Rodjenje Isusa Hrista i dar ljubavi. Lepa priča o tome

Božićna priča i rodjenje Isusa Hrista. Hristos se rodi!

Čestitamo svim pravoslavnim vernicima Božić i želimo vam ugodne božićne praznike!

 

Božićna priča

U dane cara Iroda, kada se u ubogoj pešteri kod Vitlejema rodio Hristos Spas, na Istoku na nebeskom svodu zasja ogromna, prekrasna zvezda, kakvu do tada niko nije video.

Ta zvezda plamtela je jarkom, blještavom svetlošću, krećući se polako, ali neodostupno, put daleke jevrejske zemlje. Zvezdočitci,  ili , kako su ih u njihovoj postojbini zvali, mudraci, odmah uočiše čudesno svetlo, pojmiše da je to znamenje Božije, da se negde rodio Veliki Car , Izbavitelj od zla, čija je pojava davno predskazana u mudrim jevrejskim knjigama. Neki od mudraca, zapaljeni čežnjom ka pravdi Božijoj na zemlji i ispunjeni tugom zbog bezakonja koja se u svetu namnožiše, rešiše da krenu za zvezdom ka novorodjenom Caru, kako bi mu se poklonili i poslužili mu. A gde će ga naći – to sigurno nisu znali;  možda će, mišljahu mudraci, put biti, dalek, a u to doba opasno je bilo putovati. I tako odlučiše da se najpre okupe na jednom mestu, a zatim da, svi zajedno, u karavanu, krenu onamo kuda ih zvezda povede, ka novorodjenom Velikom Caru.

Zajedno sa drugima mudracima na poklonjenje krete i veliki persijski mudrac Artaban. Pre no što će poći na put, on prodade sva svoja imanja, raskošni dom u  prestonici, i za dobijeni novac kupi tri draga kamena: safir, rubin i zrno bisera. Njihova cena je bila ogromna; čitavo bogatstvo platio je Artaban, samo da bi došao do te neiskazane krasote. A kako su samo bili lepi! Sjaj jednog kamena bio je  poput plavih Nebesa u vedroj zvezdanoj noći; drugi je plameteo poput purpurne zore, a treći je blještavom belinom svojom nadaleko prevazišao najčistije snežne planinske visove. To bogatstvo želeo je Artaban da ostavi kraj nogu novorodjenog Cara Istine i Dobra, i srce njegovo ispunjavaše se ognjenom ljubavlju i vernošću prema njemu.

Pre no što će krenuti na dalek  put, Artaban pozva k sebi prijatelje koje je najviše ljubio i oprosti se od njih .

Do mesta na kome će se svi okupiti trebalo je putovati nekoliko dana, ali Aratabana ne beše strah da će zakasniti. Krene na put. Ali posle nekog vremena, duž puta naidjoše na Jevrejina kako leži u pesku. “Gospode, pomiluj ovog nesrećnika i daj mu života!”

Sa tim rečima na usnama mudrac pridje nevoljniku, skide mu odeću, zahvati vode iz obližnjeg potoka i okvasi mu lice i usne, pronadje u svom prtljagu nekakve lekove koje je poneo sa sobom na put, rastvori ih u vinu i pruži Jevrejinu da pije; protrlja mu prsa i ruke, pruži mu neki melem da pomiriše i da se povrati, i tako provede nekoliko sati dvoreći bolesnika. Dan je već dobro odmakao, sunce se visoko podiglo nad čestarom, bližilo se podne.

Jevrejin dodje sebi, pridiže se i – prosto ne znade kako da zahvali dobrom neznancu .

„Ko si ti? Reci za koga da se moja porodica i ja Bogu molimo u sve dane života naseg? I zašto si tako tužan ? Kakva te briga mori?“ – raspitivao se Jevrejin .

Artaban ispriča sa velikom tugom ispriča ko je, kuda putuje i reče da je sada, po svoj prilici već zakasnio. „Znam, oni su već otišli, sami, bez mene ,“ – govoraše Artaban, – „i ja  nikada više neću naći, neću videti Cara za kojim čeznem „.

Jevrejinovo lice se ozari .

„Ne tuguj, dobrotovore moj. Mogu ti se, makar malo odužiti, za dobra koje si mi učinio. U sveštenim knjigama moga naroda pisano je da će Car Pravde, Mesija obećan od Boga, biti rodjen u judejskom gradu Vitlejemu. Idi tamo, i ne obaziri se što su prijatelji tvoji već otišli. Ako se Mesija vaistinu rodio, naći ćes ga tamo u Vitlejemu.“

Jevrejin još jednom zablagodari Artabanu, i njih se dvojica oprostiše, krenuvši svaki svojim putem. Arataban se vrati nazad; nije smeo ni da pomisli da sam putuje kroz pustinju – trebalo bi pripremiti kamile, okupiti sluge koje bi ga pratile, snabdeti se vodom i hranom. I tako prodje nedelja dana. Artaban reši da proda jedan kamen da bi opremio karavan, ali ga to ne ražalosti: znao je da su ostala još dva dragulja. Najvažnije je bilo – ne zakasniti kod Cara; i on požurivaše sluge da što pre prevale ovo ogromno rastojanje.

