Ko je bila Katarina Jovanović „Mamica“

Veliki entuzijasta i patriota Katarina Jovanović je ostala upamćena u svetu ali ne i kod nas

 

Katarina Jovanović (1869‐1954) je bila prevodilac, istoričar književnosti, publicista, filozof, novinar i humanitarni radnik. Živela je svega 16 godina u Srbiji, a 69 godina u inostranstvu. Prevela je na nemački jezik neka od najznačajnijih dela srpske i jugoslovenske književnosti. Za svoje prevode vrhunskog kvaliteta nagrađivana je ‐ u inostranstvu. Četrdesetdve godine se bavila humanitarnim radom, pomažući Srbe u Otadžbini i van nje, u najtežim trenucima naše istorije, u ratovima, ali i nedaćama koje su nas umele zadesiti i pre i posle tih ratova. Zbog toga je i danas pamte ‐ stranci i Srbi iz dijaspore.

U Srbiji je gotovo zaboravljena i savremenim generacijama gotovo nepoznata ‐ i pored biografije objavljene još 1961. godine.

Detinjstvo u bašti Kosovske ulice

Katarina Jovanović  se rodila 8. aprila 1869. godine, u Kosovskoj ulici br. 25, u Beogradu. Njen otac, Anastas Jovanović (1817‐1899), obično se smatra pionirom srpske fotografije. Bio je čuveni slikar i litograf, odani Obrenovićevac, sekretar Kneza Miloša i upravnik dvora Kneza Mihaila Obrenovića. Kao izuzetno darovit stvaralac bio je veoma zainteresovan za sva tehničko‐tehnološka otkrića svog doba (npr. Anastas Jovanović je prvi beograđanin koji je u svoj dom uveo telefon). Njegova kći Katarina Jovanović zabeležila je njegove reči kratko vreme pred smrt: „Šteta, šteta! Sve je bilo toliko interesantno, sve me je toliko interesovalo, a sada je sve prošlo“.

Anastas se dva puta ženio. Iz braka sa prvom suprugom, čije ime nije zabeleženo, imao je sina Konstantina‐Koku (1849‐1923), čuvenog srpskog arhitektu (zgrada Narodne banke Srbije, u ulici Kralja Petra br. 12). Iz drugog braka, sa austrijankom Marijom Štenc (koja se prema nekim izvorima prezivala Bezendorfer, 1838‐1881), Anastas je imao kći Katarinu i sina Jovana (*1878).

Anastas je svoju decu vaspitavao u nacionalnom duhu, upućujući ih u bogatstvo srpske kulturne, naučne, umetničke i eduhovne baštine. Majka Marija je unosila u njihovo vaspitanje svu svoju dobrotu, nežnost i intelektualni duh. Ona je naročito insistirala da i njihova kćer jedinica treba da stekne solidno obrazovanje, smatrajući da ženama nije mesto samo u kući.

Katarina Jovanović je detinjstvo provodila u možda najlepšoj bašti tadašnjeg Beograda, prepunoj raznobojnih ruža koje je kalemio sam gospodin Anastas, grmova jorgovana i jatima slavuja, koji su tu pronalazili svoj kutak za pesmu. Rasla je kao srećno i veselo dete, okružena pažnjom i ljubavlju roditelja i braće. Sa njima je često putovala u inostranstvo i obilazila najlepše krajeve Evrope.

Katarininu marljivost, radoznalost i želju za sticanjem znanja, roditelji su podržavali na različite načine. Posle kratkog pohađanja osnovne škole, Katarina je nastavila da se školuje preko privatnih časova, učeći od svoje braće i oca i čitajući knjige iz očeve bogate biblioteke.

Kada joj je iznenada i prerano preminula majka, u četrdesetrećoj godini, jedanaestogodišnja Katarina je dobrovoljno i zdušno prihvatila da bude oslonac svome ocu, da preuzme teret brige o porodici, a pre svega o mlađem bratu Jovanu koji je tada ima svega dve godine. Tako je Katarina Jovanović još u detinjstvu naučila da se brine pre svega o drugima i da podnosi lične žrtve za dobrobit drugih. Katarina Jovanović se rodila i živela u veoma burnom periodu istorije svog malenog naroda. Svoju osobinu beskrajne i nesebične požrtvovanosti ona će uposliti na dobrobit svoga roda u vreme kada se on oslobađao tuđinske vlasti i stvarao veliku južnoslovensku državu, ali i onda kada su spski narod i ta država krvarili rasparčani u drugom svetskom ratu, kao i kada su trpeli u komunističkoj diktaturi posle njega.

