnost suštine ljudske ličnosti, čak i onda kad je život trebalo dati. Ono što se danas dogadja, obrnuti su Termopili. Pretežna većina čovečanstva bi, da samo može za kakav dobar novac, za puki i goli život, bio on ma kakvo sramotno ropstvo, prodala slavu slobode. Zajedno sa svojom, naravno i slobodu drugih.

Ako se čovekov život odvoji od fiksne točke, raspada se i nazaduje. U onom trenutku istorije kada je evropski čovek izdao svoju slobodu, izgubio je ozbiljnost. Na mesto slobode došao je aparat. Na mesto termopilske egzistencije došao je niko. Današnji činovnički i tehnokratski aparat, vlast i rad i privatni život, ili potpuna promena poretka života aparatom, samo se tako mogu razumeti ako čovek zna da su nastali po cenu izdaje slobode i da je ta prodaja slobode stolećima tekla i teče, i ako zna da je protiv toga sada već, i na Istoku i na Zapadu podjednako, veliki deo čovečanstva prestao protestovati. U niko-vstvu čovek je prisiljen iz dana u dan sve više napuštati svoj biološki bitak, a s tim se niko-vstvom sada već i zadovoljno miri. Onaj ko za ono više od života daje život, slobodan je, ko to ne čini, isprva je rob, zatim niko.

Guénon kaže da je pokret bitka u svakom slučaju antinomičan i da zato paralelno s aparatom, pored ukrućivanja teče i raspadanje. Mehaniciziranje i raspuštanje ujedno, kao istovetna pojava. Kod onoga ko hoće ostati neko, još više; ko neće postati niko, mora se na dva načina braniti i postati pozitivnim, razrešivanjem i očvršćivanjem. Gde se niko mehanicizira, tamo se ovaj razrešuje, gde se niko raspada, tamo ovaj očvršćuje. Jer čovek više manje sobom nosi intaktno biće i to svako bez izuzetka.

Ali u održavanju bitka pretežna većina kompromituje sebe. Radi vlasti i radi imetka, i radi glasine prlja izvorno biće. Najviše iz častoljublja. Za sasvim malo i uvijek za sve manje. Mehanicizira se i u istoj meri apsorbira u truljenje. To je nitkovstvo. Aparatizirano i nulificirano. Nema egzistencije pune važnosti, sve je teže uočljiva. Neko ne zna drugačije do uneti svoje sposobnosti, svojstva i obdarenosti. Zato i ostaje neko, ne baš niko, ali samo neko. Nema znanja o onoj spiritualnosti koja se ne može videti i nije nadljudska, nego je veća od čoveka. Ono što neko pokušava ostvariti, neposredno je produženje individualizma. Nije to ono što je potrebno. Nije ni religija, nije spas. Nije ni nauka, ni umetnost, ni muzika, ni filozofija osnova nečega takvog. Ono za čim postoji potreba je usavršavanje ljudskog bitka i to uz pomoć sila realizacije iz svijeta većeg od čovekovog, kako Guénon piše, jer je ostvarivanje „realizacija operacije delatne reči božanske visine„.

Ta delatnost nije nadljudska, nego nadpojedinačna. Biti sposoban za primanje verodostojnog duhovnog uticaja. Tome, da bi čovek to mogao učiniti, potreban je preokret koji ide do korena; do čovekovog početnog i večnog i apsolutnog držanja, prema osnovnom stanju. To je stanje čovekove svesne i budne komunikacije – ne s nadljudskim silama, nego sa silama sveta većeg od čovjeka. Što hinduističkka baština zove vidya.

. . .