Djordje Otašević

* * *

.

 

Слу­тио сам да ме же­на ва­ра. Ми­ли­он де­та­ља ука­зи­ва­ло је на то, али чвр­стих до­ка­за ни­сам имао. И па­де ми на ум ге­ни­јал­на иде­ја. Узех три да­на од­мо­ра, до­ђох ку­ћи  и на сто­лу оста­вих же­ни по­ру­ку да сам оти­шао на слу­жбе­ни пут у ино­стран­ство.

Ка­да сам за­чуо кључ у бра­ви, бр­зо се са­крих у ор­ман. Чим је про­чи­та­ла по­ру­ку, же­на је отр­ча­ла до те­ле­фо­на. Не про­ђе ни по­ла са­та а у со­бу уђе не­по­зна­ти му­шка­рац. Те орал­но, те анал­но, па ова по­за, па она по­за. Ни­сам ни слу­тио да ми је же­на та­ко уме­шна. Ују­тро му она ску­ва­ла ка­фу, се­де за сто­лом, а он по­чео да хва­ли вла­ду. До­бар еко­ном­ски про­грам, до­бро ово, до­бро оно. А мо­ја же­на ни да бек­не. Пи­је ка­фу и ћу­ти. Кри­во ми је, во­лео бих и ја да се уме­шам у раз­го­вор, али не смем да се одам. Знам због че­га сам у ор­ма­ну.

Сле­де­ћег да­на с по­сла се вра­ти­ла с дво­ји­цом му­шка­ра­ца. То што су ра­ди­ли ни у пор­ни­ћи­ма ни­сам гле­дао. Ују­тро им она ску­ва­ла ка­фу, се­де за сто­лом, а она дво­ји­ца по­че­ла да хва­ле вла­да­ју­ћу пар­ти­ју. Од­луч­но, уве­ре­но. А мо­ја же­на ни уста да отво­ри. Је­дем се, до­ђе ми да из­ле­тим из ор­ма­на, али не смем да се от­кри­јем.

Тре­ћег да­на до­ђе ку­ћи пре вре­ме­на. Је­два сам сти­гао да укло­ним тра­го­ве и са­кри­јем се у ор­ман. А са њом уђо­ше тро­ји­ца мла­ди­ћа. Оно што се те но­ћи у на­шем брач­ном кре­ве­ту де­ша­ва­ло, ни­сам ни знао да по­сто­ји. Ују­тро же­на ску­ва­ла ка­фу, а она тро­ји­ца по­че­ше да хва­ле пред­сед­ни­ка. Те по­сти­гао ово, те ус­пео оно. Нај­зад и мо­ја же­на про­го­во­ри. Кад по­че да ве­зе. Ни­је он ни­шта по­сти­гао, у цр­но нас је за­вио, зе­мљу рас­про­дао, а нас до­вео до про­сјач­ког шта­па. Ни­сам ви­ше мо­гао да се су­здр­жим. Ис­ко­чих из ор­ма­на па удри по ла­жљи­вој га­ду­ри. Тро­ји­ца му­шка­ра­ца, на­крат­ко збу­ње­на, убр­зо ми се при­дру­жи­ше. Она­ко го­лу и кр­ва­ву из­ба­ци­смо је из ста­на па се­до­смо да по­пи­је­мо по ча­ши­цу. Рас­та­смо се као ста­ри при­ја­те­љи. И са­мо јед­на ствар ме му­чи – ка­ко та­ко фи­ни љу­ди да се спан­ђа­ју с оном кур­ве­шти­ном.

. . .