Silazak sa Ježevca

Povratak sa vrha planine nekada zna da bude teži od uspona. Silazak sa Ježevca je upravo to bio

Nakon uspona na vrh Ježevca na 675 mnv za šta nam je trebalo negde oko sat i po vremena, spremili smo se da se vratimo nazad, u dolinu Mlave i da posetimo Banju Ždrelo. Silazak sa Ježevca drugim putem nego što je uspon ima jedan paradoks, put je duži, staza šira i mahom se ide putem za traktore, ali je napor teži.

Naravno, sve to nije posebno naporno kada se uporedi sa prošlogodišnjim turama – ekspedicija Rtanj i ekspedicija Kablar, koje su daleko zahtevniji usponi i gde vam stvarno treba kondicija. Ovo je bila malo jača šetnja.

Na Ježevac smo se popeli severno istočnom stranom, a silazak sa Ježevca ide jugo zapadnom stranom. I priroda je drugačija, šume nisu samo bukove, već ima i bagrema i graba, a tlo je u donjem delu silaska crvene boje.

Zapravo čini nam se da je silazak prolazio kroz raznovrsnije predele što se tiče prirode. Mada je već nakon par stotina metara nastupio kolski put i sa njim smo išli sledećih dva sata spuštajući se sa planine. Visinska razlika koja je predjena je oko 400 metara.

Uz put smo nailazili na čeke, na drvetu podignute kućice i platforme za lovce, sa kojih osmatraju lovinu. I verovatno i pucaju, što je najmladje članove ekspedicije rastužilo. Svi su odmah pomislili na bambija i lovca.

Negde na trećini silaska smo naišli na izvor na kome smo napravili pauzu i osvežili se zaista sjajnom i ukusnom izvorskom vodom. Nama koji smo naviknuti na tvrdu i neukusnu gradsku vodu, izvorska voda je bila pravi doživljaj.

Tu kod izvora smo napravili dužu pauzu a uz to i sproveli akciju priručne hitne pomoći. Naime, jedan od planinara je imao povredjenu nogu, teže mu je bilo da pešači, pa smo angažovali lokalnu hitnu pomoć u vidu traktora koji je slučajno naišao.

Ono što izaziva napor pri silasku su kamenčići i tucanik koji su na putu u gornjem delu staze, pa stalno morate da pazite da se ne okliznete i na padnete. Put kojim se ide je širok, medjutim kao i svaki planinski put izlokan je vododerinama i jarugama od sezonskih potoka, pa imate kanal na sred puta i onda stalno hodate po nekim ivicama i strminama.

Medjutim, ništa to nije komplikovano.

Donji deo puta i silazak sa vrha Ježevca je bio baš prijatan. Nagib je bio smanjen, kao i napor, imali smo sve vreme i lep pogled na horizontu, na kraju smo ušli i u šumu sa mekanim zemljanim putem, na momente smo nailazili na divne livade na kojima su se u pozadini odslikavale Homoljske planine, priroda je i dalje bila fantastična. Raspoloženje nas je držalo.

Na jednom mestu smo naišli na mladu šumu prekrivenu debelom mahovinom. Napravili smo pauzu čekajući zaostale planinare, jer se kolona razvukla. Seli smo na mahovinu i oduševili. Shvatili smo šta znači mek kao mahovina. Debeo sloj zelene ali suve i baršunasto mekane mahovine nas je dočekao. Sjajan doživljaj.