Biografija glumca Lazara Rokvuda – Ko je Lazar Rajić Rokvud?

 

Snežana Pisarić Milić

LAZAR ROCKWOOD – OD SALAŠA DO HOLIVUDA

Biografija glumca Lazara Rokvuda – Ko je Lazar Rajić Rokvud?

 

Arte, Beograd 2013.

Dešava se da pročitate knjigu u jednom dahu, ali i da u jednom dahu ne možete ništa da kažete o knjizi, do: Savršeno! Za dokumentarnu i neobičnu knjigu Snežane Pisarić Milić – za knjigu o životnom putu Lazara Rajića – danas Lazara Rokvuda (Lazar Rockwood), ili samo LAZARA –  koji je filmskim putem iz Sombora stigao do Holivuda, samo to u prvom trenutku može i da se kaže: SAVRŠENO!

A za junaka knjige, za LAZARA, jednostavno: ČOVEK. Snežani: HVALA!

(Veselinka Stojković)

 

JEDNA SASVIM OBIČNA NOĆ U TORONTU

Mojoj majci, za ono neizgovoreno među nama… njen Lazar

 

Ime mi je Lazar. Lazar Rajić. Sin žene nemirnog duha, Stevke Prodanović, koja je umrla na porođaju. Imao sam samo tri godine. Pričao mi otac da mojoj majci vulkan u duši nije davao mira, baš kao ni meni. Sa drugorođenim sinom u naručju, čiji plač niko nije čuo, otišla je u zasebne odaje raja, tamo gde mladi ljudi odlaze.

Sin sam oca Miroslava Rajića, nadzornika pruge u Somboru. Bio mi je i otac i majka. Voleo sam ga najviše na svetu. A on nije verovao u mene. I to me bolelo.

Unuk Dadin i Lazarev.

Brat Stevanov.

Muž i najbolji prijatelj Mone Rheaume, koja je snove o glumi prepustila meni.

Potom, glumac Lazar Rockwood, koji je, posle mnogo uspona i padova ostvario američki san.

Sada, nakon toliko godina, samo LAZAR. 

***

Ova noć je sasvim obična. Kući se vraćam pred svitanje. Ulična rasveta Toronta podseća na reflektore i kamere koje me u stopu prate. Lepši osećaj ne postoji. Sneg, onaj teški i vlažni škripi pod kaubojskim čizmama. Iz riznice sećanja javljaju se, kao duhovi, zime moga detinjstva. Kako li bi izgledale ove čizme u mirnoj, pitomoj ravnici? Nikako! Nije paor za kauboja stvoren.

Toronto jeste moj grad. Ipak, zapitam se ponekad, da li sam ja ovde zalutao pa na tuđe došao, ili sam svoj na svome posle više od četrdeset godina. Da li je ovde moja kuća ili je moja kuća celi svet? Pripadam svima i ne pripadam nikome. Znam, da onog` dana koji će svakako doći, i kada me prekrije da l’ ova il’ neka tuđa zemlja, biće i meni i svima svejedno. Samo znam, da kada prvi put napustiš svoj dom tada možeš poći bilo kuda. Poneo sam fotografije od kojih najčešće okrećem glavu, da ne bi dotakle srce više nego što treba. Povremeno obrišem prašinu sa albuma da mi misao ne bi pobegla u detinjstvo. Jer, naučio sam gledati napred. Nazad više nemam gde.

Priznajem, imao sam mogućnost izbora. Izabrao sam daljinu gde mi je najbolje. To je Kanada.

