Др Рудолф Арчибалд Рајс
Мане Срба и Српског народа по мишљењу једног Швајцарца
Погледајмо сада мане вашег народа.
Нисте велики радници. Често одлажете за сутра, чак и за прекосутра, оно што бисте могли да урадите данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења! И ваш сељак губи, због недовољног залагања у раду, добар део онога што би могао добити од своје много плодне земље. Он не примењује савремене и рационалне поступке у пољопривреди пошто би га они бар док се не би на њих привикао, терали да више ради. „Традиција“ му је изговор што их не примењује.
Колико сам пута, обилазећи вашу земљу, видео у парлогу савршено обрадиве, понекад чак и изванредне површине покривене шипражјем и травом по којима често пасу овце и козе. Међутим, кад би се то земљиште обрадило или, ако је мочварно, исушило, давало би не само сву храну за стоку, већ доносило квинтале и квинтале жита, које бисте скупо продавали земљама којима природа није тако дарежљива. Ево једног примера: Макиш, на самом улазу у Београд. Кад би се на њему извршила иригација и када би се заштитио браном од поплава, он би вам био не само пространи врт довољан да снабдева свим поврћем тржишта главног града всћ и житница непроцењиве вредности. Данас он пружа оскудну храну само изгладнелим свињама и мршавим кравама, често је неизвесно ловиште београдским ловцима и зборно место свим Циганима из Јаркова ради риболова на кош, по муљу. Знам да ћете покушати да нађете оправдање и да ћете рећи да брана и одводњавање скупо коштају. Истина је да у овај подухват треба уложити неки капитал. Међутим, зар не мислите да ћете новац који у то уложите брзо повратити и да ћете га удесетостручити? Земља би вам засигурно одатле извлачила већу корист него данас. И немојте ми говорити како немате новца потребног за извођење таквих радова од државног интереса. Трошите га на милионе за политичке „агитације“ које не доносе добро, већ зло овој земљи.
На исти тај недостатак полета у раду не наилазимо само на селу, наилазимо на њега и у граду, чак у израженијој мери. Пре свега, зашто вам се села све више празне, а сеоска омладина, која сигурно не би била сувишна на селу наваљује у градове да би ту потражила запослење. Сигурно не зато што их ваше село, које је осим ретких изузетака, једно од најплоднијих и најненасељенијих у Европи, не би могло хранити. Не, она долази у град из два разлога: прво, данас многи млади људи сматрају понижавајућим да буду сељаци, па, желе да буду „чиновници“ јер мисле и у великој већини случајева с правом тако мисле, да ће им посао у својству чиновника бити лакши. Овакво стање духа, наравно, слабо погодује васпитању вредног особља у државним службама. И, заиста, лично искуство ми је показало да је половина ваших чиновника лоша и веома лења. Довољно је да уђете у пошту, где безбројне госпођице непрестано брбљају, поправљају шминку, а једва да се потруде, и то веома нељубазно, да удовоље народу којем би морале бити на располагању.
Т
реба ипак рећи да се код вас тај недостатак радне енергије објашњава на два начнна. Најпре, под турском влашћу вам је и најжешћи рад мало користио. Од њега се богатио само ваш угњетач. Током векова навнкли сте се да радите само онолнко колико је неопходно. Затим, земља вам је тако плодна. Уз веома мало рада имате што вам је потребно за живот. Нисте хтели да радите више зато што би то користило само вашем тиранину. И тако, кроз дуге векове, навикли сте се да мало радите и још нисте успели да раскинете с том павиком, која у данашњим околннстима, када сте постали велики народ који мора да има своју улогу у свету, није више допустив.
