Zlatko Šćepanović
* * *
Tržišni kolačić u Srbiji
Kada se prošetate po beogradskim tržnim centrima situacija vam sigurno izgleda ružičasto. Radnje šarene, svetlucave i pune raznih roba, posetilaca mnogo, svi nešto pazare, i srećni su. Srbija pokušava da sustigne razvijeni svet po nekim kriterijumima.
Jedan od tih kriterijuma je razvijeno tržište. Tržište proizvoda i usluga. Medjutim, srpsko tržište iako je u razvoju po pitanju sve većeg izbora, još je jako daleko od onog izobilja koji postoji u razvijenijim zemljama, jer je u suštini malo. Kupovna moć stanovništva je mala. A i ekonomija je slaba. Malo ima uspešnih firmi u svim kategorijama, od mikro do velikih korporacija, posebno u domenu izvoza, koji čini okosnicu konkurentnosti jedne zemlje i njene ekonomske nezavisnosti.
Jedna od posledica te male kupovne moći i slabe konkurentnosti je skupoća. Stvari u Srbiji koje se uvoze su skupe, kao i mnoge domaće stvari. Mnogima to izgleda nejasno, ali je to logika komercijalnog poslovanja. Ako jedna krpica u Španiji, u Madridu, košta 20 eura, i dnevno se proda 50 takvih krpica, u Beogradu „mora“ da košta 50 eura jer se dnevno proda 5-8 takvih krpica. Iz te razlike profita vlasnik lokala, ili uvoznik tih krpica pokriva svoje troškove poslovanja i ostvaruje neku zaradu. I ne misli se mnogo na povećanje tržišnog udela, što je osnovna strategija većine firmi, već na ostvarenje što većeg profita. Ne bruto profita, nego neto profita, onog što ostane kada se pokriju troškovi poslovanja.
Ipak, negde se neke stvari menjaju. Mnogi su počeli da razmišljaju tržišno, pre svega u domenu usluga mobilne telefonije, prodaje automobila, bankarskih usluga, i odavno su počeli da nude „šargarepu potrošačima“ ne bi li uzeli što veći tržišni kolač. Medjutim, to je samo igra velikih tržišnih igrača, a nas interesuje šta preostaje malima, onim preduzetnicima koji imaju možda dobre ideje ali ne i velike resurse.
Razmotrimo šta se dešava danas u Srbiji, kakvo je poslovno okruženje koje nam uvećava ili umanjuje šanse za uspeh. Postoji nekoliko trendova koji su očigledni:
.
1. Sve je veća ponuda različitih roba i usluga
Za razliku od vremena od pre 10 godina kada su dominirali veliki proizvodjači sa uskim brojem artikala, danas je ponuda svega i svačega proširena. Kako su se razvijale želje i informisanost potrošača, tako su oni počeli da zahtevaju više raznovrsnosti. Toga danas ima sve više, skoro u svakoj sferi industrije, i svi proizvodjači se trude da pronadju i one manje tržišne niše u kojima će plasirati specifične proizvode specifičnim kupcima.
Taj trend sa druge strane dovodi firme koje proizvode robe ili pružaju usluge do većih troškova poslovanja, jer se gubi ekonomičnost velikog obima. Ujedno, sve ih to tera da budu maksimalno fleksibilne i efikasne, da mogu da rade manje serije, da se adaptiraju, prate trendove i inovacije. To opet povlači potrebu da se prati tržište, da se prate potrošači i njihove želje, odnosno da se istražuje tržište i radi na razvoju novih proizvoda, a to sve dodatno košta. Research and Development (Istraživanje i razvoj) postaju nove funkcije u firmama koje do juče nisu ni znale da to postoji i ima smisla.
Povećana ponuda proizvoda osim što edukuje potrošača o tome šta je sve moguće naći u ponudi, stvara kod njega dodatne želje da ima proizvode i usluge koji su još specifičnije prilagodjeni njegovim potrebama – customization. To stvara novi izazov za ponudjače. I ujedno, njih stavlja u neugodnu poziciju da moraju imati puno nečega, ali od svega po malo. To onda dovodi do virtuelne slike da vam se čini da u Srbiji ima svega, dok ne počnete da to što vam treba i tražite. Onda shvatite da baš to što vama treba ne možete da nadjete, jer ili nema boja koja vama treba, ili broj, model, konfiguracija, ili treba da se posebno naručuje i mnogo čeka. Skoro u svakoj oblasti vas očekuje takva situacija, osim ako niste skroman kupac koji kupuje samo ono što nadje u radnji. Nema crnog hleba, u redu, kupiću beli hleb i neću ostati gladan, ali šta ako hoćete da kupite košarkaški dres Boston Seltiks-a? Iako ih redovno gledate preko TV-a, to nećete naći. Možda uz mnogo sreće nadjete dres Lejkersa, ali zeleni dres sa Irskom detelinom drugog najpoznatijeg NBA košarkaškog tima nećete naći u Beogradu.
