Веселинка Стојковић

АФОРИСТИЧКА ИЗАТКАНИЦА

РАДМИЛА РИСТИЋА

 

Радмило Ристић: „Пеглање вијуга II“ – рукопис;

Књижевни клуб „Катарина Богдановић“, Крагујевац 2011.

 

Крагујевчанин а Сокобањчанин. Рођен у Краљевини Југославији. Београдски и хановерски студент германистике. Професор немачког језика у крагујевачкој Медицинској школи и крагујевачкој Гимназији. Писац и преводилац. Лиричар. Хумориста и сатиричар. Мајстор кратке форме.

Песник химне родној Сокобањи – „Сокобања“; „Златни прсти“, вокал Момчило Раденковић.

Песник химне крагујевачкој и својој Палилули – „Палилуле сан младости моје“; албум „Стара варош Крагујевац“, вокал и гитара Ненад Ракић.

Фотографски записничар времена.

Награђиван и прогањан. И вољен.

Радмило Ристић. Риле – у својим круговима.

„Мислили смо да ће бити другачије. И заиста, другачије је него што смо мислили.“ Живот је, изгледа, само нада. То нам каже и ова књига афоризама која нам је у рукама – „Пеглање вијуга II“ Сокобањчанина и Крагујевчанина Радмила Ристића, упркос и ведрини с којом (књига) записује живот, и са којом може да се подичи и књига и њен песник. И јесте – живот је нада, и само нада у сутра, у боље. И борба – дуготрајна, вечита, вечна. Томе најбољи сведок је, и данас, и са овим пеглањем – „Пеглањем вијуга II“ – још и бољи, и „Пеглање вијуга I“[1] од истога аутора, добро зашло у четврту деценију свога живота. А биће сведок, сигурно, и трећа књига[2] којом ће Радмило Ристић, свакако, заокружити циклус „Пеглања“. Не мења се ништа одједном и преко ноћи. Све је у благом ходу, добро нарочито, ако није у неходу, што је нажалост, случај или истина живота од века.

Као из Сунца, Ваздуха, Воде и Земље што живот расте, тако из ове четиристотне афористичке склопљенице умереног хуморо-сатиричара, или сатиро-хумористе, Радмила Ристића, који је, усто, и лиричар, мисао узраста и узвија се према горе, али и посвуда по страни, укруг, спушта се и дубље од својих корена, и узима се за руке са нашом мисли и нашим промишљајем, и нашим животом, и свиме што је око нас а с нама, с којим у чврстом садружништву смо, јер друкчије и не може бити.

Живот никада није био довољно добар, никада и неће бити, ни са нама ни са вођама, ако смо у тој сфери, у сфери општедруштвеног и политичког, али и сваког другог заједништва, а ни у појединачним нашим оделима, јер – једноставно је тако: и човек је, као и све живо, да истрајава и да се бори до сунца, док му је час: за сунце – за хлеб и воду, и кров и реч, милост и радост, за светлост и трајање, разумевање и љубав. Да не буде – „Са ђаволом смо тикве садили, а обрасмо бостан“. А и тога је, и било је, и биће. Усуд је то, не може се много даље од судбине која нам је задата на рођењу, али се мора, јер треба, од путева много, треба изабирати – бирати путеве достојне човекове и општељудске судбине.

Радмило Ристић својом кројаницом подиже на пиједестал видела све нас, и мисли и промисли, и тражења зрака, и узимања живота сопственим рукама, као и у сваком поретку ствари што се тражио и узимао откад је света и века; здравом и живом својом тканицом и изатканицом малодушне оживљује, али и гласне, и заћутале и одлутале, и самисленике своје покреће, и у задовољству двојства мудрости и надмудривања се путује до краја света вијуга и пегли и распегли, распегли! и још даље, још даље. Са мислиоцем, изабраним, Промисли Божијом нареченим, са – Радмилом Ристићем.

У доколици – „Кад немате преча и паметнија посла“, како каже аутор, „читајте, ако вам досади, ви опет читајте – док вам не досади!“ или кад се пожели игра мозгалица, и да се погледа кроз још један широм отворен прозор из живота и у живот – одакле пуца видик на свакојаке стране његове, и за одмора од обавеза који нам је неопходан, или, једноставно, забава ако се пожели, опуштање – ова збирка афоризама има снагу испуњавања духовних потреба наших у таквим часовима, па ћемо јој се и враћати. Књизи, и мозгању – не у недопутни лавиринт и недокрајни – него ширинама, комплексним и компликованим и вечно истим по свој ширини земаљској, а нарочито у сопственим нашим атарима, и личним и из кругова територијалне и националне датости – које нам аутор широм отвара, али – и својом мисли и сопственим разумом које отварамо.

