Ski centar Stara planina i skijanje na Babinom Zubu

Stara planina je postala ski centar. Kako izgleda skijanje na Babinom zubu u sezoni.

 

Srbija nije zemlja u kojoj ima skijališta. Nema ni visokih planina na kojima bi bilo moguće graditi i razvijati skijališta. Tim pre što nestabilne vremenske prilike i zadnje godine u kojima nije bilo snega još više smanjuju srpski potencijal za skijanje. Zato je bilo kakvo skijalište u Srbiji svojevrsna senzacija. Stoga nismo oklevali kada smo dobili poziv od prijatelja Miše Pavlovića da odemo na ski vikend na Staru planinu, na Babin zub. Tim pre što o tom delu Istočne Srbije nismo znali ništa, a osim Felix Romuliane, Grze, Zaječara i planine Rtanj, nismo išli dalje, ni više. Zanimalo nas je da vidimo taj medijski propraćen projekat skijališta na Staroj planini, projekat koji može po mišljenju Evropljana da prodje samo u Srbiji i nigde više.

Zašto to misle?

Stoga što se savremena skijališta ne grade više ispod 2000 do 25000 metara nadmorske visine, kako bi njihova sezona što duže trajala, ne bi li bila rentabilna. To što Babin zub stigne samo do 1600 metara nije predstavljalo prepreku u razmišljanju za naše političare zaljubljenike u lokalno skijanje. Nadam se da će biti u pravu i da to neće biti samo jedan u nizu ekonomskih promašaja naše promišljene i mudre države. I da taj projekat neće uništiti nacionalni rezervat prirode.

Da ne bude zabune, često se pominju četiri imena koja skoro da znače isto Stara planina – Babin zub – Midžor – Crni vrh, pa da razjasnimo o čemu se radi. Stara planina je planinski venac na istoku Srbije, na granici sa Bugarskom. Najviši vrh sa srpske strane je Midžor, jedna lepa i pitoma, zaobljena planina bez drveća, pored kog je susedni vrh Babin zub gde smo mi bili, a nešto niže od Babinog zuba i Midžora je selo Crni vrh, koje je inače poznato po vremenskoj prognozi u kojoj se stalno spominje. Inače samo selo Crni vrh je skup od 15-ak oronulih starih kućica i samo zahvaljujući meteorološkoj stanici ima neki smisao, inače je lokacija izgubljena u nedodjiji.

Babin zub je zadnja destinacija, jer od Babinog zuba nema više regularnog puta, osim ako niste avanturista, da sa nekim ozbiljnim terenskim vozilom nastavite dalje nečim što se naziva put, a predstavlja malo uredjeniji kamenjar. Od Beograda do Babinog zuba imate 330 km ako idete uzbudljivom i rizičnom prečicom, ili 360 km ako idete pouzdanijim i obeleženim putem.

Petar Avramovski – Peca i ja smo krenuli u petak u 4h ujutru. U Beogradu je temperatura bila +2. Ide se autoputem ka Nišu, gde je temperatura oko -3. Prolazi se Niš i nakon nekog vremena se isključuje sa puta i kreće preme Svrljigu. Tu temperatura naglo pada na -10 C. Peca nosi Iphone koji ima u sebi gps i pratimo njegove instrukcije. Iphone i američki sateliti nas upućuju na put Svrljig – Kalna – Crni vrh, što se ispostavlja kao kraća ruta, ali manje bezbedna i skoro potpuno neobeležena. Put je potpuno pod snegom i na njemu je -14 C. Put je uzak, i srećom po nas nema na putu nikoga, i ujedno ceo put do Babinog zuba je blag što se tiče nagiba i nema oštrih krivina.

Prolazimo kroz lepe i zaboravljene predele. Sve deluje mirno, uspavano i idilično pod snegom. Jedino nam pogled na termometar u autu govori da je napolju ciča zima, što smo i osetili kada smo pokušali da slikamo kroz otvoren prozor. Prolazimo kroz mala sela i pored kuća koja su tu decenijama i koja samo što se nisu srušila pod teretom godina. Komentarišemo kako ovakvim putem ne može autobus da prodje i kako bi strani turisti bili u šoku da gledaju ovaj kontrast izmedju lepe prirode i teške sirotinje. Prvi put smo u ovom kraju, pa nas to iznenadjuje. Na nekih 30-40 km od Babinog zuba nestaje signale mobilnog telefona i ne pojavljuje se sve do samog kraja puta. Naknadno saznajemo da osim mobilnog telefona u celom tom kraju skoro i da nema običnog telefona po selima. Deprimirajuće.