.
2. Raste konkurencija medju proizvodjačima i ponudjačima
Skidanje carinskih barijere dovodi nove igrače na tržište. Uz to očigledan pomak u potrošačkoj moći srpskih potrošača mami nove igrače u tržišnim utakmicama. Povećava se intezitet napora da se dodje do potrošača i krajnjeg korisnika. Novi takmčari donose i nove tržišne trikove i know how, čime se obrazuju i potrošači ali i lokalni tržišni igrači. Dolazi do transfera znanja i edukacije tržišta. To još nije u onoj meri u kojoj bi to moglo da bude, jer ruku na srce, mi smo za mnoge oblasti još siromašno tržište i mnogi veliki i srednji igrači iz sveta ne ulaze kod nas, jer ocenjuju da nismo sazreli ili dovoljno lukrativni za njih.
Veća konkurentnost domaće arene, stvara potrebu da kompanije rade na svojim perfomansama i takmičarskim sposobnostima, da se usavršavaju, da kupuju vrhunske menadžere i da menjaju svoju kulturu i stil rada. Sad, pa i to dodatno košta, zato i neke cene naših usluga ili proizvoda moraju da idu gore.
S druge strane, na žalost svih nas potrošača, srpsko tržište je u većini sfera monopolizovano, tako da dubina promena u areni konkurentskih borbi nije velika, i stoga kapacitet naših menadžera ne raste kako bi mogao. I dalje je za konkurentost jedne firme presudna sposobnost dilovanja vlasnika, lobiranje i osvajanja novcem ili političkom moći tržišne pozicije i kontrola prodajnih kanala, nego sama tehnička sposobnost i konkurentnost kompanije. Najgore od svega je što je to najprimetnije u domenu kanala prodaje, gde veliki igrači kontrolišu prodajne objekte i vašu mogućnost da udjete u njih i nešto prodate. Objektivno, možete skromno ući, uz mnogo entuzijazma i puno novca, sa jasnim negativnim rezultatom kada se sve sabere u večini slučajeva.
Zbog te lokalne ekonomske hermetičnosti, unos novih znanja i povećanje opšte konkurentnosti srpske privrede je usporeno, do onemogućeno u nekim njenim delovima. Doduše, priznajemo, država je skoro sve vredno u ovoj državi prodala, prebacujući teret menadžerskog obrazovanja na nove vlasnike, koji se u ovom slučaju, osim retkih izuzetaka, i ne žure suviše, jer je u svakoj pogodbi sa državom bila i neka klauzula ti meni – ja tebi, o tome kako će se tržišni monopol zadržati, sačuvati na jedno 5 godina partijski kadrovi po tim firmama, i tako redom. E i to košta nove vlasnike, pa se ni oni ne žure da spuštaju cene, naprotiv, moraju da i oni nešto zarade.
.
3. Tranzicija zakona i novi EU propisi
U želji za priključenjem Evropskoj Uniji postoji želja i potreba da se naši zakonski propisi usklade ili pak izjednače sa propisima Evropske unije. To je dobra namera. Ono što je u njoj loše je sledeće:
– trapavost i nepripremljenost u primeni zakonskih promena. Donesu se zakoni koji nisu primenljivi, jer nije stvoren institucionalni okvir za njih, pa se mnogi procesi stopiraju. To se na primer desilo sa gradjevinarstvom, gde su doneti zakoni koji nisu bili potpuni, nedostajali su podzakonski akti, institucije i okvir primene. Zato je čitava jedna grana industrije – gradjevinarstvo, grana izuzetno važna za Srbiju, jer se kroz nju operu mnogi sivi novci iz regiona, bila skoro u potpunosti stopirana više od godinu dana. A kada nema investicione izgradnje, pate mnoge industrije povezane sa njom počev od industrije gradjevinskog materijala, elektroinstalacija, zanatstva, industrija nameštaja, bele tehnike, i čitav lanac preraspodele vrednosti je prekinut. Možda je i zato u pauzi gradjevinskog investiranja, država počela da hapsi glavne gradjevinske investitore i dilere drogom, makar da im direktno uzme novac i popuni budžetske rupe.