Дакле, у оно време сте мало радили како не бисте стварали богатство својим угњетачима. Најамбициознији су се задовољавали скромним благостањем. Нисте били лакоми. Данас су, иако релативно мало раде, многи од вас постали похлепни. Долазили су у додир са другим земљама пре великог рата, а нарочито током њега. Видели су раскош великих западних градова и задивила их је видљива моћ новца, а нису увидели шта је у њој лажно. Када су се вратили кући, желели су да се по сваку цену обогате, али не великим и поштешм радом. Присетили су се својих некадашњих турских господара, па су кренули њиховим примером у корупцију. И тако се у ову земљу, која је некад била земља суште честитости, увукла одвратна корупција, о којој ћу касније дуже говорити јер је она заразила посебно оне међу вама који се охоло називају „интелигенцијом земље“. Тако стe обистинили Бизмаркове речи који је када га је неко упитао за мишљење о српском народу током Берлинске конференције 1878. године, рекао: „Ако у Србији сретнете човека који носи кошуљу преко панталона, можете се у њега поуздати. То је честита и поштена људина. Ако, међутим, кошуљу упасује у панталоне, он постаје лопужа“.
Ви, који пред богатим и моћним угњeтачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај понос пред богатством, пред новцем. Истина, некадашњи дух још постоји на селу, али у градовима царује новац. Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то и осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате. А према мени, некада богатом, који сам, поред будућности, жртвовао и то богатство, ваше вође односе се као према наметљивцу јер сам, ради вас, од себе начинио новог сиромаха. Ех, кад бих још имао оно богатство, скидали би ми шешир на удаљености од 500 метара!
Када вам је злато, током дугих векова ускраћивано, најзад постало доступно сувише вас је опчинило, и због тe опчињености изгубили сте многе веома племените особине које сте имали, а које, уосталом, још срећемо код људи којима је далек живот ваших „интелектуалних градова“. Сматрам да је, код појединаца, нека карактерна особина нестала под туђим утицајима, само потиснута и она се поново може јавити. Оно што се дешава у појединцу мора се дешавати и у заједници, Зато сам убеђен да се ваше добре особине, које сте имали, поново могу исказати ако то искрено желите.
Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постојала је, то доказују ваша стара народна поезија и споменнци које су оставили ваши преци. Данас се захвалиост склонила међу сиротињу. Она се сећа, она исказује, понекад на дирљнв начин, своју захвалност.
Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некада град – мученик, ни данас, десет година после ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних величанствених догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.
Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док се неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређују себи исплаћивање „пензија“ које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.
А шта је са војницима и официрима који нису штедели крв и здравље да бисте ви били слободни? Јесте ли поступали с њима како то они заслужују и како вам дужност налаже? Не! Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан живот. Исто тако сте поступали и са војницима, а сву благонаклоност сачували сте за штићенике тренутних моћника. Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви сте их пустили да то ураде. Тако је Србија, верних пријатеља имала много у току велике олује, данас их више готово нема.
. . .
Извод из књиге „Чујте Срби“ аутор Др Арчибалд Рајс
Iako mi se svidjaju ideje o promeni drustva koje su ovde izlozene, moja deviza je „neka promena pocne od mene“. Primenila sam to na nekoliko polja u zivotu (kao primer cu navesti ljubaznost) i dosta ljudi u okruzenju je na to reagovalo. Doslo je do toga da se radnica na salteru u posti obraduje kada me vidi, vlasnik trafike mi kaze da ne kupim bas tu kafu jer nije najsvezija (dobro ste procitali-vlasnik) iako se prema drugim ljudima mozda ne ponasaju tako.
Kada bi se svako od nas pridrzavao svoje teorije i dosledno je sprovodio u praksi nesto bi se i promenilo. I mislim da se sve predlozene teorije o promeni odlicno dopunjuju.
Takodje, mislim da je dobro da se iskreni, vredni i posteni ljudi javno eksponiraju (iako im je cesto najmanje do toga), upravo zato da pokazu da u ovoj zemlji ima ljudi koji su uspesni, zadovoljni i cestiti. I jos mislim da je dobro plasirati afirmativne sadrzaje o vrednostima koje zelim da promovisemo jer dokle god pricamo o manama i nedostacima mi nismo preduzeli nista.
