SVE SU MAČKE U MRAKU CRNE

 

Kakvo je to uzbuđenje koje nije deo normalnog i svakodnevnog života, što čoveka tera u beg od stvarnosti i stavlja ga pod veo sramotne tajne? Zbog čega ljudi biraju takav način izražavanja nečega što se ne može na drugi način izraziti? Zašto to rade? Tog popodneva je bilo nemoguće odgonetnuti ljubavnu enigmu stolećima utisnutu između Venere i Marsa. Laki je duboko udahnuo i potisnuo sve bezobrazne misli koje su mu uzburkale adrenalin – ipak je on bio oženjen čovek sa činom komesara. Ali zanosna tridesetsedmogodišnja Lara Koen retko koga je ostavljala ravnodušnim. Lara je bila udovica i žena njegovog pokojnog prijatelja Maksa. Iako je bila duplo mlađa od njega, Laki je uvek smatrao da su oni stvoreni jedno za drugo. Sada, dve godine nakon smrti Maksa, Lari je bila potrebna pomoć pravog prijatelja, a upravo taj je bio komesar. Ušetala je u njegov stan, baš onda kada je on bio sam. Ispripovedala mu je priču o svojoj usamljenosti i čežnji za društvom, a potom je odlepršala u hotel ostavljajući dubok trag Kenzo amura u vazduhu. Mirisala je potpuno isto, kao pre dve godine. Glas joj je bio baršunast, a govor malčice otegnut i mazan. Činila je sve da obuzda nervozu i uzbuđenost koji su je obuzeli. Uprkos svojoj prefinjenosti otkrivala se na momente, kao prava mačka.

„Ako si slobodan večeras, javi se. Biću u restoranu hotela „Moskva“, u 19h. Ćekaću te“, reče na odlasku ostavljajući ga u dubokom razmišljanju, šta li ona hoće od njega? Mogao je samo da nagađa, iako je pretpostavljao…

Već posle 17h nije bio više u stanju da misli. Zazvonio je neko na vratima. Osetio je kako ga podilazi jeza, u nadi da će, možda, opet ugledati zanosnu Laru. Nadao se, ali ga je beskrajno razočarenje preplavilo kada je na pragu svog stana ugledao novog suseda, g-dina LJ.

„Stan 56?“, pitao je LJ.

„Ne, ne g-dine, ovo je br. 50. Vaš stan je na sledećem spratu… Zar Vam nisu objasnili…“, izustio je nevoljno i pomislio na domara njihove zgrade, koji očigledno nije dobro obavljao svoj posao i kome su ovakve greške bile učestale. Obuzdao je bes i blago se osmehnuo, ali je obećao sebi da će tom šarlatanu očitati lekciju, čim ga bude video.

„Oprostite komšija, uvek zalutam kad ne stavim naočare. Mislio sam da su mi u džepu, kad ono…“

„Kad ono, nisu“, dodade Laki.

„Pa, da? Miopija je gadna stvar. Moja žena ne može da razume moju nemarnost što često zaboravljam naočare, iako uvek mislim da sam ih poneo sa sobom…“

„Kad ono, budu u drugom sakou“, reče komesar.

„Kako znate?“, zaprepašćeno će LJ.

„I meni se dešavaju slične stvari“.

„Da, to je tako, cest’ la vie. Upravo iz tog razloga društveno nisam aktivan, pa retko izlazim u grad, dok je moja supruga željna svega. Zbog toga bolje da ima prijateljicu s kojom bi upotpunila svoje vreme. Možda ste je videli, dolazila je par puta kod nas, zove se Doris Plat“.

