Zlatko Šćepanović
* * *
U Beogradu je trajao oštar i hladan Januar mesec. Sneg je okovao ulice. Trebao sam da idem do jedne državne ustanove da predam neku dokumentaciju. Žurio sam jer sam kasnio. Odlučio sam da do institucije sistema odem tramvajem, jer je to nekih 5,6 stanica udaljeno od mog stana, a zbog problema parkiranja u centru grada nisam imao volje da sedam u automobil.
Krenuo sam. Tramvajska stanica je blizu mog stana. Idući ulicom spazio sam da dolazi tramvaj broj 5 koji mi je baš trebao. Ubrzao sam korak i stigao da udjem u tramvaj. Radovao sam se jer je sve bilo pogodjeno u minut i sva je prilika da ću na vreme stići do institucije sistema.
Tramvaje je bio poluprazan, svega 6 do 7 ljudi u njemu, iako je bilo negde blizu 13h popodne. Valjda su hladnoća i radni dan ljude uvukli u kancelarije i kuće. Setio sam se da bih trebao da kupim kartu za prevoz, jer povlasticu za GSP nemam već godinama. Otišao sam do vozača tramvaja i kada je stao na sledećoj stanici ljubazno sam ga upitao da kupim jednu kartu za prevoz.
»Nema! Nemam karte za prodaju!« – jednostavno i jasno mi je odgovorio mladić koji je vozio tramvaj.
Našao sam se u problemu, šta sada da radim? Imao sam dva izbora, jedan je bio da izadjem iz tramvaja, kupim kartu na kiosku i sačekam drugi tramvaj, što bi dovelo do toga da zakasnim jer ta tramvajska linija ne ide baš često ili da se pak švercujem. Znao sam da su u zadnje vreme učestale kontrole, i da me mogu lako uhvatiti u tramvaju a bez vozne karte. Kisela situacija. Tramvaj se spremao da krene sa stanice. Izaći odmah ili ostati vrzmalo mi se po glavu i meškoljilo po stomaku. Ne volim da se švercujem, nije mi prijatno da me neko zbog par desetina dinara proziva pred ljudima. Nemam ja više taj mladalački prkos da izigravam heroja buntovnika pred kontrolorom. Ali ipak, bilo mi je bitno i da stignem na vreme do odredišta. Apsurdna situacija. Odlučio sam da ostanem u tramvaju. Rizikovaću društvenu sramotu. Osećao sam se kao pokisao. Tramvaj je krenuo.
Gledao sam po tramvaju, pokušavajući da uočim ima li kontrolora ili ne. Mahinalna reakcija, jer je nas bilo svega nekoliko, a i većina je čula moje pitanje vozaču. Bio sam na srednjoj platformi, nervozno iščekujući da sve prodje bez incidenata.Glava mi je samo letela levo desno osmatrajuči prostor, kao kod uplašene životinje.
Odjednom, pre dolaska na sledeću stanicu sa sedišta koje je bilo do vozača ustao je sredovečni čovek u skijaškoj crveno beloj jakni, prosede kose u nekim kasnim četrdesetim godinama i uputio se ka meni. Osetio sam zbunjenost. Nema dvojbe ide pravo ka meni. Kontrolor!? Kakav splet okolnosti. Nemoguće!
Čovek mi je prišao, pogledao me, pružio ruku ka meni i rekao: »Gospodine, čuo sam vaš razgovor sa vozačem. Evo vam moja karta, ja izlazim na sledećoj stanici. Nema potreba da se dearanžirate i plašite što nemate mogućnost da kupite kartu. Evo, uzmite moju kartu!«
Potpuna zbunjenost. Uzeo sam kartu. Zahvalio se. Čovek mi se nasmešio, uvukao ruke u jaknu i izašao kada su se vrata na stanici otvorila.
. . .
Svako prihvata ono što je za njega zdravorazumno.
Postoji moja priča, istinita.
Prije dosta godina,bila sam u situaciji da mi se život okrenuo „naopako“,i bila sam na dnu, u trenutku koji je bio težak. Imala sam u novčaniku zadnjih i dragocjenih sto kuna,sav novac koji sam imala. Čuvala sam ga. Osjećala sam se grozno,i nisam si znala pomoći,boljelo me u grudima od nepravde i tuge.Molila sam se ali bol nije prolazila.Sve se dogodilo u jednom danu,iznenada.Srušili se moji ciljevi u koje sam ulagala napor i trud i vrijeme i muku.Nije mi bilo do ničega.Osjećala sam se ko veliko ništa. Bila sam student sa zadnjih sto kuna i bilo mi je sve svejedno.Vjerovala sam u Boga,ali to mi nije pomoglo tada,ništa me nije moglo utješiti,htjela sam odustati od fakulteta,jer mi je jedan profesor oduzeo dvije godine života zbog svoga ispita na koji sam išla 13 puta .Taj dan sam 13 put nepravedno srušena. Vidjela sam prosjakinju na ulici,molila je za kruh i mlijeko za djecu,valjda petero.Bez razmišljanja sam dala sto kuna u komadu u njenu ruku i nije htjela uzeti. Bila je šokirana.Molila sam ju da uzme.Uzela je. I ja sam bila sretna.Osjećala sam se da makar malo vrijedim bez puno truda.Nakon toga,uslijedio je komisijski ispit,ja sam se već pomirila da odustajem,tako sam odlučila.U zadnje vrijeme više nisam ni učila pa ni za komisijski,već mi je vrat bio ukočen od stresa i danima sam povraćala.Rekla sam „Isuse,oslobodi me ovog fakulteta da odem zauvijek.“I jedva sam čekala da počnem novi život. Na moje iznenađenje na komisijskom ispitu sa još troje profesora,rečeno mi je da je jako dobro,da ću dobiti trojku samo zbog toliko puta izlaženja i a moga profesora su ukorili i osramotili oštro.