Najzad stigoše i u Vitlejem. Umoran, prašnjav od puta, ali srećan i radostan, Artaban , približivši se prvoj kućici, žurno udje unutra i obasu domaćicu pitanjima :“ Jesu li se pojavili ovde, u Viteljemu, došljaci sa Istoka? Kome su se obratili? I gde se sada nalaze ?“

Domaćica, mlada žena, dojila je detence; ona se najpre prepade kad  ugleda nepoznatog čoveka u kući, a potom se umiri i ispriča sve po redu: da su pre nekoliko dana dolazili nakakvi tudjinci iz daleka,da su našli Mariju iz Nazareta i da su njenog Mladenca bogato darivali. Kuda su otišli – žena ne znade reci; ali kaza da su iste noći Marija i Josif sa Mladencom krišom pobegli iz Vitlejema. U narodu se priča da su se sklonili u Egipat, jer je Josifu u snu Gospod zapovedio da odu odatle.

Dok mati ovo kazivaše, detence spavaše slatkim snom i čist osmejak titraše na njegovom prekrasnom licu . Ali iz razmišljanja šta bi sada mogao činiti Artabana naglo prenu cika, krici, zveket oružja i lelek žena koji  paraše srce. Poluodevene , nepovezane žene sa licima izbezumljenim od užasa trčale su po Vitlejemu sa svojim mališanima u nedrima, lelečući:

„Spasavajte se, ljudi! Irodovi vojnici pobiše nam decu !“

Mlada žena  preblede, razrogači oči, pribi uz sebe usnulo čedo i smože snage samo da izusti : “ Spasi moje dete, dobri čoveče, spasi ga, Bog će ti platiti !“

Artaban kao bez duše istrča na kapiju ; pred kućom već stajaše zapovednik odreda, a i malo dalje videla su se zverska lica vojnika koji vitlahu mačevima okrvavljenim od ubijanja nevine odojčadi. Artaban se maši kesice za pazuhom u kojoj čuvaše drago kamenje, uze jedan dragulj i pruži ga zapovedniku .

“ Uzmi ovaj dragulj i idi odatle; ostavi ovu ženu i dete na miru!“

A zapovednik nikada nije video tako nešto dragoceno . On pohlepno uze dragulj i brzo ode sa svojim odredom da na drugom mestu okonča strašno zlodelo. Žena pade na kolena pred Artabanom i reče glasom koji se otimaše pravo iz srca:“Bog te blagoslovio za moje čedo ! Ti tražiš Cara Pravde, Ljubavi i Dobra; neka se ukaže pred tobom Njegov lik i neka i On pogleda na tebe sa takvom ljubavlju ko što te ja sada gledam !“

Artaban joj nežno pomože da ustane, a po obrazima mu potekoše suze i od radosti i od tuge .

„Boze pravde, oprosti mi ! Radi ove žene i njenog deteta dadoh dragulj koji sam Tebi namenio. Hoću li se udostojiti vidjenja Tvoga lika? I ovamo sam zakasnio. Ali, poći ću za Tobom i u Egipat!“

I tako siroti mudrac opet krete na put daleki, da traži Cara Pravde. Mnoge je zemlje prošao, i mnoge narode upoznao, a Cara Pravde ne nadje. Kako mu  je teško bilo na duši, i kako gorko ridaše!

„Gospode“, pomišljaše Artaban, “ koliko je u svet nevolja, bede, muka! Hoćeš li se skoro pokazati svetu, hoćeš li olakšati život ljudima ?“

Sve što je mogao, činio je Artaban da pomogne ljudima oko sebe: lečio bolne, darivao sirote ( od prodaje prvog dragulja beše mu ostalo dosta novca), tešio nevoljne, posećivao zarobljene, i u tim trudovima godine mu prolazahu tako brzo, kao što čunak na razboju leti za vreme tkanja. Ostao mu je samo biser, koji je čuvao kraj samog srca, nadajući se makar da će taj mnogoceni dar moći da prinese Caru kada ga bude pronašao.

I tako prodjoše trideset i tri godine otkako Artaban ostavi svoj daleki zavičaj. Pogrbio se za to vreme dobri mudrac, osedeo, oči izgubile nekadašnji sjaj, iz ruku i nogu išćilila snaga, ali u srcu mu je još uvek plamtela ljubav prema Onome Koga je odavno tražio. I dodje do staroga mudraca glas da se u Judeji pojavio Veliki Božiji Poslanik, da čuda čini po svetu: mrtve vaskrsava, odbačene grešnike i okorele zločince oživljava i čini svetima.