„Психијатар ми је преписао ‘владајућу партију’ и – не излечих се!“

„Не може свака будала да буде дворска. Треба да има барем – двор!“

„Не могу више да живим у заблуди. Мораћу да се преселим на неко друго место!“

„Ономе ко ми снове краде, осветићу се – дајући му своју стварност!“

„Оптужили су писца који је издао књигу. Оне који су издали државу, нема ко да оптужи!“

„Вођу су одликовали за невиђену хуманост. Да су је видели, не би то учинили!“

„Српску колевку, Косово (са Метохијом), чувају међународне снаге – од Срба!“

„Бојећи се да ће, ипак, догурати до врха, дадоше Сизифу још већи камен!“

„Знам где је излаз из нашег лавиринта! Тамо где смо ушли!“

Наравно, сваки сажетак мисаони је варница из које ватромет мисли и помисли и слика бива, и сваког расположења, у томе је снага и ових афоризама, мисаоно чврстих и језички јасних конструкција Радмила Ристића. „Пеглања вијуга II“.

Ништа се никада није променило, и неће, не може, а све се мењало, вековима. Човек је и роб и господар, на свакоме месту и у свако време. Господар својих мисли је, сигурно увек, али најсигурније и најсагласније, можда, док чита добру књигу – ево, и још једну књигу пеглања вијуга значајног ствараоца у области језгровите форме, Радмила Ристића.

„Оно што ја кажем једном реченицом, неко не може ни у целом роману.“

„Нескромност је врлина, скромни је немају.“

Ништа се не мења, али може да се мења, пођемо ли од себе. И мора, јер треба. Нека пођу одмах који могу! ја сам пошао – то је порука „Пеглања вијуга II“, као што је (била) и порука „Пеглања вијуга I“, и мисленице „Није све црно“ (1989) – „Није све црно, има и – белаја!“; и недавних епиграма у „Фарбању мрака“ (2009), и епиграмике „Птице ван кавеза“ (1988), и епиграмике „Звиждуци у ветар“ (1990); и недавних лирских пасажа – интимно топлих, и заљубљеничких у родни крај и родну груду и човека – из  „Сна под Озреном“ (2008), и дивно светлих лирских минијатура у „Јави од снова“ (1996); и свих књижевних и других послова у области културе и богатог педагошког и друштвеног живота Радмила Ристића, о чему говоре и многобројне награде и признања.

Немирни дух професора Радмила Ристића, и својој родној Сокобањи, и своме Крагујевцу са којим се сродио – своме народу, човеку, оставиће у аманет искрену борбу људску за људскије односе и људскији живот. Још је књига спремљених, и у припреми, у списатељској радионици Песниковој, и послова у медијској периодици, и других аргатлука, и нека је тако. Остаје само да му пожелимо и успехе и задовољства у свему, у животу уопште.

На крају, да завршимо минијатуром о вечној истини вечног покретања и кретања и путовања у Вечној Васељени – ако јој Човек не стане на Пут Вечности у Своме Домазлуку, на Својој Земљи, по глави својој, не буде ли се Планета побунила, а ко зна неће ли, и како би? – коју је Песник песнички савршено узео из вечно живог језичког блага, међу своје искре, у својој (вечно људској) „Јави од снова“:

„Кренух

на путовање

без краја

и без почетка.

Нађох се

на кружном путу“.

А битно је –  кретати се, путовати. Увек се допутује до циља, ако смо истрајни. И од циља, до новог циља, и опет – до новог циља. До светла. Макар каквог. Али светла. А не може се ни стати. Вртешка се окреће.

И „Пеглање вијуга II“ нам је пример, и собом, и заједно са нама: на кружном смо путу: у вртешци. „Кажу, нема хлеба без мотике. А у пекари нигде не видех мотику!“ – само још то, мотику да видимо! И мало смеха, и осмеха! – и са „Осмесима“[3] увек ведрог и искричавог Радмила Ристића. Живот, иначе, појединачни, брзо одлази.

А кад „Пеглање вијуга III“ стигне, афористичка прича Радмила Ристића добиће пуноћу круга, али се круг неће зауставити.

ВРАЊЕ, Никољдан, 19. децембар 2009.