Zlatko Šćepanović

* * *

.

Zavisnost od televizije i medija

Savremeni život je postao informativni svet koji ljude sve više uvlači u informativnu zavisnost, neku vrstu mentalne narkomanije. Ako ne čuješ dnevne informacije ili tračeve, ako nisi u toku sa zadnjim vestima, muzikom, sportskim rezultatima, filmovima ili gadgetima, postaješ udaljen od tekućeg mainstream-a, što može dovesti do toga da postaneš neurotičan. Ustaješ i ležeš u krevet uz TV dnevnike i medije. I imaš utisak da vreme protiče mimo tebe ako nisi uključen na dnevnu dozu informacija. Ujedno, vreme ti se čini jako ubrzanim jer je stepen izloženosti informacijama logaritamski porastao u zadnjih dve decenije, i stvorio novo društvo – informacionu zajednicu koja pulsira u mnogo bržim ritmovima i taktovima nego što je bio život pre par decenija.

Odakle to? Snažan razvoj masovnih i jeftinih sredstava masovne i lične komunikacije zadnjih 50 godina stvorili su novu kulturu življenja, baziranu na razmeni informacija i na potrebi da budeš umrežen. I moderna ekonomija je potencirala tu vrstu ponašanja, da ako nisi u glavnom ekonomskom networkingu, onda nisi bitan i brzo ćeš nestati sa scene. Politika je takodje sa svojim istraživačko obaveštajnim informacijama i opanjkavanjima podgrevala kult dobre informisanosti, kao i razne obaveštajne, verske i subkulturne grupe koje su se bavile teorijama zavera i raznih konstrukcija. Na primer, malo ko u Srbiji zna da su većinu urbanih legendi o vanzemaljcima, tajnim društvima i bankarskim zaverama koje kolaju po Zapadu kreirale i plasirale zapravo istočno evropske obaveštajne agencije za vreme hladnog i ideološkog rata. Naravno, razvoj nauke i novih tehnologija je samo dao dodatni povod da se istražuje svet znanja i neznanja, informacija i dezinformacija.

Skoriji globalni pokreti kulturnog uprosečavanja pojedinaca i stvaranje svetske zajednice mladih baziranoj na potrošačkom i zabavnom mentalitetu, dodatno su pojačali informativnu zavisnost. Stim da više nije bitan kvalitet informacija već njihov kvantitet. Što više zanimljivih i bizarnih informacija imaš, sva je prilika da ćeš u informativno kompetentnom društvu biti cenjeniji. Da li nešto od toga i shvataš, nije toliko bitno, jer je zabava postala stil i cilj života. „Hej jesi li čuo za ovo … jesi li video ono … znaš za ..“ i tako redom , ili pak … „evo šaljem jednu novu super stvar … ovo moraš videti … samo baci pogled“.

Razmena informacija kada je bazirana na znanju i podeli kvalitetnih informacija je sjajna stvar. Veoma edukativna  i korisna za svakoga. Ali ona može biti valjana samo kada je izvor informisanja autoritet i nekoj oblasti ili neko ko vam daje stvarnu, korisnu i realnu informaciju. Medjutim, danas je svako postao izvor informisanja. I teško je napraviti selekciju medju većinom bezvrednih informacija. Tim pre što je i škola postala „brza“ i bazirana na internetu, na kome ne postoje jasne granice i ograničenja, pa se svakakvi sumnjivi sadržaji usvajaju kao vredne činjenice, jer su poluistiniti, sugestibilni, zavodljivi ili jednostavno nema kontraargumenata za pročitati. Problem sa ljudima je što oni traže informacije na koje su navučeni ili one koje im odgovaraju senzibilitetom, i na tom mestu se gubi kritička barijera. Verujem u čudesne lekove protiv kancera ili sredstva za spekatkularna mršavljenja, jer mi je to problem i očajnički tražim rešenje. Nudi mi se puno opcija takvih „spasonosnih sredstava“ ali nigde ne mogu da pročitam suprotno. Tek na sopstvenom, obično bolnom iskustvu utvrdjujem da je sve bila lažna priča.

Zato u takvom današnjem svetu vladaju mediokriteti i poluinformacije, posebno na internetu i kroz medije. I ma koliko se tehnička inteligencija i mladi japiji dičili svojom logikom, naprednim tehnologijama, i ma koliko se trude da se ograde od populističke estrade i folk korena, fenomen inflacije informacija se prevashodno prikazuje na njihovom mentalitetu, jer su njihovi kriterijumi bazirani na share information a ne share wisdom. Internet je odlična alatka u tom smislu koji je omogućio laki copy paste manevar sa zabavnim poluinformacijama i njihov široko prostiranje do pojedinaca i grupa, što je samo dalje generisalo niz iskrivljavanja, dodavanja i menjanja početnih informacija. Sada imamo situaciju da smo preplavljeni ne informacijama nego dezinformacijama.