Na 20-ak kilometara od Babinog zuba već počinju table sa oglašavanjem smeštaja, čak ima i tabla za Ski rent, iznajmljivanje opreme. Dobro zapamtite jednu stvar. U krugu od 40km od skijališta, kao i na samom skijalištu nemate nikakvu prodavnicu i nemate nigde ništa da kupite. Ni novine, ni žvake, ni cigarete, ni grickalice, ni zubnu pastu, ni hranu, piće, ništa. Zato sve što mislite da će vam trebati na Staroj planini ponesite od kuće. Oni iskusniji, koji od ranije dolaze na skijanje nose sa sobom rakiju, vino, pečenje, kolače i sve ono što bi im zatrebalo u divljini.

Nakon 4 sata vožnje stižemo do cilja. Prilazak samom Babinom zubu je blag, skoro da idete ravno putem preko visoravni na kojoj nema šume, pa se nema utisak surove planine, već sve više sliči na Zlatiborski pejzaž zimi. Peca je obišao pola Evrope i posetio je dosta evropskih skijališta. Moja putna iskustva su takodje velika, i nismo imali neka posebna očekivanja od Stare planine, mada nam se krajolik kojim smo dolazili dopadao. A onda smo odjednom u daljini ugledali sam Babin zub, koji je interesantna formacija stena. Uzbudjenje je malo poraslo od iščekivanja dolaska, ali kada smo izbili na zadnjih par kilometara do odredišta i kada nam se na prilaznom platou prikazao Babin zub u punoj veličini, pod snegom i jutarnjim suncem, bili smo fascinirani. Fantastičan utisak. Mesečev pejzaž. Skoro nestvarno te stene deluju, dajući mističan i nesvakidašnji doživaljaj prostora i moram priznati da je onaj ko je Babin zub izabrao za skijalište napravio pun pogodak.

Zadnjih par stotina metara prilaza skijalištu prolazimo kroz šumu, koja je sva u belom i izgleda bajkovito. Oduševljeni smo prirodom i ambijentom. Dolazimo do odredišta, do Planinarskog doma i motela Elektroprivrede, smeštenih ispod samog vrha u šumi. I to je sve što tamo postoji. Motel i dom, mali kafe na stazi, i ništa više. I još dve ski staze, plato za početnike i mali parking na kraju staze Konjarnik. I stvarno ništa više. Parkiramo se ispred doma gde ćemo i biti smešteni i odmah počinjemo da slikamo pejzaž i pogled ka udaljenim planinama. Vidi se Kopaonik u daljini. Dočekalo nas je sunce bez vetra, i skoro pa prijatna temperatura od -4 C, što je kudikamo toplije od temperature u Svrljigu. Stigli smo skoro tačno u 8 časova, što će reći put nam je trajao 4 sata, bez zadržavanja.

Uzbudjeno počinjemo da vadimo stvari iz automobila i da se prijavljujemo u domu, ne bi li što pre bili spremni za stazu. Vrlo smo uzbudjeni. Jedva čekamo da počne skijanje na Babinom zubu. Osoblje u domu je ljubazno, odvode nas u sobu. Tu nas čeka šok. Smeštaj je loš. To se nekako da naslutiti odmah na ulasku, jer je sve pomalo musavo i neuredno, ostarelo. U hodniku doma vas dočekaju skije i pancerice koje se tu slobodno suše i cede jer neme skijašnice. Nudi nam se da biramo manju sobu od 3 kreveta ili veću sobu od 5 kreveta. Biramo manju, jer u toku dana treba da stignu Miša, Srdjan i Vuk koje ćemo poslati u veću sobu. Mada, kako su sobe u potkrovlju, to veće ili manje ništa nije značilo. Šokantan nam je bio toalet, gde je u jednoj maloj i niskoj prostoriji sve u jednom, to jest imate wc šolju i pored nje lavabo na koji je zakačen tuš, bez bilo kakve kabine, pa kada se tuširate uz put istuširate i wc šolju i lavabo. Ako vam se dopada možete i da sednete na šolju i da se tuširate, ali je nama to bilo bezveze.

U svakom slučaju bili smo ushićeni okolnom prirodom i celim ambijentom. Nije bilo ljudi, gužve, prodavnica, automobila, sanki, kuća, hotela, sve je nekako bilo nedirnuto i prirodno. Osećali smo se kao da smo sami na svojoj privatnoj planini i taj osećaj će nas pratiti sva tri dana koje smo proveli u istočnom planinskom raju Srbije. Može da počne skijanje na Babinom zubu.

 

U sledećem nastavku skijanje na stazama ski centra Stara planina

 

Petar Avramoski (photo) i Zlatko Šćepanović (text)

. . .