Radošću se ispuni Artabanovo srce. „Sada ću Te“ pomisli „naći, napokon ću biti sluga Tvoj.“

Artaban dodje u Judeju. Tada su svi išli u Jerusalim na praznik Pashe. Tamo je bio i prorok Isus, koga je Artaban želeo da vidi. U masi poklonika dodje mudrac do svetog grada i vide na ulicama veliku gužvu. Reke ljudi silovito su navirale, svi su išli nekuda, žurno, utrkujuci se.

„Kuda hrli toliki svet ?“ – upita Artaban.

„Na Golgotu! To je jedno uzvišenje izvan grada. Danas će na Golgoti, zajedno sa dvojicom razbojnika biti razapet Isus iz Nazareta, koji Sebe naziva Sinom Božijim, i Carem judejskim“

Artaban pade na zemlju i gorko zarida.

„Oh, zar sam opet zakasnio! Ne da mi se da Te vidim, Gospode! Nije mi se dalo da ti poslužim! A možda ipak nije kasno? Idem njegovim mučiteljima, daću im moj biser, pa će ga možda pustiti.“

Diže se i žureći kao bez duše, uputi se na Golgotu, onamo, kuda je išao toliki svet. Na jednoj raskrsnici presrete ga odred vojnika, koji je sprovodio devojku retke i neobične lepote u tamnicu. Sirotica ugleda mudraca, po odeći shvati da je on Persijanac i grčevito se uhvati riza njegovih.

„Sažali se, dobri čoveče, oslobodi me!“ – moljaše devojka. „Iz iste sam zemlje kao i ti. Otac mi je došao u Judeju poslom, radi trgovine, poveo mene, razboleo se i umro. Zbog njegovih dugova hoće da me prodaju u ropstvo i da me osramote. Oh, spasi me, izbavi me od sramote, molim te, spasi!“

Starina sav zadrhta. Opet se u srcu njegovom vodila ista ona borba kao u palmovom čestaru, na putu sa Jevrejinom, i u Vitlejemu u doba pokolja nevine dece; da li da sačuva kamen za Velikog Cara ili da pomogne nesrećnici ?

Ali, ljubav i saosećanje prema sirotoj devojci bili su jači od svega. Artaban izvadi biser i dade ga devojci: „Uzmi, kćeri moja, otkupi očev dug. Trideset i tri godine čuvao sam ovaj dragulj za moga Cara. Ali, valjda nisam dostojan da mu prinesem dar.“

Dok je on ovo govorio, gle, nebo se prekri oblacima i tama prekri zemlju usred dana. Zemlja kao da teško uzadhnu, zatrese se: zagrmi grom, bljesnu munja sa jednog kraja neba na drugi. Zatresoše se kuće, zaljuljaše se zidovi, kamenje se odronjavaše poput kišnih kapi. Jedan crep strovali se sa krova i pade starcu na glavu. On izgubi svest, poblede, i tako ležaše u krvi. Devojka se saže da mu  pomogne. Artaban nešto govoraše slabim šapatom; odjednom mu se oči otvoriše, u njima zaiskri radost, po licu mu se razli krotki osmeh. Činilo se da je na samrti nekoga video  i sa nekim nevidljivim razgovarao.

Devojka se nagnu uz starčevu glavu i začu kako slabim šapatom govori: „Gospode! Kada li Te videh gladnog i nahranih? Kada Te videh žednog i napojih? Kada sam Ti dao da pod krov moj udjes, kada sam Te odenuo? Trideset i tri godine, hodeći po svetu, tražio sam Te, i nijednom ne videh Tvoga lika i ne mogah Ti poslužiti na zemlji, care moj.“

Starac zaćuta, prsa mu se nečujno podizahu. Kroz oblak se probi zrak sunca i osvetli mu lice. Zapiri laki vetrić, lagano mrseći kosu samrtnika; a u tom vetru, činilo se, na njegovim krilima, začu se odnekud sa visine tih glas:

“ Zaista, zaista ti kažem: sve što si učinio nevoljnoj braći Mojoj, Meni si učinio.“

Artabanovo lice se probrazi, pečat veličanstvenog duševnog mira i najsvetlije, čudesne radosti odrazi se na njemu. On sa lakoćom udahnu punim plućima, podiže oči ka nebu i usnu zanavek.

Došao je kraj dugom putovanju starog mudraca. Našao je najzad Gospoda Spasitelja, i njegovi darovi behu primljeni.

. . .

Priča je prenesena sa www.svetigora.com