Vlastimir Stoiljković

* * *

Parada ponosa je odraz Srbije i njenog karaktera i ličnog ponosa. Sve ovo što se danima dešava i o čemu se priča je samo Parada ponosa Srba. Parada straha, kiča, prevrtljivosti, neutemeljenosti i nedostatka ikakvih zdravih vrednosti.

Zašto to tvrdim i šta pod tim podrazumevam objasniću u par kratkih teza, odnosno o prikazu 3 stuba našeg nacionalnog ponosa: naroda, homoseksulaca i političke elite.

Prvo, imamo narod koji se u sebi više ili manje buni protiv parade homoseksulaca smatrajući da to nije ni prirodno, ni lepo, ni logično. Medjutim, narod nema dovoljno ponosa da to iskaže i da masovnim okupljanjima kaže šta misli, nego se skriva po kućama i gundja ispred televizora. Ponosan jedan narod, skriven iza lažne udobnosti i sigurnosti, koji neće da predje prag komfora koji je dostigao. Zato ga i spopadaju sve nedaće i nesreće jer ih je sam prihvatio. Odbijanjem da se boriš protiv zla, a odbijaš jer ne veruješ čvrsto ni u šta moralno, ti prihvataš zlo kao svog saputnika i nemaš više prava da se buniš protiv istog. Sam si ga uveo u kuću.

S druge strane učesnici parade ponosa su malobrojni, u daleko manjem broju ih ima, nego što stvarno pedera i lezbejki ima u Srbiji. Strah od povreda i javnog linča je zamenio njihov ponos. I oni su ponosni, ali ne da bi rizikovali kamen u glavu. Mnogi od njih će takodje paradirati bizarno obučeni, ali ispred televizora. I oni su ipak gradjani Srbije i deo ovog mentaliteta, možda malo agresivniji, ludji, histeričniji, ali ipak deo ovdašnjeg miljea. I njih isto sunce »miluje« i isti karakter jednog naroda ih oblikuje, jer hteli mi da priznamo to ili ne, svi su oni naši sinovi, ćerke, braća, rodjaci i prijatelji iz školskih klupa. Nisu uvezeni iz Amerike ili Evrope, nastali su medju nama, u porodicama koje su dopustile da se poremećaji dešavaju i dogode jadnim ljudima.

Političari i država nas ubedjuju mesecima da smo mi jedna ponosna država. Da branimo Kosovo, našu dijasporu po Crnoj Gori i Hrvatskoj, itd. Tako da su i oni sa puno gorčine i jeda prihvatili ultimatume od strane Evropske UNije da se parada homoseksualaca održi. Lično da se oni pitaju to ne bi dozvolili, ali ih eto teraju. I zbog viših interesa oni će dozvoliti Paradu Ponosa. Prevrtljivo će objasniti da je to potreba da se naše društvo nauči toleranciji, i da bez obzira što oni redom „prevrću“ folk pevačice i homoseksualci treba da imaju slobodno nebo i dugu iznad naših glava. Da nam najmračnije kreature uma obučene u bolesne kostime deci prikazuju kreativnost vrlog novog sveta. Gde je tu ponos? Nacionalni, državnički, lični. Nigde. I nikada se neće ni pojaviti u srpskoj politici, jer je ona nastala jednom dugotrajnom filtracijom fleksibilnih umova, koje je narod iznedrio da ih zabavljaju.

Suština Srbije i srpskog ponosa je jednostavna. Srbiji je dosadno jer su Srbi odavno navučeni na kafanu, politikanstvo, ogovaranja, lumpovanja, zavere, lenstvovanje, tako da svaki napor da se živi dosledno, principijelno i uloži napor, predstavlja muku za prosečnog Srbina. A ponos sve to zahteva. Zato ga Srbi nemaju ali imaju Paradu ponosa.

Kao u ogledalu.

. . .

Napomena Redakcije: Objavljeni tekst nije mišljenje Redakcije Bloga ili bilo kog autora sa bloga. Izvinjavamo se svim čitaocima koji ovaj tekst doživljavaju kao politički nekorektan.