Bog me nagradio iako sam ja htjela drugačije. I da, jedna osoba mi je u kratkom roku poklonila 200kuna a da nije imala pojma da nemam novaca jer to nisam htjela nikomu govoriti.Razmišljala sam dali da sada to kažem,jer to je moje i Božje bilo,ali nekako mi se baš htjelo posvjedočiti da vidite kako je Bog Isus Krist divan,pravedan i velik u svojim djelima.
Tako je i čovjek u tramvaju od Boga poslan dati Vam kartu jer je Bog vidio vašu pravednost i nakanu da budete pošteni. To je isto kao da ste i kupili kartu.U Knjigu života Bog sve piše.
@ Marta
U Beogradu je bilo pre uvodjenja elektronskih karti Bus plus praksa da se poništena krata ostavi na sedištu, kako bi je neko drugi uzeo.
Kako kaže junakinja iranskog filma „Razvod“ u jednoj običnoj životnoj situaciji: „Imam versku nedoumicu da li je to ispravno?“
Da li je ispravno uzeti kartu koju je već neko koristio za svoj prevoz i tako „prevariti bus sistem“, što se meni desilo :-)
Pitanja i nedoumice uvek mogu iskrsnuti.
Baš lijepo za praksu ostavljanja karata na sjedalu,to u u Zagrebu nisam nikad doživjela. Karta za autobus i tramvaj ovdje je uvijek bila skupa a sad je nenormalno i bezobrazno skupa, a kontrolori su posebna vrsta gestapovaca, nisu zaslužili ni kunu više, karta prijevoza stalno se diže;nikad nisu zadovoljni,a stalno traže veće plaće.Najbezobrazniji i najnezahvalniji u Hrvatskoj.Karta (gradska) tamo i nazad je 30 kuna i vrijedi samo sat vremena u jednom pravcu (što je za ovako nagužvan grad premalo vremena), a sa tim novcima se može napraviti dobar ručak. Ne bih žalila prevariti „bus“ sistem,jer su nekulturni, bezobrazni i oderali bi ti kožu ako nemaš kartu.Ne znam kako je sada, ne bavim se time,kupim kartu,al vole kad im se da za „kavu“ bar duplu cijenu karte da ne napišu kaznu koja abnormalno visoka.
U vašem slučaju,dali je ispravno prevariti bus sistem? Ako čovjek nema novaca za kartu,ispravno je uzeti tu kartu,ja tako mislim.Kao i kad gladan ukrade kruha,jer nema što jesti,premda je to krađa po zakonu.
Situaciju koju ste opisali u svom slučaju,bila sam u sličnoj situaciji,samo što karte na sjedalu nije bilo,jedino sam se molila anđelu čuvaru i Bogu da ne dođe kontrola.
Zadivljuje me to sa kartama,premda se vara sustav. Ovdje nikoga za nikog nije briga. Sjećam se prizora kojeg nikada neću zaboraviti;čovjek u odijelu na cesti leži i svak ga zaobiđe da ni ne zastane.Ja sam u Zg došla iz manjeg grada gdje je čovjeka za čovjeka briga ipak.Sigurno su mislili da je čovjek pijan,a možda je bio i mrtav,to sam vidjela iz tramvaja,bila sam jedni nesnalažljivi brucoš i mrzila sam veliki grad i ljude koji se guraju dok hodaju ulicom,to boksanje laktovima i naguravanje,ni to nisam mogla shvatiti.
Ovdje zaista nikog nije briga za nikog.Što reći,ni susjedi u zgradi se ne pozdravljaju,ispočetka sam pozdravljala ko mali majmun a onda bih opsovala od ljutnje i frustracije (ne psujem inače). Jedino ne-zagrepčani pozdravljaju, valjda mrze svakog tko nije iz Zg,to znamo svi,al nađu se i samnom u razgovoru u neobranom grožđu pa se osramote.Njima svi smetaju Hercegovci,i svi koji su došli izvan Zagreba i okolice u „njihov“ grad, čak i prije pa i za vrijeme rata, jednostavno prestrašno.