Pad Carigrada pod naletom Turaka

Istorijski tekst o zadnjim danima Vizantije. Opsada i pad Carigrada

 

Kazivanje o zauzimanju Carigrada od bezbožnih Turaka sultanom, carem Turskim godine 6961 (1453 godine) 

 

Vladaše Turcima bezbožni Mehmed, Amuratov sin.  I beše tada u miru. I do kraja s pravoslavnim carem Konstantinom Ivanovičem, koji carevaše u Carigradu.  I odmah bezbožni Mehmed boj podiže protiv Konstantinovog grada, ne čekajući, ali suprotno sklopljenim zajednitkim zakletvama, vojske dovede mnogo kopnom i morem.  I ratovati poče.  I došavši iznenada, opkoli grad velikim snagama.  A car Konstantin sa zatečenim velmožama i svim ljudima grada, videvši ovog pridošlog sa velikom silom, ne znađahu šta da čine, jer ljudske odbrane u gradu ne beše.  Ni braća careva ne behu tu.

Posla car Mehmedu sultanu poslanika za mir, želeći saznati šta se zbiva o miru da razgovaraju.  A on, proklet, neveran i lukav, poslanike odasla bez uspeha.  A on sa zadivljujuće uređenom vojskom i strašnim pokretom nastupi kopnom i morem.  Pristupivši carstvujućem gradu meseca decembra, i zapovedi tući topovima i puškama kremenjačama i spravama za rušenje zidina.  Pristupi (car) građane pripremati.  A u gradu behu Grci i Fruzi.  Izlazeći iz grada, bijahu se sa Turcima ne dajući im sprave za rušenje zidina postaviti.  Ali im ne uzmogoše nikakvu pakost učiniti, jer se jedan biše sa tisućom, a dva sa tmom.

Ovo, pak, spozna car Konstantin i zapovedi velmožama i vlasteli da rasporede vojnike po gradskim zidinama i kulama i vratima, kao i sve ljude i zvona ratna na zidinama sva istaviti, da kako god znaju čuvaju svoju stranu.  I svi koji su za borbu i kakvu potrebu da ustraju i da se biju sa Turcima sa zidina, a iz grada ne izlaziti niti bežati.  Takođe i topove i puške zaustaviti kada se pojave na mestu, kako bi se sačuvale zidine.  A sam car Konstantin, sa patrijarhom Anastasijem, i sa caricom, i sa svetiteljima, i sa svim sveštenim saborom, i sa mnoštvom žena i dece hodahu po crkvama Božijim, molbe i moljenja čineći, plačući i ridajući, govorahu ovako:

„Gospode, Gospode, strašna prirodo, neizreciva silo, već davno brda, videnati, ustreptaše, i tvar se potrese, a Sunce i Mesec užasoše se, blistanje njihovo nestade, i zvezde nebeske spadoše.  A mi kukavni, to sve prezrevši, sagrešismo i bezakonovasmo, i ozlobismo tvoje Božanstvo, zaboravljajući tvoje velike darove, prezirući Tvoje zapovesti kao poludeli.  Milosti i sažaljenja Tvoja, koja si na nas slao, odrekosmo se i na zla dela i bezakonja okretosmo se, i mi, pak, daleko od tebe odstupismo.  Sve koje navede na nas i na grad Tvoj sveti, pravednim i istinitim sudom, učinio si grehova radi naših.  I nije nam otvoriti usta; šta govoriti? jer, sveslavni i preblagosloveni Gospode, sazdanje i stvorenje jesmo Tvoje, i dela ruku Tvojih.  A ne predaj nas do kraja neprijateljima našim, i ne razori baštinu (nasleđe) svoju, i ne ostavi nas bez svoje milosti.  Oslabi nas vreme ovo, u kome se obraćamo i kajemo Tvome dobrom srcu.  Jer sam si, Vladiko, rekao: „Ne dođoh pravedne spasiti, već grešne prizvati na pokajanje.  Svi koji se okrenu nama biće živi“.  Njih, Gospode, care nebeski, oslabi, ostavi sada prečiste radi Bogorodice, i patrijaraha i careva, koji su ranije ugodili Tvom Božanstvu u ovom gradu“.

Ovo, pak, i ostalo mnogo izrekavši, kao i Sveneporočnoj Bogorodici, iz dubine srca, stajanjem i ridanjem svakodnevnim, moljahu se.  A car, obilazivši oko grada često, krepiše vojvode i vojnike i sve ljude, kako ih ne bi napustila nada, niti da oslabe boreći se sa neprijateljem, već da se uzdaju u Gospoda Svedržitelja, jer je On naš pomoćnik i zaštitnik.  I opet okretaše se molitvi.

A Turci na svim mestima tukoše se bez prestanka, dan i noć smenjujući se, ne dajući ni malo otpočinuti građanima, već da se izmore, budući da se pripremahu za napad.  I tako činjahu obe strane.  S prelaskom trinaestog u četrnaesti dan Turci zakliktaše svoju oskvrnjenu molitvu.  Počeše u zurle svirati, i u vargane i u nakre udarati.  I dohvativši se topova i pušaka mnogih, počeše tući grad, takođe i gađati iz ručnih lukova.  A mnoštvo stanovnika grada od bezbrojnog gađanja ne možaše stajati na zidinama, već skriveni čekahu napad, a drugi pucahu iz topova i pušaka koliko mogahu, i mnoge Turke ubiše.  A patrijarh Anastasije, i svetitelji i sav sveštenički red neprestano se moliše za milost Božiju i za izbavljenje grada.  A čim bezbožni Turci sve ljude sa zidina poobaraše, odmah zavrišta sva vojska, i napadoše grad zajedno sa svih strana, kličući i vičući: jedni sa ognjem različitim, a drugi sa lestvicama, a neki sa spravama za rušenje zidina, i drugim mnogim spravama za zauzimanje grada.

A građani takođe vikahu i klicahu na njih, bijući se sa njima krepko.  A pravoverni car Konstantin obilažaše po celom gradu pokrećući svoje ljude, dajući im nadu Božiju.  I zapovedi zvoniti po celom gradu za sazivanje ljudi.  A Turci, čuvši zvonjavu veliku, pustiše zurle, i trubne zvuke i timpane mnogobrojne.  I nastade seča velika, zla i preužasna, od topovske i puščane paljbe, i od jeke zvona, i od glasova, i od pokliča i povika ljudi sa obe strane, i od zveketa oružja, takođe i od plača i ridanja građana, i žena, i dece, kao što i zemlja podrhtavaše.  I ne mogoše slušati jedni druge šta govore.  Beše grmljavina velika od mnoštva ognja i pucnjave topova i pušaka sa obe strane.  Zgusnuv se, dim pokri grad i vojsku svu, tako da ne videhu jedni druge ko se s kim bije.  I od barutnog dima mnogi umreše.  I sekoše se na sve strane grada dok ih noćna tama ne razdeli, jer Turci otidoše u svoja staništa i mrtve svoje ostaviše, a građani padoše od umora kao mrtvi, osim što straže jedino ostaviše po zidovima.