Mostovi poezije

U svojoj šesnastoj godini, 1885. godine, Katarina napušta rodni Beograd. Odlazi kod polubrata Konstantina u Beč i tamo nastavlja školovanje. Beograd redovno obilazi sve do 1899. godine, kada joj je preminuo otac. Zbog izbijanja I svetskog rata Katarina Jovanović je prinuđena da napusti prestonicu sada neprijateljske države i da se preseli u Švajcarsku. Nastanila se u Cirihu, gde su joj već živela braća. Konstantin je, kao već poznati arhitekta tamo radio kao profesor arhitekture, a Jovan je kao profesor hemije radio na Višoj trgovačkoj akademiji u Sankt Galenu.

Kuća Jovanovićevih u Cirihu bila je stecište mnogih švajcarskih intelektualaca, a Katarina Jovanović tada stiče prijateljstvo mnogih od njih, pogotovo žena aktivnih u kulturnom i javnom životu ove male alpske konfederacije. Ova prijateljstva Katarini su kasnije pomogla da među Švajcarcima proširi istinu o svom narodu i da stekne njihove simpatije za pravednu borbu Srba u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu.

Katarina Jovanović je vremenom postala vrstan poznavalac oba svoja maternja jezika, i srpskog i nemačkog. Naučila je da se služi čak i specifičnim ciriškim dijalektom nemačkog jezika (jednim od visokonemačkih ‐ Hochdeutsche dijalekata, tzv. alemanski jezik ili švajcarski nemački ‐ schwizedeutsch). I svoja lingvistička znanja Katarina Jovanović je odlučila da iskoristi za dobrobit svog naroda, šireći slavu srpske književnosti svetom, približavajući njenu lepotu i vrednosti brojnim čitaocima nemačkog govornog područija i gradeći tako mostove između svoje stare otadžbine i svoje nove Domovine.

Katarina Jovanović je na nemački jezik prvo prevela „Gorski vijenac“ i „Luču mikrokozmu“, verovatno i zato što je Njegoš bio njen omiljeni pisac. Za ovaj prevod Katrina Jovanović je kasnije (1939. godine) dobila prestižnu Humboltovu nagradu koju dodeljuje Minhenska akademija nauka. Ova knjiga štampana je u svega 4.000 primeraka i većina njih je stradala u savezničkom bombardovanju Minhena 1944./45. godine. Pred kraj života Katarina Jovanović je pripremila i drugo, popravljeno izdanje prevoda Vijenca i Luče, ali nije dočekala njihov izlazak iz štampe.

Katarina Jovanović je nastavila svoj književno‐istorijski i prevodilački rad i posle prevoda Njegoša. Čuvena ciriška izdavačka kuća Rošer objavila je 1932. godine knjigu „Antologija jugoslovenske književnosti ‐ pesnici i pripovedači“, u izboru i prevodu Katarine Jovanović. Ova Antologija je izvrsno predstavila presek istorije pre svega srpske, ali i hrvatske i slovenačke književnosti, od srednjeg veka do savremenog doba nemačkoj čitalačkoj publici. Obuhvatila je pesnike od monahinje Jefimije s kraja XIV veka do Desanke Maksimović i Gustava Krkleca, i pripovedače, od Laze Lazarevića do vladike Nikolaja Velimirovića. Herman Hiltbruner, pišući o srpskoj poeziji u pogovoru Katarininoj Antologiji, citira pesnika Ljubomira Vukčevića: „Srpska pesma je gorak doživljaj. Ona je vera. Ona je žalosna jer ima svoj postanak u prastarom bolu. Naša pesma je jauk, izraz ljubavi i bola celog naroda.“

Skoro dve decenije kasnije, 1951. godine, izdavačka kuća Rošer objaviće Katarinin prevod srpskih narodnih epskih pesama Kosovskog ciklusa. Ovu knjigu Katarina Jovanović je posvetila seni svoga prijatelja Karla Špitelera (1845‐1924) švajcarskog pesnika, nobelovca i velikog zaljubljenika u Srbe, Srbiju, srpsku kulturu i naročito poeziju. U knjizi „Naše švajcarsko stanovište“ Špiteler je o Srbima i srpskoj epskoj poeziji zapisao sledeće reči: „Srbi imaju slavnu i junačku prošlost. Njihovo narodno pesništvo ne zaostaje ničim iza ostalih sličnih tvorevina, a njihove junačke pesme nadmašuju sve ostale, jer tako divne epske pesme, kao što su srpske, nijedan drugi narod nije spevao još od Homerovih vremena“.

