DJAVOLJA PONUDA
Ko sa djavolom tikve sadi o glavu mu se razbijaju – narodna poslovica
Da li je sreća stvar trenutka, nadahnuća inspirisanog nečim lepim i radosnim. Trenutak u kome većina pomisli “ Kako mi je lepo“ , označava jednu vrstu nirvane, besprekornog zadovoljstva gde je svaki problem minimiziran, a radosne vesti, megalomanski putem postaju ogromne…
Način na koji dolazimo do svoje sreće često ume biti težak i mučan po nas, što je u osnovi svega visoko moralna stvar, jer ne idemo preko „leševa“, pritom žrtvujući samoga sebe…
Ali ko je sa đavolom tikve sadio, kopao jame drugima i podmetao tamni trozubac pod grlo, ljudima koji su ga okruživali i voleli, na kraju poput Indijskih fakira, prepešačiće pakao bos, na uzavrelom tlu…
Trenutna sreća nije i konstantna stvar. Demon vam pruži šansu i priliku, prljavom rukom zla, miluje vas po temenu, uz osmeh guje, a onda na tren, da ne vidite, ne osetite iz ugla tame čupa vaše srce i duše, stavljajući je u „pandorinu kutiju“, iz koje nema povratka. I sva sreća postaje i ostaje imaginarna stvar. Privid poput pustinjskog osuđenika, željnog potoka i hlada.
Odatle povratka nema. Sva vrata bejahu zaključana, prozori zapečaćeni i nastaje stravičan mrak. Sablasna tama koliko i naše lice. Lice aveta, ubijene duše na obodu ivice života i smrti…
Dušan Tufegdžić