Od kako sam saznao za svet majku nisam imao. Moje sećanje ne dopire do nje. Bio sam previše mali, ali slike koje je moja duša stvorila su toliko stvarne da mi se ona čini viđenom i zapamćenom. Tada praznina postaje još veća, a tuga nadolazi kao plima. Ko zna, možda bi me ona vezala za kuću, pa bih i danas koračao somborskim sokacima dok bi mi nad glavom treperili bođoši k`o stari momci pred pogledom mladih devojaka. Ona bi mi nerođenu decu čuvala. Možda…

Samo onaj ko je rastao sa takvom prazninom u srcu zna koji je to bezdan bez dna. Bezdan koji tako zjapi i stalno vuče prema sebi, da samo velika želja, veliki san može biti beg od takve surove stvarnosti. Taj nedostatak majke, bića koje te bezrezervno voli, prati me celi život. I nemam koga da okrivim za to, jer je tako naprosto moralo biti. Po rođenju dobiješ krst i nosiš ga dok si živ. Tako malom bio mi pretežak, ali sam vremenom navikao. Ponekad, od njegove težine dah mi zastajao, i zastaje još uvek, a iz onog mesta u duši gde bi bila majka, onakvu kakvu sam je ja u svojim snovima zamislio, odjekuje tišina.

Indijanci su mi govorili slušaj vetar, ili kako vetar kaže. Koji li su me vetrovi terali da odem, da bežim, šaputali da su Sombor i Jugoslavija mali za mene. Želeo sam sve da vidim, da probam, da život ne prođe mimo mene. Ja nisam hteo da učim o životu, ja sam hteo da život živim.

Kada bih opisivao kuda sam sve hodao, sa kim se družio, kakva iskustva sticao, potrajalo bi. Ne znam kakva su iskustva drugih. Za sebe znam ono najvažnije, da sam od rane mladosti svakakve poslove radio, ali samo jedno želeo i o tome sanjao – postati i trajati kao GLUMAC. Rekao bih svima koji žele da ostvare svoj san sledeće: – Nema rasipanja energije. Svu snagu misli usmeriti na samo jednu želju. Ne zbunjuj Univerzum sa više njih. Kada se zna šta se želi, onda se celi Univerzum potrudi da ti tu želju ispuni.

Sa nasušnom potrebom i sa jasnim osećanjem da u životu moraš postati „neko“, sa tim se rodiš ili ne. Verujem da rodbina i mnogi prijatelji ne razumeju moj život, a ni moju nezainteresovanost za materijalnim bogatstvom u vremenima gde je novac jedino merilo vrednosti. Od Indijanaca sam naučio da manje je više, i da se tako neuporedivo lakše živi. Manje se brine. Veliko bogatstvo je teret i briga.

Ne smeta mi što sam drugačiji, što se moje želje razlikuju. Što se ne uklapam sa prijateljima, rodbinom, komšijama. Što oni žive nekim drugačijim životima. Meni takvi životi nisu zanimljivi. Ponekad izgledam sebično, to mi i govore, ali ako hoćeš nešto da postigneš tako moraš! Nisam gazio ni preko koga, ali sam ostavljao sve što bi moglo biti smetnja na putu do cilja. Tako isplivavaš na površinu, ili toneš. Trećeg nema. Izdržavao sam najteže poslove, pa i rad u rudniku, samo zato što sam imao cilj. Znao sam za šta će zarađeni novac potrošiti – da platim preskupu školarinu u The Lee Strasberg Theatre & Film Institute –  školi glume Lia Strazberga.

Merila uspeha su različita. Vrhunac mog uspeha je izjava mog oca nakon gledanja filma koji se prikazivao na nacionalnoj televiziji u kom sam igrao glavnu ulogu – Vidi, on je stvarno postao glumac! Izgubio sam opkladu.

Nije verovao da ću ja od glume moći živeti. Dokazao sam mu da mogu. Sada sam miran što se tiče budućnosti. Potpuno miran. Ima li nešto lepše od toga?

Mrak je najgušći pred svitanje. Pre nego što Sunce izađe ulazim u svoj mali stan. Pogledom ispratim i pozdravim sve drage likove sa fotografija na zidovima. Tonem u san sa nadom da me i ovu noć neće pohoditi oni koji bi me deportovali kao emigranta u zemlju iz koje sam kao momak od devetnaest godina otišao, kupivši tuđim novcem kartu u jednom smeru.