Владимир Станковић

 

НАНИНЕ МОЛИТВЕ

Црквена звона

већ вековима

овако звоне,

каже моја нана.

Нанине су молитве.

које изговара у себи

или једва чујно,

упућене увек истом.

У наниним срцу

сунце се, хвала Богу,

роди свакога

јутра.

Ја сам уверен, песмо,

да моју нану

са огромном љубављу

одасвуд гледа Бог.

Нана се, вели, никад

ничега ђавољег није бојала,

зато што се од Бога

осећа заштићеном.

По мојој нани,

Бог све види и чује,

што је тешко схватљиво,

али нана зна шта прича.

Пред спавање се моја нана

Богу помоли

испунивши собу

необичном тишином.

У наниној молитви

ничег сувишног нема,

и зато њена молитва

не смета ником.

Бити ту негде,

у неком кутку,

када се нана

Богу моли.

Нана се моли

Богу

Као и наши преци:

Читавим својим бићем.

Погледај, сине,

рече ми нана,

како је крст на цркви

обасјао Бог.

По повратку из цркве,

нана неосетно

на све око себе

преноси свој мир.

 

Нанине молитве, Београд 2009.

Нанине молитве II, Београд 2012.

Јелисавета Красић Стојковић: „Духовни хоризонт“