Život izmedju kraja i početka

Život podeljen na 7 životnih doba od početka do kraja

Između kraja i početka

U romanu Sime Pokonjaka „Vračarsko prepoznavanje“ (Kairos, 2004. god., str. 71) naišao sam na podelu ljudskog života na sedam doba, kako je to uradio Prokle, učitelj filozofije u Atini:

„Od rođenja do četvrte godine doba je dojenčeta. Detinjstvo počinje od četvrte i traje do četrnaeste godine. Mladost od četrnaeste do dvadesetdruge. Mlada muževnost obuhvata vreme od dvadesetdruge do četrdesetdruge. Muževnost nastaje od četrdesetdruge i ide do pedeseti-šeste. Starost između pedesetišeste i šestdesetiosme. Posle šesdesetiosme je nejako, slabačko doba, i ko ga preživi do osamdesetosme, vraća se u detinjstvo.“

Zato, ko ima sreću (ili nesreću !?) da doživi duboku starost, i dođe u stanje detinjstva, postepeno izgubi svesnost o svom postojanju, i na kraju umre mirno, obično u snu, i tako tiho i nečujno bez muke i patnje za uvek napusti ovaj svet.

No, vratimo se na početak. Na trenutak oplodnje, kada počinje naš život. Nasuprot jednom ženskom jajašcu imamo milione muških spermatozoida. Biolozi kažu da se oplodnja ostvari kada prvi spermatozoid prodre u unutrašnjost ženskog jajašca, i sa njim spoji svoj genetski materijal. Tako nastaje prva (diploidna) ćelija, iz koje se dalje neprekidnim delenjem razvija novo biće. A da li je to zaista tako? Da li se oplodnja ostvaruje kada prvi spermatozoid stigne do ženske jajne ćelije i prodre u nju? Postoji li mogućnost da žensko jajašce bira genetski podudaran spermatozoid sa kojim će se sjediniti? Ako je tako, onda je jasno zbog čega jedna žena sa određenim muškarcem ne može da začne, a sa drugim može.

Muški spermatozoid kao haploidna ljudska ćelija sadrži 43 gena, a žensko takođe haploidno jajašce isto toliko. Spajanjem spermatozoida i ženske jajne ćelije nastaje diploidna ćelija koja sadrži 43 para gena, od kojih se dalje višestrukim delenjem formira ljudski organizam.

Kako se geni sparuju, i da li je tu potrebna neka podudarnost ili afinitet, to se ne zna. Miris ?

Predpostavlja se da geni sadrže formulu za sintezu određenih sastojaka (aminokiselina), od kojih se formira ljudski organizam kao i organizmi svih postojećih živih bića, ali kako se formira sama struktura organizma, velika je nepoznanica. Slikovito rečeno, nauka je došla do saznanja kako se prave cigle, ali je velika nepoznanica kako se projektuje i zida cela zgrada?

Mi ne znamo kako se formira struktura pojedinih delova tela. Da li je u pitanju slojevit rast, pri čemu struktura predhodnog sloja uslovljava strukturu sledećeg, ili je u pitanju neki složeniji mehanizam, to, koliko ja znam, nije poznato.

Da li raspoloživi odnos gradivnog materijala (aminokiselina i drugih jedinjenja) utiče na strukturu, pitanje je bez odgovora.

Branko Mićić Kondić – odlomak iz knjige „Razmišljanja o postojanju i životu“