– usvajanje zakona koji ne odgovaraju postojećim uslovima u zemlji, resursima zemlje i mogućnostima da se sprovedu – na primer Zakon o konverziji zemlje ili legalizaciji, gde nemate jednostavno dovoljan broj ljudi i resursa da to sprovedete u delo. Takodje, užasne posledice imaju Zakoni o zdravstvu koje Ministarstvo za zdravlje donosi, rušeći postojeći zdravstveni sistem a bez snage i resursa da se stvori novi komercijalno orijentisani sistem zdravstva kome se teži. Jedna od osobenosti Evropskih zakona je to što su oni stvarani u zemljama koje su bogatije od naše, imaju dobru infrastrukturu i podlogu, i najbitnije imaju zrelost političke elite da te zakone sprovodi. Nama je samo trošak da stvaramo zakone i institucije koje ne služe tome da se zakon valjano sprovede.
– izbegavanje donošenja zakona koji su vrlo bitni za pokretanje investiranja u zemlji, kao što su to na primer Zakon o denacionalizaciji, koji bi vratio zemlju i posede starim vlasnicima i pokrenuo investicioni ciklus ili pak puni Zakon o hartijama od vrednosti i berzi sa pratećim institucijama koje će ga sprovoditi. Interesantno je zapažanje da je Srbija izmedju dva svetska rata imala razvijenije berzansko tržište i različite derivate hartija od vrednosti, nego što ih ima sada, sa sve kompjuterima i medijima koji to danas podržavaju. Mada priznajemo, Srbija danas ima atraktivne poreske propise o tome da je oporezivanje profita zaista malo. To je uradjeno zbog stranih investitora da se oni privuku, a ovajdili su se domaći tajkuni. Pošteno.
– opstrukcija zakona i lov u mutnom političkih grupacija. Nekada svesno ali najčešće nesvesno iz neznanja, gluposti i egoizma, domaći Zakoni se ne pišu baš najasnije. Nisu precizni i nedvosmisleni. Ostavlja se manevarski propis za „slobodno tumačenje“ ili arbitražu donosioca Zakona, što je priznaćete sjajno za nadigravanje i nadmudrivanje, posebno ako se tim zakonima regulišu neki novci i neka moć. U praksi to izgleda tako da na jednom nivou jedna politička partija i njene birokrate uvek zakon tumače suprotno od drugog nivoa i druge partije. Slože se samo kada obe strane od korisnika dobiju novac – mito, da bi se usaglasile. Znate, to je ona igranka republika – grad, grad – opština, opština – zavod, i tako unedogled. Samo maheri koji uz novac imaju i jako srce, debele živce i visprenost, uspevaju da dodju do rezultata. Ostali stoj, u red, pa ko preživi.
– i suštinski najbitnija stavka, nervni sistem svake uspešne nacionalne ekonomije (koja nije bazirana na prirodnim resursima), u Srbiji se ne sprovodi zakon o moralnom, fer i poštenom poslovanju, stečaju nelikvidnih firmi, nije obezbedjena efikasna naplata potraživanja i zaštita firmi od prevara ili bahatosti dužnika.
U zaključku ovog trenda, ostaje nam nada da će usvajanje EU zakona ipak ispraviti more pravnih gluposti koje smo decenijama negovali i da ćemo imati efikasniju državu.
.
4. Paradržavne velike firme i nedostatak razvojnog okvira za mala i srednja preduzeća
Svaka država je srećna kada ima velike korporacije, koje vas predstavljaju u svetu. Vrlo često takve kompanije nose i deo državne politike u poslovanju sa svetom i promovišu narodne interese. Domaća elita je uvidela da to nedostaje našoj ekonomiji, pa je počela da pravi neke aranžmane sa većim srpskim kompanijama i da im daje sredstva, razvojne zajmove i da im štiti ledja, odnosno održava ih u životu u vremenu krize. To bi bilo u redu da su te kompanije u biti konkurentne, medjutim, one su mahom plod dilerskih dogovora izmedju vlasti i paravlasti, tako da je dalje ulaganje u njih samo svojevrsno održavanje monopola, pranje novca i politička trgovina.