Informativno smeće je postalo mainstream i kao takvo stvorilo novu vrstu populizma. Svi sada trče da gledaju iste bizarne filmove (Avatar, na primer), da čitaju iste knjige pune lažne fikcije koja se predstavlja kao istina (Da Vinčijev kod), svi slušaju besmislenu i morbidnu muziku (Lady Gaga, na primer), najveći duhovni domet su im manipulativni sajentolozi ako su konzumenti naučnički tip čoveka ili neka od univerzalnih sekti novog doba, oblače se kao strašila bez ukusa i smisla, i gladni su novih informacija i modnih trendova. Samo daj nove informacije i gadgete, pa bilo kakve da su, jer nije više bitno pitanje da li smo postali od majmuna ili od Boga, nego da li je nešto zabavno na programu.

.

Informativna droga i voajerska zavisnost

Najočitiji primer te informativne ovisnosti kod manje obrazovanog i svesnijeg dela stanovništva su španske serije, tabloidi i reality show emisije kao što su Veliki Brat ili Farma. Osim voajerske crte koju dobar deo publike time zadovoljava, mnogima od njih su informacije koje crpu iz takvih sadržaja zamena za njihove dosadne živote.

Mediokritetima je ugodnije da se prepuste lažnim informacijama jednog virtuelnog sveta nego da se bave sopstvenim, dosadnim, rutinskim i običnim životom. Jer u tim informacijama koje im se plasiraju ima uvek nečeg novog, sadržajnog, intrigantnog što ih uzbudjuje, što im podstiče emocije, i čini ih živima. Jer u svakodnevnom životu koji im je sve doooosadniji, nemaju mira, s obzirom da je čitav niz uticaja upravljen na njih da ne budu smireni. Kroz izbor hrane, lekova, politiku, ekonomiju, zdravlje, umetnost, muziku, filmove i na kraju i kroz školstvo, ljudi su stalno izloženi uznemiravanju i naviknuti su na to. Zato oni u toj hiperaktivnosti beže u uznemirenost koja im je dopadljiva, koja je zabavna. Najočitiji primer hiperaktivnosti koja postaje epidemija svetskih razmera u razvijenim društvima su hiperaktivna deca, ovisnici od televizija i sve agresivnijih crtaća i video igrica.

Drugi tip ljudi, oni mahom obrazovaniji, načitaniji i kulturniji beži u tehnologizme i trendove. Mora se stalno biti informisan o zadnjim gadgetima, novim tehnologijama, ili pak o main stream trendovima, o blockbusterima na glavnim medijima. Da li je to kvalitetno, malo ko postavlaj pitanje, samo da je novo. Novo je postala ključna reč savremene mlade populacije. Čak i kada se radi o arheologiji i antičkim temama, jedino ih zanima šta je tu novo otkriveno ili koja je suluda nova teorija postavljena o postanku čoveka od na primer vanzemaljaca ili genetskim inžinjeringom Atlantidjana. Naravno, bitno je ispratiti sve što je u trendu, što je modni hit za ovu ili sledeću godinu. Jer, ako nisi u trendu, nisi ozbiljan i vredan poštovanja. Zato trči i razmenjuj informacije i poluinformacije, share ideas.

Najmanje bitno u svemu tome je šta je istina, jer ushićenje životom se ne bazira na mudrosti temeljnih vrednosti nego na instant zadovoljstvima i ubrzanom životu. Posledica toga je konstantan stres, bolesti i odavanje opijatima i sredstvima za smirenje. Posledica je i socijalno otudjenje, vezanost za elektronske sprave komunikacije. Posledica je i nesklad izmedju prirodnih ritmova čoveka i novih navika usvojenih potragom za informacijama. Posledica su i neznanje, predrasude i nakaradni sistemi vrednosti izgradjeni na lošim informacijama koje grade ličnost i obrazuju pojedince i društvo u celini.

U jednom skorašnjem istraživanju o istorijskom znanju Srba, koje je sprovedeno u našoj zemlji dobijeni su zastrašujuće loši rezultati o poznavanju nacionalne istorije gradjana Srbije. Ono što je istraživače iznenadilo je da ni gradska populacija, takozvana srednja klasa u kasnim srednjim godinama pojma nema o sopstvenoj istoriji. A kada imamo takve sugradjane, koji ne znaju skoro ništa o istoriji, kako možemo očekivati da će isti moći da valjano prosudjuju i donose pravilne odluke. Naprotiv, njihove životne, društvene i kulturne odluke će mahom biti modelirani najbanalnijim konzumerizmom, što samo dalje vodi do raznih vidova primitivizma. Najkarakterističniji vid primitivizma, svojstven Srbima je pokondirenost, bila da je po selima ili po velikim gradovima, koja se manifestuje jednom umišljenošću i želji za gospodstvom baziranom na statusnim a ne duhovno kulturnim simbolima, jednom mentalnom slepilu koje je kreirano na bazi iskrivljenih informacija koje su nam servirane od medija i mreže dezinformatora.

Danas više niko ne primećuje prirodu jer je slika na televiziji ili u magazinu „prirodnija“ od bilo kakve prirode. Niko više ne čita velike mislioce jer oni zahtevaju promišljanje a ne share-ovanje zabavnih sadržaja. Danas ljudi sve manje znaju ko su jer misle da mogu biti sve ono što gledaju kroz medije.

I danas se sve manje veruje u bilo šta jer je laž svuda prisutna.

. . .