A ujutru car Konstantin zapovedi sabrati trupla mrtvih i sahraniti ih.  Broj ubijenih Grka za koje se znalo bio je 1740, a Fruga i Jermena 700.  A pravoverni car Konstantin sa boljarima pođe po zidinama grada želeći videti ratnike.  I ne beše od njih ni glasa ni poslušnosti, jer svi behu na otpočinku od umora.  I videvši pune rovove trupova, a druge u potocima, i po brdima gomile mrtvih, i prebrojaše mrtvih Turaka 8010.  I zapovedi car da se posude i sprave za probijanje zidina ognju predaju.  A sam car Konstantin pođe sa patrijarhom, i sa svetiteljima i sa svim sveštenim saborom u Svetu Veliku crkvu molitve i zahvalnost predati svesilnom Bogu i Prečistoj Bogomateri, jer čekahu da već odstupi bezbožni, toliku propast videvši svojih ratnika.  A on, zveroliki, ne pomišljaše tako, već drugog dana posla videti mrtve svoje.  Kako rekoše njemu da je mnogo mrtvih, on uskoro posla mnoge pukove uzeti trupla svoja.  A car Konstantin zapovedi da ih ne ometaju nikakvim napadom dok ne očiste rovove i potoke.  I tako uzeše svoja trupla nesmetano i spališe ih.

Videvši, pak, bezbožni Mehmed da ne uspe ništa, već više svojih izgubi, i zapovedi načelniku uskoro da pribavi topova i pušaka mnogo, sprave za napade na zidine pripremati.  Ovaj neverni sedmi dan opet zapovedi vojsci ići ka gradu i tući se kao i u početku – bez počinka.  A pravoverni car Konstantin posla morem i kopnom u Moreju ka braći svojoj, i u Veneciju i u Đenovu za pomoć.  I braća njegova ne uspeše, jer razdor beše među njima, i sa Arabljanima ratovahu.  A Fruzi ne želeše pomoći, već govorahu u sebi: „Ne dajte, neka uzmu Turci, a od njih mi ćemo uzeti Carigrad“.

I tako ne bi niotkud pomoći caru Konstantinu, jedino Đenovljanin, knez Justinijan dođe caru u pomoć na dvema lađama i dva broda koja su imala na sebi 600 naoružanih hrabrih vojnika.  I prođe sve napade turske po moru dok ne dođe zdrav do zidina Carigrada.  Njemu se car Konstantin uzradova silno i ukazaše mu čast veliku, pošto znan beše caru.  A on isprosi u cara mesto gde je grad manje napadan.  I dade mu car ljudi svojih čitave dve hiljade.  I biše se s Turcima tako hrabro i muški, tako da odstupiše od tog mesta ne samo što svoje mesto čuvaše već i po zidinama grada obilažaše, utvrđujući i vodeći ljude kako ih ne bi napustila nada, već u Boga da se uzdaju nepomerivo i neoslabljeno u delima.  I od sve duše i od sveg srca boriše se sa nevernicima.  I Gospod Bog pomože nam takvima, jer rečima mnogim učeći vode ljude, jer sam naučen beše do moći ratovanju.  I zavoleše ga svi ljudi i poslušahu ga svi.  A Turci na svim mestima napadahu, uznemiravahu građane, bez otpočinka smenjujući se, jer mnoštvo njih beše, kao što ranije rekosmo.

Tridesetog dana, počev od prvog, napadajući opet, prihvatiše topove, i puške i druge mnoge sprave za rušenje zidina, a među njima dva velika topa koja tu izliše.  Jedno đule je bilo visoko do kolena, a drugo do pojasa.  I svim silama nadrevši, počeše tući grad neprestano sa svih strana.  A nasuprot Justinijana narediše top veći, jer na tom mestu gradski zid beše star i nizak.  I kako udariše po tom mestu, zid popusti.  I opet ponovo udariše, i porušiše zidine do visine od pet sežanja.  Treći udar ne uspeše, jer noć prispe.  A Justinijan to mesto noću dogradi, i drugim zidom starim i zemljom iznutra učvrsti.  Ali šta je moguće učiniti zidu protiv tolike sile, a i nešto više protiv gneva Božijega, zbog grehova naših?

A ujutru počeše tući takođe to mesto iz mnogih topova i pušaka.  I pošto se namučiše, narediše gađati iz većeg topa.  Već iščekivahu razoriti zid.  I Božijom pomoću prelete đule u crkveni zid i raspade se kao prah.  I videvši tu zatečeni ljudi, zahvališe Bogu, kao što i od podneva postaviše druge ljude.  A Justinijan postavi top svoj i pogodi onaj top.  I razori se u njih barutana.  A ovo videvši bezbožni Mehmed, razjari se previše i povika snažnim glasom: „Jagma! Jagma!“, to jest da krenu u pljačkanje grada.

I odmah povika sva vojska.  I navališe na grad svim silama, po zemlji i po moru, svim sredstvima i spravama za zauzimanje grada.  A svi građani iziđoše na zidine i protivljahu im se bijući se bodro.  Jedino što patrijarh sa svetiteljima i sa svešteničkim činom ostade u crkvama Božijim moliti se Gospodu Bogu sa suzama i ridanjem.  A pravoverni car neprestano obilažaše po celom gradu plačući i ridajući i moleći starešine i sve ljude, govoreći: „Gospodo i braćo, mali i veliki, danas dođe čas proslaviti Boga i Prečistu njegovu Mater i našu pravoslavnu hrišćansku veru!  Hrabrite se i učvršćujte i ne slabite u zalaganjima, niti gubite nadu, čuvajući glave svoje za pravoslavnu veru hrišćansku i za svete crkve, pa će se i na nas smilovati i proslaviti nas premilostivi Bog“.

I zapovedi da se zvoni po celom gradu, kao i Justinijanu da se učvršćuje po zidovima.  Učvršćivaše i osnaživaše ljude.  I kako čuše ljudi zvonjavu sa svetih crkava, odmah se okrepiše i ohrabriše svi, govoreći jedan drugom: „Umrećemo, braćo, za veru hrišćansku!“

I kao što napred pisasmo, koji jezik može ispripovedati te bede i strasti, jer padahu trupla na obe strane, kao snoplje pokošeno.  Krv njihova tečaše kao reke.  I napuniše se trupla ljudska do vrha zidina.  I kako Turdi preko njih hodahu kao po stepenicama.  Mrtvi vojnici behu kao most i lestvica ka gradu.  Takođe i potoci i bregovi oko grada napuniše se truplima, i zaliv Galatski krvav postade – tako silno i nepoštedno sekoše se.  I da ne beše Gospod prekratio dan taj, to bi končina već bilo propast grada, jer građani svi već iznemogoše.  A kada noć nastade, Turci odstupiše ka staništima svojim.  A građani padoše od umora, svako gde stiže.  I te noći ništa se ne ču drugo osim stenjanja i vapaja ranjenih ljudi, koji još živi behu.

A ujutru car Konstantin zapovedi sveštenicima i đakonima da se okupe i sahrane mrtve.  A koji još živi behu, zapovedi da ih razdaju lekarima.  I sabra se mrtvih Grka i Fruga 5700.  A Justinijan i sve velmože pođoše po zidinama razgledajući njih i trupla nevernih.  I tako vrativši se, rekoše caru i patrijarhu o 35000 ubijenih Turaka.  A car Konstantin plačući i ridajući ne prestajaše, gledajući svoje ljude ubijene i neodstupno delo nevernika, a pomoći niotkuda ne očekivaše.

A patrijarh i sav kliros, kao i sav sabor carski, uzeše cara tešeći ga i pođoše ka Velikoj crkvi na molitvu i zahvalnost svemilostivom Bogu.  Takođe i mnoštvo blagorodne dece sa carem beše videti u celom gradu, kao i ljudi i žena, pritrčavajući ka Božijim crkvama, sa suzama, hvaleći i blagosiljajući Boga i Prečistu Bogomater.  I tako provodiše dan taj i svenoćno pevanje.