Neka promena pocne od mene! Danas.
Manje kukanja, vise delanja! Mozda tzv. pojedinac ne moze nista radikalno da promeni u tzv. drustvu kao celini, ali moze u svom neposrednom okruzenju, a krugovi su koncentricni. Za pocetak recimo manje miomirisa u GSP… Nemojte mi reci da ni vodu i sapun nemate! Posle predjite na druge „slozenije“ stvari.
Drago nam je da ima dosta komentara na ovu temu. Takodje, drago nam je da je nekoliko komentatora dalo inicijativu da se menjamo na bolje, pocev od sebe i svog okruzenja.
Samo bi dodali malo objasnjenje zasto uopste objavljujemo Dr Rajsa, Dr Cvijica i bice jos nekoliko kvalitetnih autora.
Prvo, mislimo da koren sadasnjih stvari lezi u proslosti i da smo svi mi nastavak nasih predaka, ma koliko mi mislili da smo savremeni, novi, moderni, globalni, univerzalni a da su nase komsije drugacije. Cvijic je jednom prilikom to lepo rekao, ispricao je anagdotu kako ces Srbina prepoznati u svetu. Tako, sto kaze Cvijic, ma koliko uspesan Srbin bio, bio gde u svetu, kad ostane sam, u kuci ili kancelariji, on ce uzme jabuku, sedne u sofu ili fotelju, digne noge na sto i pocne da jede jabuku :-)
Drugo, mislimo da je istorija stvarno uciteljica zivota i da se iz nje mogu izvuci neke pouke za sadasnjost. Mi ne moramo prihvatiti korupciju i nezahvalnost kao nasu tradiciju, ali se makar mozemo manje nervirati zbog nje, ako shvatamo kako svet funkcionise.
Trece, narodni karakter se tesko menja i bez obzire na snazne kulturne i drustvene uticaje medija, skolstva i industrije, karakterna matrica opstaje. A nas cilj je da tu matricu upoznamo i popravimo ako mozemo. Ili makar da razumemo gde smo i ko smo.
donekle ste u pravu, tu nemam (gotovo) ni sta da vam zamerim, ali krenucu redom. (vasim redom). Pa ko god da je poslao. nece biti da smo veliki neradnici, sta vise(veliki smo radnici), ali na strani. mislim u inostranstvu. moj rodjak je radio, svojevremeno tri posla dnevno plus bavio se sportom, sto razumem, danas je malo takvih. cak i medju starijima, a da ne govorim o mladjem delu populacije u Srbiji. ako zelite, mogao bih i da vam kazem zasto je to tako. (mozda cu ovog puta i da preskocim).
Sport i kultura su nam ocajni, sta mislite sta ucimo decu? sve drugo samo ne o nasoj kulturi, o nasim vrednostima, dobroti, uspesima, o prijateljima, da govorimo ko je vredan, posten, ko su nam prijatelji itd. Sta mislite, ko, i zasto je takonaredjeno? da li ste razmisljali o tome? Vi samo o nasim manama. zasto ne spomenuste i nase vrline? ODANOST, mislim da ne postoji drzava u svetu(nadam se da nisam u pravu, i da ih ima jos)koji pruzaju ruku pa cak i neprijatelju? neko je zeleo taj rad, postenje, pa je dobio po nosu,(bukvalno), a i mi svi sa njim. Jos nesto! svi koji su hteli da rade, su otisli, ili pobegli u svet. ne da lencare nego da rade. To recimo niste spomenuli. slazem se ja sa tim. da je danas tako kako jeste, da i ja koji sam invalid, zelim da radim. Ali ni u doro stojecim zemljama, nebih dobio sansu. Zar nemislite da je sve moralo tako biti, zato sto drugi tako hoce. ili, zasto se samo po kucama ssastajemo,tj. po internetu komuniciramo, i trpimo to sto sad trpimo. Recimo, zasto niko ne spominje Srbe u Turskoj, da bas u Turskoj. oni znaju ko su, i svoje poreklo?! A mi? Mi se pitamo da li je zaista postojala kosovska bitka, i da li je postojao car Lazar.? Po mome, nikad necemo biti to sto zelimo, ako neznamo ko su nam dede, ili pradede. a neznamo. Sto kazu: nikad prorok u svome selu. E zato use i u svoje kljuse, najpre pokazimo sebi ko smo, pa onda idemo dalje.
