Radoslav Mileusnić

* * *

„Poštovane dame i poštovana gospodo, imam veliku čast da vas pozdravim u ime kompanije X i naravno u svoje lično ime. Moje ime je Đorđe …“

„Alo bre Đole pa znamo ti ime, čoveče odrasli smo zajedno,“ – kao u glas graknula je uz urnebesan smeh većina prisutnih u Đoletovoj dnevnoj sobi privremeno pretvorenoj u pozornicu za promociju proizvoda kompanije X.

„Molim prisutne da ne ometaju prezentaciju“ – progovorio je ozbiljni gospodin koga niko od prisutnih nije poznavao, a koga im je Đole, kad su dolazili u njegov stan sa svojim suprugama „na kaficu tačno u 18:00“, predstavio kao svog „sponzora“.

I tako je Đole nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja održao svoju prvu prezentaciju proizvoda kompanije X. Niko od prisutnih, osim naravno „sponzora“, nije shvatio ni delić Đoletove priče razmišljajući samo o tome kakve su ga to nečiste sile obuzele kad im se obraća tako zvaničnim tonom kao neznancima.

Neki drugi Đole je opet, prezentirajući „svemirsko“ posuđe kao jednu od tehnika ubeđivanja prisutnih upotrebio teoriju po kojoj se pored toga što se u predmetnom posuđu na zdrav način priprema hrana, između ostalog štedi vreme, energija itd. Po njegovoj računici, koju su svi prisutni bili obavezni da upišu na unapred pripremljen formular, bilo je evidentno i matematički dokazano da se za godinu dana upotrebe „svemirskog“ posuđa može uštedeti dovoljno novca da se kupi nov „Jugo“. Jedan od prisutnih, inače šaljivdžija po prirodi, predložio je da odmah kupi najskuplji komplet po ceni od 3000 tadašnjih DM i odmah ga pokloni Đoletu, a Đole njemu da za godinu da auto, kad uštedi korišćenjem posuđa, kupi novog „Juga“ čija je cena tada bila nešto ispod 10.000 istih DM. Pogađate šta je bilo dalje.

Ove istinite anegdote su mi ispričali ljudi koji su bili prisutni na pomenutim prezentacijama. Ime Đole sam izmislilo ili tačnije rečeno dodelio ga glavnom junaku priča. Unapred tražim oproštaj od svakog Đoleta koji se možda prepozna u ovim pričama, jer nije naš Đole jedini doživeo ovakvo ili slično vatreno krštenje

Mora se priznati, i ovakve i mnoge druge slične priče su deo istine o mrežnom marketingu iako ne čine njegovu suštinu. Suštinu sam objasnio u svom prethodnom tekstu najpreciznije što sam umeo, sve ostalo što je bilo ko doživeo, a da je povezano sa ovim načinom distribucije su varijacije na temu „pronalaženja rupe na saksiji“ mnoštva neznanih autora. Bila su to vremena kada smo se trudili da izbegnemo ili bar prespavamo tranziciju, a zatim ipak iako vrlo zakasnelo uleteli u njen vrtlog. Da smo shvatili na vreme, sada bi tranzicija već bila prošlost, ali ko zna zašto je ovako dobro ?

Naravno, priča verno prikazuje našu osobinu da bukvalizujemo sve pa i tako jednostavnu stvar kao što je mrežni marketing. Ne postoji ni jedno pravilo po kome je junak ove priče morao zvanično da se predstavi svojim drugarima iz detinjstva i tako ih dovede u situaciju da pomisle kako je Đole možda, ne daj Bože, „odlepio“ i tako ih spreči da čuju o kakvim im to proizvodima kompanije X i zašto recituje napamet naučen tekst, kad je to lepo mogao da im objasni jezikom kojim su se do tada služili. Ali prisetimo se samo u kakvom svetu smo odrastali i pripremali se za život, bar većina nas.

„Uči sine školu pa će onda ujka (strika, teča …) da te „ubaci na neko radno mesto u dobroj firmi“ i onda ćeš lepo otići u zasluženu penziju“ je slogan na kome su mnogi roditelji, pa i Đoletovi, motivisali svoju decu tokom dugotrajnog besplatnog školovanja. Većina je verovala u tu priču, jedna ili dve generacije su je i živele u punom svetlu. Daleko je manji broj onih koji su shvatali da između „ubacivanja na neko radno mesto u dobroj firmi“ i „zaslužene penzije“ treba nešto konkretno, korisno i merljivo raditi. Nije čudo onda što su nam mnoge „dobre firme“ tako brzo propale čim je primenjen princip 2+2=4, a ne 2+2= koliko usvoji CK.

Malo po malo i Đole se našao u situaciji da sam kroji svoju sudbinu i bori se za svoje mesto pod suncem. „Ubacivanja na radno mesto u dobroj firmi“ bi možda i bilo, ali dobrih firmi više nema, a kako stvari trenutno izgledaju uskoro neće biti ni penzija – ni zasluženih, ni nezasluženih.

Dok smo mi živeli opijeni ispravnošću socijalističkog samoupravnog puta u svetlu budućnost, „truli zapad“ je smišljao tehnike osvajanja tržišta u nemilosrdnoj borbi za svakog, čak i potencijalnog, kupca.

Mrežni marketing je stigao preko granice iz nekih drugih svetova i sa pravilima koja važe za neke druge mentalitete i društvene navike. Naravno, kasnije se pokazalo da su principi primenjivi u svakoj sredini pa i kod nas, ali da se između ostalog mora voditi računa o našem mentalitetu, običajima i navikama.

Principi su isti i univerzalni, ali štos je u nijansama. Ono što je za prosečnog Amerikanca  u njegovom svetu normalno, gotovo sigurno nije bilo upotrebljivo za Đoleta u Srbiji, ali je trebalo da prođe neko vreme da Đole to shvati.

Nije to bilo ni malo lako, Đole je kao i svi mi vaspitavan i usmereno obrazovan za neka druga vremena, za neki drugi svet. U tom nestalom svetu Đole je trebao da bude jedan od zupčanika u mašini koja nas vodi u svetlu budućnost. Mašina se raspala na sastavne delove, a zupčanici su se rasuli okolo vrteći se poput čigri svaki za sebe

Đole je morao da pobedi predrasude, da se izbori sa skepsom većine koja teško prihvata bilo šta novo, većina koja uvek pouzdano zna „zašto nešto ne može“ i ne pada joj ni na kraj pameti da razmišlja kako to za šta oni pouzdano znaju da je nemoguće nekima ipak polazi za rukom. Onako „uz put“ je morao i da izbegne zamke avanturista i mešetara koji su u toj novotariji sa „trulog zapada“ videli samo pogodan način da se brzo i lako dođe do zarade.

Jedina stvar koju je Đole morao da shvati da bi mu konačno „došla bolja vremena“ je da je isključivo on odgovoran za sopstvenu sudbinu i da baš niko neće mrdnuti ni malim prstom da mu pomogne, posebno ne oni od kojih on to očekuje.

Mnogo pre nego što se sve ovo moglo i naslutiti Duško Radović je rekao :

.
„Niko vam ne zavidi na sposobnostima, već na uspesima. Dok radite, smatraju vas ludim, a kada nešto postignete, srećnim.“

. . .