A bezbožni Mehmed trupla ljudi svojih ne htede uzeti, već pomišljaše ubacivati ih u grad spravama za ruše¬je zidina, da istrule i usmrde grad.  Ukazujući mu na veličinu grada i prostranstvo, da im neće ništa zasmetati, i spališe ih sve.

I potom devetog dana oskvrnjeni Mehmed zapovedi svim vojnicima da priđu gradu i boj zapodevaju svakodnevno.  A za top onaj veliki naredi da se preuredi kako bi bio još ubojitiji.  Ovo, pak, saznavši velmože i Justinijan, sa patrijarhom sastaše se zajedno.  I počeše izveštavati cara, govoreći: „Vidimo, gospodine caru, kako ovaj nevernik ne oslabljuje delom već se još više sprema na još veće delo.  I šta da učinimo pomoći niotkuda ne očekujući?  I za ovo čuvši ljudi tvoji i braća tvoja, tebi će doći u pomoć.  Pa i Arbanas, uplašivši se, doći će.  A u tome, ne bi li nekako ovaj bezbožni Mehmed, uplašivši se, odstupio od grada“.

Ovo i mnogo drugog rekoše caru.  I lađe i brodove davahu njemu Justinijanove.  A pravoverni car Konstantin duže vremena ćutaše puštajući suze.  I tako reče im: „Hvalim i blagodarim savet vaš, gospodo moja i znam da mi je za korist ovo što govorite, ali ne može ovo biti.  I kako ja mogu ovo učiniti: ostaviti sveštenstvo, i crkve Božije i carstvo svih ljudi u tolikoj bedi?  I šta će mi reći vaseljena.  Ne, gospodo moja, ne! već da umrem onde sa vama.“

I pavši pokloni im se plačući gorko.  I prekratiše reči da više kolebanja ne bude među ljudima.  I poslaše opet u Moreju i u Fruge i na sva ostrva za pomoć.  A građani danju biše se s Turcima, a noću ulažahu u rovove i probijahu zidove iz rovova, sa spoljašnje strane.  I iskopavahu zemlju oko zidova na mnogim mestima, uvlačeći mnoge posude sa topovskim barutom.  Takođe i po zidovima pripremahu mnoge posude napunjene smolom i sumporom zapaljivim i na kraju smolom i barutom topovskim.  Minu dvadeset peti dan tako tukući se po vazdan.

I opet zapovedi bezbožnik poboljšati onaj top veliki, jer je bio uvezan obručem železnim.  Čekahu da se ojača.  I kako ga ispustiše isprva odmah se raspade na više delova.  A on, nevernik, smatraše da je ismejan.  I uskoro zapovedi kule priterati ka gradu sa svim snagama, jer behu velike, zaštićene.  I čim postaviše kule po čitavom nasipu rova, htedoše napuniti rov drvećem, i rastinjem i zemljom i izdignuti i nasloniti kule uz grad, i opet potkopavati zid na mnogim mestima i srušiti na zemlju.  I kako priđe mnoštvo ljudi rovove zasipati, odmah građani zapališe posude sa barutom, koje behu ukopane van rova. I iznenada zagrme zemlja kao grom veliki, i razlete se sa kulama i ljudima kao bura silna do oblaka.  I slušaše se tresak i uništenje kula i vapaj i ponašanje ljudsko strašno, kako i jedni i drugi beže: građani sa zidina u grad, a Turci od grada daleko padahu, a sa visina ljudi i drvlje – jedni u grad, a drugi u rovove, a neki na vrata.  I napuniše se rovovi Turcima.  Odmah zapališe burad sa smolom i puštahu na njih.  I pogoreše svi.  I tako Božijom pomoći tog dana izbavi se grad od bezbožnih Turaka.

A zli Mehmed sa mnoštvom vojnika svojih poizdalje beše posmatrajući ono što se dogodilo, i pomišljaše šta da učini.  Takođe i borci svi, uplašiše se, odstupiše od grada.  A Grci, izišavši iz grada, poubijahu u rovovima Turke koji behu živi.  I sabravši ih na mnoge gomile, spališe ih zajedno sa preostalim kulama.  A car sa patrijarhom i sav svešteni sabor behu po svim crkvama moleći se i zahvaljujući Bogu.  Čekahu okončanje bitke.

Takođe i bezbožni Mehmed, mnogo dana savetovavši se, odluči odstupiti od grada među svoje.  Budući da već morski put dođe, očekivahu odasvud pomoć gradu.  Ali, pošto bezakonja naša prevaziđoše glave naše, i grehovi naši otežaše srca naša, i zapovesti Božije ne poslušasmo i na putevima njegovim ne naučismo se ići.  Od gneva njegovog kuda da pobegnemo?  Car onda sa patrijarhom, kao i sav carski savet, savetujući se, tegobno govoraše ovako: „Budući da onaj zloverni tako mnogo dana stoji bez boja i opet na nas sprema se, nego da mu pošaljemo za primirje, koje ćemo i sklopiti“.

A on, lukav, kakav je, čuvši, poradova se u srcu svom, čekaše priliku neku da dođe gradu.  I odlagaše svoj odlazak.  I poče savetovati se o miru.  I tako odgovori poslanicima: „I ako tražite mir, bezbožni Mehmed reče, „ja ću to učiniti, ali da iziđe car iz grada u Moreju, takođe i patrijarh i svi ljudi bez štete, a meni da se ostavi grad pust. I ja ću mir večiti učiniti, da ne udaram na Moreju i na ostrvo njegovo nikakvim oružjem u veku.  A ko ne želi izići iz grada, da bude u ime moje bez štete i bez brige“.

Ovo sve čuvši car Konstantin i patrijarh i svi ljudi, odmah zaroptahu iz dubine srca i ruke ka nebu podigavši, govorahu: „Pomoćniče naš, Gospode, pogledaj sa visine Slave tvoje i zbaci gordost oskvrnjenog ovog i izbavi grad nasledstva Tvoga, jer ljudi smo vlasti Tvoje i ovce livade Tvoje, živeći u dvoru Tvom u jednom stadu.  I kamo da iziđemo ostavivši pastira i nastavnik svog? ne, Gospode Caru, ne! već da umremo svi ovde u Svetom dvoru Tvom, u slavu veličanstva Tvoga.“

I ovo sve izrekavši, i opet pripremahu se za boj, kajući se za slanje ka bezbožnom Mehmedu, jer time zadržahu njega.

Kada prođe treći dan, rekoše prokletom Mehmedu da se top onaj veliki dobro izli.  I zapovedi opet vojsci svoj poći ka gradu i boj zapodevaju svakodnevno.  A ovo se zbi zbog naših grehova radi.  Božije dopuštenje kao da učini sve ranije rečeno za grad ovaj pri Konstantinu Velikom caru, i Lavu Premudrom i Metodiju, episkopu patraskom, meseca maja šesti dan.

Opet zapovedi nevernik tući grad u isto mesto gde udarahu ranije, iz mnogih topova i pušaka po tri dana, kako bi oslabili zid.  I udariše iz najvećeg topa.  I spade sa zida kamenje mnogo.  I drugi put udariše i raspade se na zidu veliko mesto.  I već kako veče nastade, Turci počeše gađati iz mnogih topova u to mesto bez prestanka preko cele noći, ne dajući građanima popraviti to mesto.  A Grci te noći pripremiše kulu veliku naspram tog mesto.