Draga Nana, motivacija ide iznutra i svako treba sam sebe da motivise. Ako ne zelim da mi bude bolje, onda nisam normalan.Covek sam sebi mora da odredi ciljeve i da ide prema njima bez obzira na sve! Samo tako moze biti ispunjen i zadovoljan. Drzava je ta koja treba da otvori sanse za uspeh mladih i ucenih ljudi, da ulaze u nauku i sport, a da mlade ljude sklanja sa ulice i da im zanimacije u vidu rekreacije i radionica. Izdvajati talente i ulagati u njih uz obavezu da pruze svoje znanje u buducnosti u mlade generacije koje dolaze! Pa zanislite koliko stipendija se moglo dati od 1000000 dolara koji je drzava pukla u slucaju Kovacevic! A za koliko Kovacevica jos ne znamo? Pre se nisu placali treninzi, osim fudbala i tenisa, a sve sale su bile slobodne. Drzava je finansirala termine za treninge, a i treneri su placani od toga. Sad to vise ne postoji i omladina je prepustena sama sebi i dilerima koji u tome vide svoju sansu. Crno nam se pise ako ne povedemo racuna o omladini jer na njim svet ostaje, ali ozbiljno! U potpunosti se slazem sa prethodnim komentarom da samo sami sebi mozemo pomoci i da to niko osim nas nece uraditi!
[…] pivo hladno, prava atmosfera. Što bi rekao doktor Arčibald Rajs još pre sto godina, „vi Srbi niste veliki radnici“ i što se mene tiče i mojeg ležernog bitisanja za stolom kafane, bio je potpuno u […]
Kada procitiam ovakve,budimo realni,istinite ocene o nama, proradi mi onaj mali crvic ,koji me inace glocki jos od 5.oktobra i zbog koga vise ne izlazim na izbore. A taj crvic mi sapce da je vreme titovog“prelaznog perioda ka komunizmu“ ipak bilo prava stvar za nas lenje, neorganizovane i nezainteresovane za sutra . Tada smo se jos nekako i snalazili, a u ovom nazovi kapitalizmu koji mi lici na Englesku u doba Ovena,mi ne umemo da zivimo tako da taj zivot na nesto lici.
Ipak mislim da neke ocene iz ovog teksta nisu sasvim tacne.Cinjenica je da mnogi projekti stoje zato sto ljudi koji imaju ideje i ambicije nemaju kapitala da ih realizuju.P okusajte samo da dobijete „start up „kredit u banci pa ce vam sve biti jasno.Para na paru ide ,a mi smo oduvek bili sirotinja ciju crkavicu jedu oni na prestolu ili u fotelji,svejedno.Zato smo i usvojili filozofiju „svirao ne svirao,svira ti radio“. I zato su oni sa idejama masovno pobegli u zemlje razvijenog kapitalizma,I tek ce da beze.Ne zato sto je tamo mnogo lepo,vec zato sto tamo primaju platu ako rade.A od plate mogu da otplacuju kredit za stan.Ili da zapocnu privatni posao.Ovde mogu samo da cekaju da neko umre pa da dodju do necega. Zasto bi se onda potrudili da rade .Za trista evra mesecno? d toga se ne moze placati rata kredita ni za stan ni za bilo sta drugo.I zato je sminkanje na poslu opste prihvaceno ponasanje,koje jedino stranci ne razumeju.Zato sto rade za plate,a ne za socijalnu pomoc.