Na oko 500 metara od centra Mokre Gore prema Kotromanu uočavamo interesantan stenoviti masiv… To je brdo Ogradjenica, naša prva stanica.
Ogradjenica je na 865mnv, sa vrlo interesantnim stenama koje kao da su izrasle iz brda, ili se brdo svalilo sa njih…

Popećemo se do jednog interesantnog vidikovca na Ogradjenici… Podseća me na neku terasu na brdu.

A na „terasi“, impresivni krst visine 5 metara, dve klupe i usamljeno drvo… odlična kompozicija, a pogled prelep…

Sa leve strane, pogled niz Ogradjenicu prema Mokroj Gori…

Takodje sa leve strane od vidikovca je reka Kamešina i medjunarodni put E-761 za Višegrad i dalje… a pored njega nova „Ćirina pruga“ obnovljena posle 36 godina. Od pre dve godine, osim od Kremana do Mokre Gore, Ćirom se može i dalje do Višegrada. Ovu turističku rutu već su prozvali „Od Tarabića do Andrića“.
Gledam u „Ćirinu prugu“, a kroz glavu mi prolaze priče od Tarabića do Andrića… do danas.

Od Ogradjenice smo nastavili glavnim putem u pravcu Višegrada i nakon 2km, u naselju Kotroman pred samom granicom sa BiH, skrenuli desno u klisuru Belog Rzava…
Prvi impresivan prizor na koji nailazimo je brdo Gradina (830m), koje se izdiže iznad Belog Rzava i zaseoka Milovanovići.
Granica Srbije i BiH na ovom delu ide upravo vrhom Gradine.

Preko puta je opet Tusto brdo, ali sada delom okrenutim prema Belom Rzavu…

Jednu od mnogih klisura i kanjona Belog Rzava prave upravo Gradina i Tusto brdo…

Idući dalje klisurom nailazimo na jednu ustavu. Posle strašne bujice koja se dogodila 2006.godine, i koja je odnela deo puta, most i napravila veliku štetu, napravljen je niz ustava koje služe da se spreči poplavni talas.

Ovo se često sreće na strmim koritima planinskih reka, koja su puna drobine (odronjenih komada okolnih stena). Kada reka periodično nabuja, sav taj materijal nosi sa sobom i taloži ga na ravnijem terenu, bliže ušću i naselju. Tamo to predstavlja veliki problem, jer menja konfiguraciju terena, i plavi okolinu. Kaskade usporavaju tok na kritičnim mestima i zaustavljaju krupan nanos.

Beli Rzav je reka koja izvire u selu Zaovine, na zapadnim padinama Tare, i nakon 23km toka u Donjem Vardištu (BiH) se uliva u Crni Rzav.

Karakteristika ove reke je boja podloge — korito reke čini kamenje bele boje. Zahvaljujući takvom koritu čak i tokom leta i najviših temperatura, Beli Rzav je izuzetno hladna reka.

Prateteći tok reke prolazimo mnogobrojne mokrogorske zaseoke… Jedan od nih je i Kršanja u kojem sam mojom greškom ispustio da fotografišem crkvu Svetog Vaznesenja iz XVII veka, ali me to neće sprečiti da u produžetku napišem (prepišem) nešto o njoj…
Mokra Gora jedno selo a tri planine, jedno selo a dve crkve, jedna u Kršanju, a druga u centru Mokre Gore. Prvu su Turci tri puta spaljivali, mokrogorci je uporno dizali iz pepela. Po predanju crkva Svetog Vaznesenja sagrađena je pred kraj XVII veka, pre velike seobe Srba na veoma skrovitom mestu kraj reke Belog Rzava opkoljena sa obe strane visokim stenama. Posle tri spaljivanja crkve u Kršanju, narod ovog sela 1892. godine podiže crkvu od kamena koja i danas postoji, u njoj je vredan ikonostas iz 1849. godine a tu su i ikone slikane iste godine. Ikona Isusa Hrista velikog arhijereja na prestolu i ikona Bogorodice sa Hristom na prestolu.
Od 1876. godine Mokrogorci su nastojali da sagrade crkvu u Mokroj Gori. Priča se da su ikonu Svete Bogorodice donosili tri puta iz Kršanja u Mokru Goru i da se ona ponovo sama vraćala u Kršanje na zgarište, i tek 1945. Mokrogorci sagradiše crkvu i podigoše parohijski dom.

Završavamo misiju u klisuri Belog Rzava, vraćamo se nazad… sledeća stanica je Iver, jedan od vrhova Tare.