„Da, jesam… G-dine LJ., trenutno žurim, nastavićemo razgovor drugi put“, Laki je prekinuo ovaj smarajući momenat i ispratio svog suseda do stana. Tada je čuo kikote g-đe LJ. i njene prijateljice Doris. Iz nekog nepoznatog razloga nikada mu se nije dopadala ta g-đica Doris. Bila je izuzetno odbojna i ružna za devojku svojih godina. Podsećala ga je na nekog, ali nije znao na koga. Za razliku od zanosne Lare, koja je bila oličenje ljupkosti i lepote, Doris Plat je bila sve suprotno od toga – korpulentne građe, izrazite brade, krupnog nosa, maljavih ruku, bez imalo senzualnosti u hodu i gestikulaciji. Međutim, kosa joj je bila plavetno crne boje, uvek sjajna i doterana na paž, ali ipak Lakiju se zgadila pomisao da mora da ljubi takvu ženu. Međutim, popodne je bilo isuviše lepo da bi ga kvario glupostima, što je značilo da je bilo vreme da se sprema za sastanak. Nakon pola sata, komesar je bio već na putu ka hotelu „Moskva“. Pošto je imao još vremena do sedam, odlučio je da prošeta sporednim ulicama, kroz zelenilo parkova. Kako su minuti prolazili, tako je mesec smenjivao sunce – bilo je prijatno za šetnju. Odlučio je da ode do cvećare na uglu i da lepoj Lari kupi cvet, ali prizor koji je ugledao nekoliko metara pred sobom ostavio ga je u čudu. Brzo se sakrio iza stabla debelog hrasta koji se nalazio tik uz trim stazu i posmatrao iz prikrajka. Isprva nije mogao da poveruje šta vidi, a onda se dvaput uštinuo za obraz i shvatio da ovo ipak nije san. U zamračenom kutku, na klupi kod velikog žbuna leska sedele su g-đa LJ. i njena ružna drugarica Doris, ali nisu sedele uobičajeno kao što sede dve drugarice. Bile su prisnije. Leva noga g-đe LJ. bila je prebačena preko desne butine g-đice Doris, a g-đica Doris ju je levom rukom milovala po njoj i desnom je držala oko struka. Bio je to nesvakidašnji prizor, ali ne zbog prizora koji je bio uobičajen za mlade parove što se noću sastaju u parku, nego zbog toga što su se dve sredovečne žene ponašale tako. A onda je usledio pravi šok. G-đica Doris je poljubila g-đu LJ. u usta, i to na francuski način. Komesar je raširio oči od zaprepašćenja i ugrizao se za ruku kako bi ostao tih, ali mu se glasni uzdah oteo iz grudi kada je video da je g-đici Doris otpala kosa s glave i to jednim pokretom. Doris je smesta pogledala u LJ. i u njenim očima videla užasan strah. Dala joj je znak glavom i onda se g-đa LJ. izgubila za par sekundi. U tom trenutku upalila su se ulična svetla i osvetlila ljubavničku klupu na kojoj je sama sedela Doris. Sada je Laki imao potpunu sliku pred sobom i mogao je da utvrdi razlog svoje odbojnosti prema njoj, a razlog je bio i više nego očigledan. Da je Doris koji slučajem bila Doris ništa od ovog ne bi bilo, ali Doris je bila Boris, vešto prerušen mladi domar njihove zgrade. Zato je Doris Lakiju bila gadljiva sve vreme, baš zbog toga što ga je ova prilika podsećala na nekog. Boris je hladnokrvno mogao da prođe kao žena i da svima, čak i komesaru, stavi do znanja da sve mačke mogu biti crne u mraku, a kratkovidost je g-dinu LJ. zamračila oči pred nosom te nije mogao da primeti razliku i raspozna osobu iza maske. Miopija je ovu preljubu učinila još verodostojnijom. Laki je zažmurio na tren, a kada je pogledao u pravcu klupe, više nikoga nije bilo.

Na pragu je bilo 19h i Laki je hitrim korakom krenuo tamo gde ga je čekala Lara, mačka koja se čak i u mraku raspoznavala od drugih. Iako nije znao šta ona zapravo želi od njega, obećao je sebi da će biti pravi džentlmen. Grohotom se nasmejao prisećajući se njenog zanosnog hoda u kojem je još uvek čuo bat potpetica. Mačke imaju sve što im treba, pomislio je. Divljenje za druge, dug san i društvo – samo onda kad one to hoće, naravno. Nije mnogo razmišljao, već je samo kupio cvet i nestrpljivo produžio u restoran.

Na kartici je napisao posvetu:

„Vreme provedeno sa mačkom nikad nije izgubljeno, čak i onda kad ti priredi najpouzdaniji trik na svetu. Odvlačenje pažnje“.

Ana Berbakov Anee