A ujutru opet Turci udariše iz najvećeg topa, jer njim izvališe zida mnogo.  I tako drugi i treći put, tako da već načiniše mesto veliko.  Odmah povika mnoštvo ljudi i uskočiše na ono mesto jedan drugog potiskujući.  Takođe i Grci iz grada usprotiviše im se i sekoše se krepko, ričući kao divlje zveri.  I beše strašno videti sa obe strane smelost i silinu.  A Justinijan okupi mnoge ljude.  Povikavši, napade na Turke muški i odmah progna ih sa zida.  Ispuniše rov mrtvima.  A Amurat, topuzar, snažan telom, pomešavši se sa Grcima, dođe Justinijanu i poče seći ga ljuto.  A Grk neki, skočivši sa zida, odseče mu glavu sekirom, i tako izbavi Justinijana od smrti.

A barjaktar, vojvoda zapadni turski, Amerbej sa svojim pukovima napadoše na Grke.  I bi seča zla.  A iz grada Rakaveja vojvoda, sa mnogim ljudima prispevši u pomoć, progna Turke, sve do samog Amarbeja.  A on, videvši Rakaveju kako ljuto seče Turke, obnaži mač i napade na njega.  I sekoše se oba mnogo.  A Rakaveja, napokon, skoči na kamen i udari Amarbeja mačem po plećima obema rukama i raseče ga nadvoje, jer snagu imaše u rukama veliku.  A Turci mnogobrojnim oružjem njega sekoše ljuto.  I isekoše Rakaveju na komade i Grke prognaše u grad.  I bi Grcima plač i užas veliki, jer Rakaveja ratnik beše veliki, mužastven i caru omiljen.  I već noć nastade i presta seča.  I raziđoše se obe vojske.

I opet počeše Turci gađati iz topova na razrušeno mesto, a građani počeše kulu širiti i graditi hitro na svim provaljenim mestima.  I pobodoše u njih topove mnoge tajno, budući da kula beše unutar grada.  A ujutro, kako videše Turci zid nepopravljen, uskoro počeše biti se sa građanima.  A građani, tukući se sa njima, pobegoše od njih.  Kada se zgusnu mnogo Turaka a Grci se razbežaše i pustiše na njih topove i poubijaše mnogo Turaka.  I iz grada napade na njih Paleolog vojvoda Singurla sa mnogim ljudima.  I potukoše ih snažno.

A istočni zapovednik turski, barjaktar Mustafa, uskoro dođe na Grke sa mnogom silom naspram grada i htede ga uzeti.  A Teodor tisućnik, udruživši se sa Justinijanom, udari na Turke.  I bi seča velika.  A Turci pobeđivahu Grke.

A pravoverni car Konstantin beše u priprati Velike crkve sa svim boljarima i sa vojvodama savetujući se o ustremljivanju bezbožnoga, govoreći: „Evo, već neprekidno svakodnevno sečemo se sa Turcima!  Koliko pogibe tisuća naših boraca, i ako ubuduće tako bude, to će sve nas poubijati i grad dobiti, već sabravši se, sa izabranima sporazumevši se, da iziđemo iz grada noću u povoljno vreme, i sa Božijom pomoću da ih napadnemo, kao nekada Gedeon Madijamljane.  Ili da pomremo za crkve Božije, ili izbavljenje da primimo“.

Tako, dakle, savetujući, mnogi se tome prikloniše, jer verovahu caru Konstantinu, jer znađahu hrabrost i snagu njegovu veliku, jer beše veoma ispunjen snagom.  A kir Luka i vojvoda Nikola zapovednik zaćutaše na duže vreme, i ovako rekoše: „Evo, već, gospodine caru, pet meseci je prošlo kako počesmo boriti se sa Turcima, moleći milost Božiju.  I ako bude volja, još možemo drugih pet meseci boriti se sa njima.  Ako li ne bude Božije pomoći, učinićemo tako da u jednom času svi poginemo i grad uništimo“.

A veliki Domestik, i sa njim Logotet, i druge mnoge velmože savetovahu: da iziđe car iz grada, uzevši sa sobom izabranih koliko je moguće.  Na prepad ne dati grad da ga uzmu Turci, toliko drsko pristupati gradu i izdaleka potrebno sprovaditi.  I kada čuju ovo hrišćani, sabraće se nama na pomoć.  I tako oni pomišljajući rekoše caru.  Kako već Turci uziđoše na zid i pobeđivahu građane, a car Konstantin usede na konja i pogna naglo, i sve vojvode i velmože sa njim.  I sustigavši cara, velmože i vojvode požurivaše cara za pomoć.  I sretoše naroda mnogo kako beži.  I praćahu ih tukući.  A Justinijan sa drugim vojvodama tukoše se sa Turcima u gradu.  Nekada bežeći od Turaka, nekada utvrđujući se, vraćaše se i boriše sa njima.  A drugi Turci mnogi most napraviše i na konjima ujezdiše.  A vojvode sve, udružene sa Justinijanom, napadahu na Turke surovo i proteraše ih do zida, ali već Turci mnogi ušavši u grad na konjima i kao pešaci, povratiše vojvode opet.  I biše se nepoštedno i nadjačavahu Grke.

I da ne pristiže uskoro car Konstantin k njima, konačno bi već bila propast gradu. Pristiže, pak, car i napade na Turke sa izabranicima svojim.  I sečaše ih nepoštedno i užasno, jer koje sustizaše rasecaše nadvoje, a druge presecaše nadole.  Ne zaostajaše mač njegov ni u čemu.  A Turci se skrivahu, ne mogoše opstajati protiv sile njegove.  I jedan drugog podsticahu na njega i svakim oružjem željahu njega raniti.  I strele bezbrojne puštahu na njega, ali, kako se već kaže, u odbrani su pobede, carski pad biva Božijom promišlju, jer oružje njihovo sve, i strele uprazno padahu i, mimo njega leteći, ne pogađahu ga.  A pravoverni car Konstantin, jedan pri sebi imajući mač u ruci, sekoše ih.  I bežahu od njega svi Turci iz grada ka razrušenom mostu i tu se pritesniše.  I poubija ih tu mnogo, a druge progna u rov.  I tako Božijom pomoći tog dana izbavi grad.  Već kada veče dođe, Turdi odstupiše od grada.

A izjutra zapovednik Nikola naredi građanima pobijene Turks iznositi iz grada preko rovova na pokazivanje bezbožnim Turcima.  I beše ih izbrojano 6010.  I uzeše ih Turci i spališe.  A zapovednik opet naredi razrušeno mesto celo zaprečiti drvima i kulu graditi.  Oni koji su čekali odstupiše nesrećni.  A bezbožni Mehmed ne namisli tako, već po tri dana razmišljaše.  Sabravši paše svoje, i sandžake i begove, reče im: „Tako vidimo, dakle, kako Grci ohrabriše se prema nama.  I tako boreći se sa nama, ne možemo ih pobediti, budući da na jednom mestu samo borismo se na razrušenom.  Za mnoge ljude neumesno.  A mali ljudi oni savlađivahu nas, i tako pobeđivahu.  Već da učinimo opet jagmu, kao što rekoh ranije, da uspravimo kule i lestvice uz zidine grada na mnogim mestima.  I razdelivši građane na svim mestima, suprotstaviti im se.  I odmah da navalimo na razrušeno mesto“.