S druge strane, država je jako malo učinila da stvori ambijent da rastu mala i srednja preduzeća. Usled pohlepe velikih monopolista da »pojedu sav tržišni kolač« država je žmurila kada su monopoli sahranjivali male i nisu dozvoljavali konkurenciju malih i agilnih kompanija. Primera toga imate koliko god hoćete i sve se to odigrava na nekoliko stubova: nemogućnost malih da prevazidju propise i administrativne prepreke, nemogućnost malih da udju u trgovačke kanale i na tržište, i nemogućnost malih da nadju povoljna sredstva finansiranja. Dodatno opterećenje za male igrače je mrzovolja velikih da uopšte plate malima, pa mali ako nisu na neki način „članovi ekipe„, imaju velike šanse da ih veliki „finansijski potope“ uz klasičnu preduzetničku apokalipsu sa 4 jahača: preduga valuta plaćanja – stalna inflacija – preskupi bankarski krediti – hronična nelikvidnost.
Još jedan od bitnih aspekata razvoja malih i srednjih preduzeća je taj što mi u Srbiji nemamo velika proizvodna preduzeća, oko kojih bi se rojila mala i srednja preduzeća koja ih okružuju i opslužuju. Naše velike kompanije su mahom trgovačko finansijski konglomerati koji žive od trgovačkih provizija, a ne od stvaranje nove materijalne vrednosti. Zapravo jedino od novih proizvodnih preduzeća što nastaje u Srbiji je od strane stranih investitora, ne od domaćih tajkuna, jer oni to niti umeju, niti ih zanima, oni su svoj domaći zadatak odradili na lokalnom paropisu.
U proteklom periodu aktuelna srpska vlada se koleba izmedju dva modela ekonomije, ruskog centralističkog, gde država direktno i bez pardona odredjuje pravila igre velikim igračima, i evropskog modela, gde veliki igrači u dogovoru sa vladom prave ekonomske okvire. S obzirom da većina potrošnje i novčanih resursa je u rukama vlasti, odnosno da je ona glavni investitor i izvor para, posebno van Beograda, srpska vlada sve više koketira sa ruskim iskustvima. U prilog tome joj ide i podatak da 20.000 radnih mesta u državnim organima dele partije na vlasti, što u ovo doba nemaštine predstavlja krupan kolač od sirotinjske torte kojeg niko od njih neće da se odrekne. S druge strane Evropska Unija nas pritiska da ne idemo ka etatizmu, već liberalizaciji i većoj konkurentnosti. Negde smo izmedju, nemoćni zbog raspodele moći da izaberemo bilo koji od ta dva modela.
Ipak, i dalje će nastaviti da se razvija tržište u Srbiji, jer jedan od glavnih ciljeva Evropske Unije će biti liberalizacija našeg tržišta. Taj cilj je skopčan i sa tim da to daje veće šanse evropskim firmama koje su konkurentije od srpskih, ali isto tako otvara mogućnost i dobrim srpskim firmama da podignu svoje perfomanse i da se izbore za učešće na tržištu. Jedna od dalekosežnih posledica liberalizacije američkog i evropskog tržišta svojevremeno je bilo to da su njihove ambiciozne i sposobne kompanije uvidele da zbog povećane konkurencije na domaćem tržištu, usled ulaska japanaca, britanaca, kineza, šansu moraju da traže na inostranim tržištima, i mnoge od njih su krenule tim putem. A kad imate niz kompanija koje rade širom sveta opšte znanje i iskustvo jedne zemlje se povećava, kao i njena konkurentost. U Srbiji se o tome ne razmišlja toliko, već se samo gleda da se postojeći monopoli što duže i tvrdje očuvaju i na tome se bazira strategija opstanka velikih lokalnih firmi rad socijalnog mira. Ali to nije dobra strategija opstanka nacionalne ekonomije na duže staze.
.
5. Slabo tržište radne snage, usko tržište nabavke i sirovina za proizvodnju
Pre nego što udjete u neki proizvodni posao dobro se raspitajte da li lako i pod povoljnim uslovima možete naći ljude koji vam trebaju, kao i repromaterijal za vašu proizvodnju. Nemojte uopšte biti sigurni da se podrazumeva da nečega ima. Navešću vam banalne primere gde se ispostavilo da za odredjenu vrstu proizvodnje preduzetnici nisu uspeli da nadju potrebne resurse.
– hteli su da obnove zadrugu za proizvodnju ovaca i ovčijeg mesa u pasivnom kraju – nisu našli pastira, investitori odustali od posla.
