Veselinka Stojković

 

PLOVIDBA RAJNOM

 

Ne, nije san, nije, Margarita moja,

ova plovidba Rajnom nije san,

kao ni Majnom što ne beše,

ova voda, ovo sunce koje se rasipa po njoj,

ovo nebo koje tumara po njenim plavinama,

njenim modrinama, po palubi, po nama,

ove obale, mostovi. Mostovi…

Put ovaj koji se otvara, otvara, otvara…

nisu san ova polja koja promiču,

ove šume, gradovi, sela, utoci, oblaci.

Ove čajanke, zastanci, sastanci

u vrežama zelenila i cveta,

u obilju svetlosti i boja,

pod krošnjama debelih hladovina,

niti ove stene, ni Lorelaj koja tamo peva,

ni putnik koji otuda, ipak, stiže,

i sažeglog srca od lepote.

Nisu san naše raširene ruke, radosne oči,

ove divote što vijore, prhore,

Ovo Srce, Ovo Srce –

život podignut u samo nebo

kao što Nojšvanštajn se diže

sa svojim kulama, sa pticama,

sa svojim davninama, svojim lepotama,

vidikovcem,

misao pružena do na kraj sveta i dalje…

Čuješ li, Margarita moja,

vidiš li? Gete nam iz Valhajma svoga

ushićenom pesmom domahuje,

ljupkošću Lotinog koraka,

i smeha i glasa njenoga,

zanosom svoga srca, –

prečujmo ono drugo: i bolom, bolom.

S nebeskoga samog sata Koji peva, samog svoda,

visoko, vilovito, kao niko,

na liri sna i čežnje Koji peva,

Večnoga greha Božijega,

Tajne Sveta.

Čuješ li? A Vajmarom i danas luta,

i danas hoda, boje traži.

Ne, Nije San Ova Plovidba Rajnom

Ova Muzika Talasa Ova Visina Neba

Sunca i Svih Zvezda Zemlje i Meseca

Muzika Svemira Muzika Puteva Večnosti

Ova Muzika Naših Srca

Naših Duša Tela Naših…

Ova Plovidba Rajnom Nije Nije San

ovaj brod, ovaj dan, čas,

put ovaj koji se otvara, otvara, otvara…

nije san Vajl koji nas čeka,

da nas opet zagrli,

kao što je za veka tolike putnike

u polasku i dolasku,

i što će u vekove činiti…

Ova plovidba Rajnom nije san,

kao ni Majnom što ne beše,

Ovaj Čas Ova Voda Ovi Mostovi

Ovo Sunce Ovaj Glas!

Ne, Nije San, Margarita Moja…