I što namisli prokleti Božijim dopuštenjem, tako i učini.  Jer kule i lestvice i druge sprave mnoge za osvajanje zapovedi pripremati.  I vojnicima opet naredi boriti se sa građanima svakodnevno ne dajući im otpočinka.

Meseca maja u 21. dan grehova pagu naših bi čudo strašno u gradu.

Noću, dakle, koja je nastala u petak, osvetli se grad sav. I videvši straže trčahu gledati zbivanje, jer mišljahu da Turci zapališe grad. I povikavši snažnim glasom, okupiše ljude mnoge. I videše u Velikoj crkvi Premudrosti Božije: u vrhu, iz okana plamen ognjeni veliki izišao i okružio svu kupolu crkvenu za dugo vremena. I sabra se plamen u jedno mesto, i promeni se, i bi kao svetlost neizreciva. I odmah uznese se na nebo. Oni koji su gledali počeše plakati gorko vapijući: „Gospode, pomiluj!“ A svetlost ona dostiže do nebesa. I otvoriše se dveri nebeske. I dođe svetlost. I opet zatvoriše se.

A ujutru odoše i ispričaše patrijarhu. A patrijarh Anastasije okupi plemiće i savetnike sve. I pođe ka caru i poče ga ubeđivati da iziđe iz grada sa caricom. I kako ne posluša ga car, reče mu patrijarh: „Znaj, o caru, sve ranije rečeno o gradu ovom, i ovo sada opet čudo strašno beše. Jer svetlost ona neizreciva, koja se beše stvorila u Velikoj crkvi Božije Premudrosti, sa ranijim svetilnicima arhijerejima vaseljenskim i carevima pobožnim, takođe i anđelima Božijim, koje osnaži Bog za vreme Justinijana cara, za očuvanje Velike crkve i grada ovog, u ovu noć odoše na nebo. I ovo znači kao: milost Božija i milosrđa Njegova odoše od nas, i želi Gospod Bog predati grad ovaj neprijateljima našim grehova radi naših. I tako postavi one muževe koji videše čudo„.

Kako sasluša car reči njegove, pade na zemlju kao mrtav.  I beše bezglasan dugo vremena.  I jedva omiše njega mirišljavim vodama.  A on ustade.  A patrijarh opet poče krepko ubeđivati cara da iziđe iz grada.  Takođe i plemići svi govorahu njemu: „Tebi je, gospodine caru, da iziđeš iz grada sa onoliko njih koliko hoćeš.  Opet, Božijom pomoći, moguće je tebi i gradu pomoći, i da drugi gradovi i zemlje nadu imaju, tako dok se uskoro ne predaju nevernici.

A pravoverni car Konstantin ne prekloni se tome, već odgovaraše im: „Ako Gospod Bog želi tako, kako da izbegnemo gnev njegov? Koliko careva pre mene beše velikih i slavnih, koji postradaše za svoje otačastvo, i pomreše! I ja li poslednji ovo da ne učinim, već da umrem ovde sa vama?“

I ne posluša ih.

A drugi dan kako čuše ljudi za odlazak Duha Svetoga, odmah opraštahu se svi, i napade na njih strah i trepet. A patrijarh, zatekavši se, hrabriše ih i učaše: „Ne odričite se nade, već se osmelite!  Onda čeda osmelite, govoreći ka Gospodu Bogu, Spasu našem.  Podignimo ka Njemu ruke i oči od sve duše oglašavajući se.  I On će nas izbaviti od neprijatelja naših. I sve neprijateljske namisli koje nam upućuje raspršiće se.“

Ovakvim i drugim mnogim rečima beše okrepio narod. I tako svetitelji sa čitavim sveštenim saborom, uzevši svete ikone, obilažahu po zidinama grada svakodnevno, moleći milost Božiju, sa suzama govoreći: „Gospode Bože naš besmrtni i bespočetni, sazdatelju svega stvorenog, vidljivog i nevidljivog, koji nas radi, neblagodarnih i zlonaravnih, siđe sa nebesa i ovaploti se i krv svoju za nas proli, pogledaj, dakle, sada, Vladiko Caru, iz Svetog Doma tvoga na smerne rabe tvoje, i primi grešno naše moljenje!  Prikloni uho Tvoje i usliši reči naše, konačno propalih, jer sagrešismo, Gospode!  Sagrešismo ka nebu i pred Tobom mrskim delima i sramnim.  I svakakve sebe i nepotrebne učinismo nebu i zemlji, i sam taj prolazni život, i nismo dostojni pogledati na visinu Slave tvoje.  Ozlobismo Tvoju blagodat i razgnevismo Tvoje Božanstvo, prestupajući i opovrgavajući Tvoje zapovesti i ne slušajući Tvoje poruke, već, dakle, sam, Caru i Vladiko, čovekoljupče, nezlobivo ovo, i dugotrpeljivo ovo, i mnogomilostivo prorocima svojim rekao jesi: „Jer i nehoticom ne želim smrt grešniku, već da bi se obratio i bio živ“ (Jezek 18:32), i opet reče: „Ne dođoh prizvati pravedne, već grešne na pokajanje“.  Jer, kako ne želiš, Vladiko, zdanje tvojih ruku uništiti, tako ne voliš pogibelj ljudsku, već želiš svima spasti se i u razum istinski doći.  Zato i mi nedostojni, sazdanje i delo Tvoga Božanstva bivši, ne očajavamo za svoje spasenje.  Nadamo se da pripadamo Tvom beskrajnom dobrom srcu i pratimo te svim srcem našim i ištemo milost Tvoju.  Poštedi, Gospode, poštedi!  Njih iskupio jesi životvornom krvlju svojom – ne predaj, pak, nas neprijateljima i suparnicima vladavine Tvoje.  Izbavi nas od opsade današnje i od opštih nam napasti.  Udostoj po mnoštvu milosti Tvoje i pretekni nas po čudesima Tvojim i daj slavu imenu Tvom, da posrame se neprijatelji Tvoji i da postide se od svake sile i jačine svoje, da unište se i razumeju kako Ti jesi Bog naš Gospod Isus Hristos.  U slavu Bogu Ocu!“

Takvim, dakle, i drugim mnogim molbenim glasovima po čitave dane moleći se, očekivahu spasenje svoje.  Takođe i svi ljudi behu, pritrčavajući ka svetim Božijim crkvama, plačući i ridajući i ruke ka nebu podižući, moleći od Boga milost.  Ali, dakle, koliko ranije blagodati darova Božijih i Prečiste Bogomatere dobrih delo udostojeni bismo, toliko sada grehova radi naših, smilovanja i milosrđa Božijih lišeni bismo.  Jer, „Pošto“, reče, „širite ruke svoje ka meni, odvraćam oči moje od vas; i ako dođete i javite mi se, odvraćam lice moje od vas“ (Isa 1:15), i opet: „Koliko stvaraš i koliko činiš, mrzi ovo duša moja“ (Isa 1:14).  Jer takvim odgovorom i sada upriličismo se.  I molbe i moljenja naša neugodni su Bogu.

A Turci, kako ranije rekosmo, boj stvarajući Grcima, ne počivahu. A prokleti Mehmed, sabra svoje sve i razdeli im mesto za napad. Postavi, dakle, Korač-beja prema carskim palatama, Čkali Harija prema Drvenim vratima, a zapovednika istočnog prema Pigiji i Zlatnom mestu, a zapadnog prema vratima Svetog Romana i razrušenom mestu, a flotu Balugliju i Zaganu, opkoljavajući oba zida od mora, tako da je okružen sav grad. I u isto vreme i u isti čas da udare bitkom na grad po zemlji i po moru.