Katarina Jovanović napisala je i veliki broj stručnih članaka, kao i biografiju svoga oca Anastasa „O životu i radu Anastasa Jovanovića“. Svoja filozofska uverenja Katarina Jovanović je sažela u knjizi „Osnovno posmatranje života“, koju je objavila 1921. godine u Beogradu. Svoje jedino filozofsko delo napisala je u već zrelom životnom dobu, kada je imala 56 godina. U ovoj knjizi ona iznosi svoj pogled na vaseljenu, svet, čoveka i život. Katarina Jovanović je usvojila Kant‐Laplasovu teoriju o postanku vaseljene. Ona čitav život posmatra kao čudo harmonije, apstrahujući svaku činjenicu koja remeti tu harmoniju. U svojim filozofskim pogledima ona se udaljila od tradicionalnog pravoslavnog učenja, npr. tumačeći krst kao univerzalni simbol čovekoljublja bez vere u ličnosnog Boga.

Pomoć Otadžbini

Svoj humanitarni i karitativni rad Katarina je započela još u vreme Balkanskih ratova 1912.‐1913. godine. Tada je uz njenu pomoć u Srbiju otposlata misija Švajcarskog Crvenog krsta u kojoj je radila Katarinina prijateljica i imenjakinja Katarina Klara Šturceneger.

Zahvaljujući Katarini Jovanović i njenim švajcarskim prijateljicama Crveni krst šalje svoju misiju i bolnicu i u vreme I svetskog rata 1914.‐1918. godine. Katarina Jovanović je učestvovala u osnivanju Odelenja za pomoć srpskim vojnicima pri švajcarskom Crvenom krstu i čuvenog „Ciriškog biroa za traženje nestalih“, koji je svoje delovanje obnovio i u vreme i posle II svetskog rata. Katarina Jovanović je učestvovala u traženju i pronalaženju nestalih, posredovala je u uspostavljanju prepiske između srpskih ratnih zarobljenika i interniraca i njihovih porodica, pomagala je da se organizuje distribucija humanitarnih paketa za bolesne, ranjene i zarobljene srpske vojnike, njihove porodice i porodice onih vojnika koji su 1916.‐1918. godine bili na Solunskom frontu, daleko od svojih kuća. Kada je 1915. godine Srbiju počeo da kosi pegavi tifus, zahvaljujući Katarini Jovanović medicinska pomoć iz Švajcarske upućena je na vreme. Njenom zaslugom Švajcarska je otpočela da upućuje u Srbiju stalnu pomoć u novcu i hrani. Zahvaljujući Katarini i njenim tekstovima o Sbiji i srbima, mnogi švajcarci su se zainteresovali za srpsku sudbinu, a mnogi od njih su, kao npr. Dr Arčibald Rajs, nesebično priskočili u pomoć i lično došavši u Srbiju.

Katarina Jovanović je pomagala i srpskim đacima i studentima, siročićima i drugim nevoljnicima koji su se u to vreme zadesili daleko od otadžbine u „belom svetu“.

Njena dobrota donela joj je u srpskoj dijaspori čuveni nadimak „Mamica“. Međutim, dešavalo se da ljudi i zloupotrebe njenu dobrodušnost i da joj na prevaru „otmu“ i poslednju paru iz džepa.

Srpska biblioteka „Katarina Jovanović“ u Cirihu

„Udruženje Jugoslovena u Švajcarskoj“ je 1952. godine osnovalo književni fond pod imenom „Miloš Obilić“. U znak zahvalnosti i sećanja na Katarinu Jovanović, odmah po njenoj smrti, fond je preimenovan u Srpsku biblioteku „Katarina Jovanović“. Od 1988. do 2007. godine ova biblioteka bila je u nadležnosti Srpske pravoslavne Crkvene opštine „Sveta Trojica“ u Cirihu, ali je zbog finansijskih problema SPC ustupila rukovođenje bibliotekom Centralnoj biblioteci Univerziteta u Cirihu.

Biblioteka „Katarina Jovanović“ poseduje više od 13.000 kataloški obrađenih jedinica i više hiljada do sada neobrađenih jedinica. Značajan deo bibliotečkog fonda čine knjige iz zaostavštine pokojne Katarine Jovanović. U posedu biblioteke nalazi se i svojevrsna relikvija srpskih emigranata, pasoš Kraljevine Jugoslavije koji pripadao Kralju Petru II Karađorđeviću.

Nikola Giljen i Jelena Mandić

Tekst je publikovan u reviji „Istorija“ i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda „Princeza Olivera“   www.princezaoliverafond.org.rs