I tako uredivši se, nevernici 26. maja, kada propovednik njihov zaklikta oskvrnjenu svoju molitvu, odmah povika sva vojska.  Poskakahu ka gradu i prihvatiše se topova i pušaka, i kula, i lestvica, i ograda drvenih i drugih sprava za savlađivanje zidina.  Takođe i po moru pokrenuše lađe i brodove mnoge.  I počeše tući grad odasvud i most ka gradu preko rovova graditi.  I kako već poobaraše sa zidova sve građane, uskoro podigoše ograde drvene, i kule visoke i lestvice mnogobrojne.  Nastojahu silom uzići na zid.  I ne daše im Grci, već sekoše se sa svima snažno.

A prokleti Mehmed sa svim dostojanstvenicima svojim zasvira u sve timpane i vikom velikom uzmutiše (se) kao bura silna.  I dođe usred razrušenog mesta sa takvom surovošću, jer mišljaše iznenada zauzeti grad.

A vojvode mnoge sa Justinijanom, u pomoć prispevši, tukoše se s Turcima silno. I bi pogibelj velika građanima, ali tada još čas sudnji ne prispe – odolevahu im.  I bi seča velika.  Kako strašno i žestoko beše videti na obe strane hrabrost i muškost.  A patrijarh sa svim saborom beše u Svetoj velikoj crkvi neprekidno moleći Boga i Prečistu njegovu Bogomater za pomoć i osnaženje protiv neprijatelja.  Plačući i ridajući, govoraše: „Uskrsni, Gospode Bože!  Pomozi nam, konačno propalim.  Ne odgurni ljude tvoje do kraja. Ne daj, pak, dostojanstvo tvoje na porugu presnojelcima ovim.  Da ne kažu: „Gde je Bog njihov?“, već da poznaju kako Ti jesi Bog naš, Gospod Isus Hristos. U slavu Bogu Ocu!“

Ovako i Prečistoj Bogomateri uskliknuše: „O, Presveta vladičice!  Stani, raširivši ruke, ka Sinu svom i Bogu našem, i utišaj, Vladičice, gnev Božiji koji je na nama i pogibelj, jer već, Prečista Gospođo, pri ustima adovim jesmo uskoro.  O, milostiva i čovekoljubiva Mati, uzmi nas pre nego što nas ne proždre ad, kako bi se proslavilo ime Tvoje!“

Ovako vapijući i moleći se ne prestajahu.  A car Konstantin prispe sa izabranima svojima do porušenog mesto i, videvši bitku najtežu, stade i sam tu i sve velmože.  Kako saopštiše njemu o napadu bezbožnika, odmah zavapi pravoverni car Konstantin vojnicima plačući: „O, braćo, drugovi, sada dođe vreme pronaći slavu večnu za crkve Božije, za pravoslavnu veru hrišćansku i učiniti nešto mužastveno za uspomenu poslednju!“

I udarivši konja svoga, htede preskočiti razrušeno mesto i prići bezbožnom Mehmedu za osvetu krvi hrišćanske. I hvatahu ga velmože, i vojnici i pešaci sa mukom velikom, jer je po snazi delo bezbožnog Mehmeda bilo beskrajno teško. A pravoverni car Konstantin, obnaživši mač svoj, okrenu se na Turke. I kako, pak, dostizaše koga, mačem po ramenu ili po rebrima, presecaše ih napola. A Turci, užasnuvši se snage careve, bežahu iz grada.  A vojvode, i vojnici i svi ljudi, videvši svoga cara hrabrost i mužastvenost, svi skakahu na Turke i prognahu ih preko rovova.  A bezbožni Mehmed stade, snažno bijući, vraćati na Grke. I bi seča premračna, jer strele njihove pomračiše svetlost. A Grci sa obeju strana bacahu kamenje na Turke i smolu goruću.  I smole potoke velike zapališe. I već Sunce zađe, a seča ne presta, već naredi bezbožni bezbrojne vatre zapaliti. I sam skakaše po svim mestima, kričeći i vičući, prisiljavaše svoje želeći već spaliti grad, ali onda građani i svi ljudi koji su bili na zidovima vapijahu jedan drugom: „Požurimo, braćo, krepko i pomrećemo za svete crkve!“
I tako sekoše se sa Turcima snažno, i do ponoći poskidaše ih sa kula i utvrđenja njihovih na zemlju. I presta seča, a sam prokleti od grada ne odstupi.  Stojeći, brinuše se za svoja utvrđenja i druge sprave, ne dajući građanima da ih zapale.

Ujutro 27. maja opet neverni zapovedi tući grad u dosta razrušeno mesto iz mnogih topova i pušaka.  I od devet časova postaviše najveći top i udariše u kulu. Takođe i drugi i treći put, i razoriše kulu. I tako prođe dan taj.

A kada nastade noć, opet Justinijan sa svom svojom družinom i Fruzi svi počeše kulu graditi. I iznenada, doletevši iz topa đule kameno, udari Justinijana po prsima, i pade kao mrtav. I jedva ga podigoše i odnesoše u dom. A vlastela, i svi ljudi i Fruzi, koji behu sa njim, rastajahu se i ne znađahu šta da učine. A ovo bi dopuštenjem Božijim za propast grada, jer to razrušeno mesto knez Justinijan čuvaše velikom snagom i mužastvenošću. Hrabar beše i mudar ratničkom poslu, i iskusan veoma. A kada rekoše caru, odmah veoma ožalosti se car i pođe ka njemu i sa svim velmožama i lekarima tešeći ga. A lekari preko cele noći te zalagahu se za pomoć njegovu. I jedva ispraviše mu grudi na mestu udara onog. I odmah, odahnuvši od bola, dadoše mu malo hrane okusiti i pića. I otpočinu te noći malo. Družina njegova koja je ostala sazidati kulu ne uspe ništa. A Justinijan opet zapovedi da ga odnesu tamo i poče graditi kulu sa usrđem velikom.

Dvadeset osmog maja videše Turci kulu sagrađenu. Uskoro dođe mnoštvo njih na razrušeno mesto, kao i Grci protiv njih. I bi bitka velika. A barjaktar sa mnogim Turcima jarosno napade na Grke. A među njima beše pet muževa strašnih rastom i izgledom, i tukoše građane nepoštedno. Takođe iz grada protostator i sin njegov Andrej sa jakim snagama pohitaše na Turke. I bi seča užasna. Videše, pak, sa zidina tri brata pet muževa onih turskih koji tukoše silno građane. I skočiše tri brata sa zida i padoše na njih. I sekoše se sa njima ljuto. Kako iznenadiše se Turci! I ne nadahu se već njima, očekujući da su ubijeni bili. I ubiše tri brata pet muževa Turaka hrabrih. I tako, povikavši, napade na njih mnoštvo Turaka. A oni odoše od njih, sva tri nepovređena.

Na porušenom mestu seča ne presta, već se još više pospeši, jer Turci velikom snagom pobeđivahu građane. A vojvoda i velmože zajedno sa Justinijanom mužastvovahu krepko. I pade mnoštvo sa obe strane. Ali ono što bi Bog izvoleo, preko toga se ne može preći, jer, doletevši iznenada iz topa, đule udari Justinijana, i raznese mu desno pleće.  I pade na zemlju kao mrtav. I padoše na njega plemići njegovi i svi ljudi vičući i ridajući. I počeše ga ostali. Takođe i Fruzi svi pođoše za njim. A Turci, čuvši ridanje i pometnju ljudsku, odmah povikaše. Nastupiše sa svim pukovima i pogaziše građane i u grad nagnaše bijući i sekući. Videvši vojvode i svi građani ustremljenje tursko, počeše bežati. I propast konačna bi zadesila grad da nije car Konstantin požurio sa izabranima svojim. A car prispevši, srete Justinijana živog, koga su nosili u dom. I zaplaka se zbog njega gorko. A Justinijan, malo probolovavši, umre.

A potom car napade na Turke i sa izabranima svojim biše ih nepoštedno, pa mada samo jedan mač imaše u rukama. I one koje dostizaše, mačem rasecaše nadvoje. Ako i po konju udaraše, to padahu pod njima. Ne zadržavaše, dakle, mač njegov ni ljudi ni konjska sila. A Turci, videvši krepost i mužastvo carevo, bežaše od njega. I tako prognaše Turke iza razrušenog mesta. I stesni se tu mnoštvo ljudi. I poubijaše ih građani bezbrojno, jer ih poklahu kao svinje dok ne dođoše do razrušenog mesta. A oni koji bežaše sa strane, po ulicama, i tamo poubijani biše i razasuti. I tako Božijim promislom tog dana izbavi se grad.  Turci, pak, odoše od grada.  A građani padahu otpočinuti. I ne bi te noći ništa.

A car Konstantin i sve vojskovođe pođoše u Veliku crkvu i zablagodariše Gospodu Bogu i Prečistoj njegovoj Bogomateri. I pohvališe cara. A neki ispričaše kako i sam car u srcu svom uznese se. Ipak, odlazak očekivahu poganih. I ne znađahu Božiju volju. A bezbožni Mehmed, videvši toliku propast svojih i carevu hrabrost, te noći ne zaspa, već savet veliki okupi, jer htede te noći odstupiti od grada, pošto već morski put zatvara se i lađe mnoge doći će u pomoć gradu.  Ali da ispuni se Božija volja, savet tako taj okonča se.

Drugo čudo

U sedmi, dakle, čas noći poče nastupati na grad tama velika, jer vazduh nad hramom zgusnu se. Naslika se nad gradom uplakani lik, ispuštajući kao suza kapi velike, slično veličinom i izgledom bivoljem oku crvenom.  I strepehu na zemlji dugo časova.  Kako se čuđahu svi ljudi, i u tuzi velikoj i užasu behu.  A patrijarh Anastasije, sabravši uskoro sav klir i savet, pođe caru i reče mu: „Najsvetliji gospodine caru Konstantine!  Sve ranije rečeno o gradu ovom dobro znaj. Takođe i odlazak Svetoga Duha vide.  I, evo, opet sada znamenje proriče propast grada ovog. Molimo te, iziđi iz grada ovoga, da svi zajedno ne poginemo!  Boga radi, iziđi!“

I kazivahu mu o delima prethodnih careva, i tome slično. I ne posluša ih car, već odgovaraše: „Volja Božija neka bude!“

A prokletom Mehmedu, kako vide tamu veliku nad gradom, rekoše da to znamenje veliko je, i gradu ovom da će biri propast. A on, bezbožnik, zapovedi da se pripreme vojnici uskoro. Dvadeset devetog maja pusti napred bezbrojne oružnike, pešake, topove i puške i za njima svu vojsku. I dohvatiše se topova prema porušenom mestu. I počeše tući svim to mesto. I kako odbiše građane od probijenog mesta, pohitaše pešaci očistiti put ratnicima i rovove zaravnati.  I tako nastupiše Turci sa svim pukovima i pregnaše građane.

A vojvode i vlastela prispevši, osnažiše narod i boriše se s Turcima. I potom, i car prispevši, sa svim velmožama i izabranima svojim, napade na Turke. I već mnogo beše vojske unutar grada. I, pomešavši se sa njima, sekoše se teškim i zverolikim sukobom. I prognaše Turke ka probijenom mestu. A Begler-bej, istočni zapovednik, krupan beše telom i mužastven. Povikavši, sa svom vojskom istočnom napade na Grke. I razmesti pukove i progna. Uzevši, pak, koplje, poteže se na cara.  A car mu podmetnu štit, i odbivši koplje, udari ga mačem po glavi. I raseče ga nadvoje do sedla. I odmah zavapiše Turci mnogim glasovima, i uzevši ga, odnesoše. A car pozva svoje klicanjem mnogim, i uđoše u pukove. I biše ih i prognaše iz grada, ali kada bi se i brda pokretala Božijom voljom, ne bi se moglo pobediti.  „Ako“, reče, „neće Gospod čuvati grad, uzalud bdi stražar“ (Ps 128:1).

A Turaka, dakle, mnoštvo, pošto ih mnogo beše, okrete se na boj. A građani vazda jedni, od velikog truda iznemogahu i padahu. A prokleti Mehmed, čuvši za pogibiju istočnog zapovednika Begler-beja, plakaše za njim mnogo, jer ga veoma voleše zbog hrabrosti njegove i razuma.  I razjarivši se, pođe sam svojima u boj sa svim snagama. A na cara zapovedi uperiti topove i puške, jer ga se bojaše, kako ne bi izišao iz grada sa svim ljudima i napao na njih.  I došavši, bezbožnik stade naspram probijenog mesta.  I zapovedi tući iz topova i pušaka kako bi odstupili građani. Potom nagna Baltauglija pašu sa mnogim pukovima, a na cara posla tri izabrana vojnika; i zapovedi im da zadobiju cara: ili do smrti da postrada, ili iz pušaka da ga ubiju.  A vojvoda i vlastela, videvši ustremljenost bezbožnika koja je došao sa snagama teškim, odvedoše cara da ne umre uzalud.  A pravoverni car Konstantin, plačući gorko, reče im: „Zapamtiste li reč koju vam rekoh i obećanja koja položih, da ću umreti ovde sa vama“?  Ne sklanjajte me!“

A oni mu odgovarahu: „Mi svi ćemo umreti za crkve Božije i za tebe, gospodaru!“

I uzeše i odvedoše ga od naroda. I mnogo ubeđivahu njega da iziđe iz grada. I dadoše mu poslednje celivanje. Stenjući i ridajući, vratiše se svi na dogovoreno mesto. A Baltauglija dođe sa mnogim pukovima. I sretoše ga građani na probijenom mestu, ali ne mogoše zadržati ga. I uđoše u grad sa svim pukovima. I napade na građane. I bi seča najžešća od svih ranijih. I padoše vojvode, i vlastela i sve velmože. I samo malo ih otide na izvešće caru. Poubijanih građana i Turaka ne beše broja. A 3000 skakahu i razmilehu se na sve strane grada, tražeći sebi lovinu – cara Konstantina.  A prokleti Mehmed, pukove uskoro uredivši, razasla sve svoje ratnike po svim ulicama i vratima cara sresti. A sam prokleti osta samo sa janjičarima, okrenuvši se ka logoru, i topove i puške ostavivši, jer se bojaše cara.

A pravoverni car Konstantin Ivanovič, kako doču Božiju volju, pođe u Veliku crkvu i pade na zemlju, prošenje moliti Božije i razrešenje sagrešenja. I pokaja se i oprosti sa patrijarhom, i sa caricom i sa svim kliricima. I zaplaka gorko i, poklonivši se na sve strane do zemlje, pričesti ga patrijarh svetim i strašnim Hristovim tajnama. I pođe iz crkve, i odmah zavapiše svi klirici i sav narod koja se zatekao tu: žena i dece i muževa ne beše broja, uz ridanje i stajanje, tako da se činilo da će crkva ona velika uzdrmati se. I glasovi njihovi mislim da do nebesa dostizahu. A idući pravoverni car Konstantin iz crkve, ovo jedino izreče: „Ako ko postradati hoće za Božija dela i čudesa preslavna, nekada, pak pobedama protiv neprijatelja proslaviće se.“

Jer ne prestajaše poučavati i na spas pozivaše.  Zemaljskim izobiljem tešeći, ukrasi u svačemu. Takođe i Preneporočna Mati Hrista Boga našeg neiskazanim i neizmernim dobročinstvima činjaše milost i čuvaše u svim vremenima. A ti kao izvan sebe – od tebe milost Božija i milosrđa odvratiše se! I, evo, sada javi se gnev Božiji na tebe. Predade tebe u ruke neprijateljima. I ko da ne usplače“?  Ili ko da ne uzrida?

Ali opet, dakle, da dođemo na prethodno.

A pravoverna carica u koji čas primi oproštaj od cara, postriže se u monaški lik. Preostale vojvode i vlastela uzeše caricu i od plemićkih devojaka i mladih žena mnogo i otposlaše u Justinijanovim lađama i brodovima na ostrva i u Moreju rodbini.

A građani po ulicama i po dvorovima ne pokoravaše se Turcima, već se tukoše sa njima. I pade od njih toga dana mnogo ljudi, i žena i dece. A druge poharaše. Takođe i pod strelama vojnika ne predadoše se, već se tukoše sa drugim Turcima, koji su bili van grada, kao i unutar njega. I danju oni koji su pobeđeni, bežahu i skrivahu se po rupama i iskopinama, a noću izlažahu i ubijahu Turke. A drugi ljudi bacahu na njih svrh palata ćeramidu, i ćerpič i krovove palata.  A drva zapaljena vatrom bacahu na njih. I druge mnoge pakosti činjahu im.

I užasavahu se potom.  A sandžak-bej istočni posla ka bezbožnom Mehmedu govoreći: „Ako sad ne uđeš u grad, nepobeđen će biti grad.“

A on se naveliko raspita o caru i carici, jer se bojaše u grad ući. I bi u razmišljanju velikom. I pozva vlastelu i vojvode careve, da bi ih optužio za boj sa sobom. A bezbožni Mehmed dade svoju jaku reč i darove i posla ih sa pašama i sandžak-begovima reći građanima po svim ulicama poruku Mehmedovu sa kletvom, da prestanu bez ikakvog straha, i ubijanja i plenjenja: „Ako li, pak, ne, to će sve vas, i žene i decu vašu mač moj pojesti.“

I tako bi i presta rat. I predaše se svi vlasteli i vojvodama i pašama u ruke. Čuvši, pak, prokleti Mehmed, zaradova se veoma.  I posla u grad čistiti ulice i trgove.

Jedanaestog dana posle rata posla sandžak-begove po svim ulicama sa mnogim ljudima čuvati red. A sam bezbožni sa svim vojnicima svojim pođe na vrata Svetog Romana ka Velikoj crkvi. A u njoj behu okupljeni patrijarh i sve sveštenstvo, i žene i deca. I dojaha na trg u Velikoj crkvi i sjaha s konja. I pavši na zemlju licem, uze prah posipajući na glavu svoju, blagodareći Bogu i začudivši se onom velikom zdanju crkvenom.

Takoreći, zaista ljudi ovi biše i nestadoše, a drugi iza njih, ovima sličnih, neće biti.

I pođe u crkvu.  I uđe „gnusoba zapustjenija“ (Mat 24:15) u svetilište Božije, i stade na mesto sveto njegovo. A patrijarh, i sve sveštenstvo i narod bezbrojan zavapihu sa suzama i ridanjem i padoše pred njim. A on, bezbožni Mehmed, mahnuvši rukom da prestanu, reče im: „Tebi govorim, Anastasije, i čitavoj družini tvojoj i svem narodu.  Od današnjeg dana ubuduće ne bojte se gneva moga, ni ubijanja, ni plenjenja.“

I, okrenuvši se, reče pašama i sandžak-begovima: „Da zapreti se čitavoj vojsci i svem dostojanstvu moga carstva da celom narodu gradskom i deci ni ubistvom, ni plevljenjem, niti drugim neprijateljstvom niti kojom štetom. Ako li ko pogazi našu zapovest smrću da se kazni.“

I zapovedi svima da iziđu iz crkve i pođe svako u dom svoj, jer željaše doznati uređenje i riznice crkvene. A narod, pak, izlažaše iz crkve od prvog do devetog časa i još behu mnogi u crkvi. I ne ušavši, pak, bezbožnik iziđe iz crkve i vide pun trg onih koji su izišli iz crkve, i mnogo onih koji su išli po ulicama.  I zadivi se tolikom narodu koji je iz jednog hrama izišao i kome ne beše broja.

I pođe ka carskom dvoru i tu ga srete neki Srbin, prinoseći glavu pravovernog cara Konstantina. A on, prokleti Mehmed, obradova se mnogo. Uskoro dozva vlastelu i vojvode i upita ih da mu kažu istinu da li je to glava careva.  A oni, bojeći se, rekoše mu: „To je ista glava careva!“

A on prokleti, obljubivši je, reče: „Zaista, izabranog te Bog rodi, i više od cara!  Zašto uzalud pogibe?“

I posla je patrijarhu da je obloži srebrom i zlatom i sačuva je kako sam zna. A patrijarh, uzevši pravovernog cara Konstantina glavu, položi je u kovčeg srebrni i pozlaćen, i sakri je u Velikoj crkvi pod presto.

A od drugih tako slušasmo, da oni koji su ostali sa carem u Zlatnim vratima ukradoše ga noću i odneše u Galatu i sahraniše. A o carici beše veliko raspitivanje. I rekoše Mehmedu kako veliki duke, i veliki Domestik, i Anaktos, i protostatov sin Andrej, i bratići njegovi, Jovan i Toma Paleolozi, i eparh gradski Nikola poslaše caricu na lađe. I odmah ispita ih mnogo. I zapovedi kazniti smrću.

I ovo se tako dogodi zbog grehova naših.

A bezakoni Mehmed sede na prestolje Carigrada, najblagorodnijeg od svih gradova koji su pod Suncem.  I ovladaše, vladajući dvama delovima vaseljene.  I pobedi one koji su pobedili goreg: Artarkserksa, koji se ne može obuhvatiti pučinama morskim, i vojvode koje su proširivale zemlju. I istrebi one koji su uništili Troju predivnu, i sedamdesetoricu, i četiri kralja koja su ga obarala, Metodija Patraskog i Lava Premudrog.

I znamenja o gradu ovom ispuniše se do poslednjeg.  Ali, onda, razumevajući proklete (Turke), kao i sve ranije rečeno – neće dočekati do kraja, već tako okončati imaju.  Jer piše: „Ruski rod sa ranijim sazdateljima sve Ismailjćane će pobediti i Sedmobrdi grad dobiti, sa ranijim zakonima njegovim, i u njemu se zacariti.“

Preveo Tomislav Jovanović, Hrišćanska misao 3-5 (1993) 48-51; 6-8, 38-39; 3 (1994) 46-47. Imena Carigrada – Vizantija, Konstantinov Grad, Cari¬grad, Novi Rim, Sedmobrdi, Trougaoni, Stambol.