– čovek kupio izvrstan malinjak, nakon dve godine ga zatvorio jer nije imao mogućnost da plaća lokalne seljake koji su tražili prevelike nadnice za branje malina
– nema varilaca, skupljača povrća
Takodje, mnogih sirovina, koje vam se čine običnim, zapravo nema, odnosno nisu jeftine i nema kanala snabdevanja koji bi vam nudili različite varijante snabdevanja, da dobijete uzorke, ili male količine, razne oblike i stepene obrade. Imam nekoliko primera:
– drvena gradja za idustriju nameštaja, specijalne vrste drveta, trska i slično
– lekovito bilje u standardizovanom obliku – ovo znam iz ličnog iskustva, jer sam od 60 najpopularnijih lekovitih biljaka u Srbiji dobio odgovor da ih preko 30 nema u ponudi od strane firmi koje se njime bave, jer im niko to ne traži (nema proizvodnje u Srbiji preparata sa njima), pa ni te firme to ne preradjuju, a i izvoz im ide slabo, nisu konkurentni
– hemikalije, polufabrikati i slično.
Naravno, da se razumemo, danas kada je uvoz liberalizovan, uz dovoljno novca ćete sve to nabaviti, ali će vas koštati više nego što treba, i nećete posle biti konkurentni sa krajnjim proizvodom. Da ne govori o tome koliko ćete dodatne energije i vremena izgubiti da do svega toga dodjete, što je takodje trošak, a onda vam pored svega ostaje neizvesnost da li će toga biti stalno u ponudi. Ko vam to može garantovati, kada samo vi to uzimate, ili pak vas nekolicina malih. A da sami organizujete uvoz ili prikupljanje sirovina, to je tek besmisleno.
Mnogi entuzijasti u Srbiji kada krenu sa nekim poslom koji je skopčan sa nabavkom nekih sirovina i idejom da ih dalje preprodaju, na primer uzgoj nekih životinja, voća ili povrća, ako dobro ne utvrde kome mogu to prodati i po kojoj ceni, biće obično zatečeni nemoći da pošteno prodaju svoju robu. Dobro se raspitajte o svemu pre nego što udjete u bilo koji posao u Srbiji.
. . .
Nikako se ne slažem sa člankom. Kao da je teško raditi u Srbiji, a u stvari nema bolje zemlje za laku i veliku zaradu. Obezbediš sebi ledja, imaš dobru ideju, saznaš kako i sa kim, i brate ide posao samo tako.
Mislim da se u ovakvim tekstovima više teoretuiše a manje radi. Radi brate nešto, pametan si, imaćeš para, pa nećeš lamentirati, te loša mi zemlja, te uslovi poslovanja, zakoni, tajkuni, partije. Radi za izvoz ako ti je Srbija problem, nemoj da se petljaš sa nama ako misliš da ne može. Može brate, može samo treba znati kako.
@ Toma Panter
Čestitam vam na snalažljivosti. Treba imati kapacitet za tako nešto u Srbiji. Medjutim, moje pisanje nije namenjeno vama koji znate „kako i sa kim“ već hiljadama onih koji to ne znaju. Da je tako lako imati tu vašu veštinu i da je ona široko primenljiva, mi bi ekonomski cvetali, na vaš način.
Situacija je takva da malo ima velikih perspektive za većinu stanovnika i preduzetnika u Srbiji. to vam dodje kao kockarnica, većina gubi, samo par profesionalaca uspe da dobro prodje. To vam je današnja Srbija – poslovna kockarnica, gde se zna ko je drži, ko u nju sme da udje a ko ne, i koliko je ko dobar u svemu tome.
Ne bih se složio da Srbija ima atraktivne poreske propise, jer se ne može posmatrati stimulativna atraktivnost samo kroz stopu poreza na dobit (profit) preduzeća ili dividende, jer su to manje važne kategorije. Da bi se uopšte došlo do profita, odnosno dividende, potrebno je zadovoljiti neverovatne apetite države kroz oporezivanje zarada (preko 60%), avansno plaćanje PDV, lokalne takse za sve što stoji ili se kreće, za svaku komunikaciju sa državom. I to su zakonom propisane obaveze. Na visinu profita utiču i mnoge obaveze koje nisu propisane zakonom (to i nije državni prihod), ali se moraju platiti jer direktno utiču na poziciju na tržištu ili dobijanje posla, a pod stavkom „ostalog“ u knjigovodstvu povećavaju troškove poslovanja.
Iskazivanje „želje“ za priključenjem EU je ipak samo u domenu marketinške dnevno-političke borbe, kao što su i ostale borbe – za Kosovo, za povećanje broja radnih mesta, privlačenje investitora, protiv kriminala, i mnogih drugih borbi.
Da postoji prava namera ili želja za ulaskom u EU to bi se davno i završilo, medjutim EU propisuje svoja pravila igre, a oni koji gospodare ovom državom nisu još raspoloženi da ih neko sa strane kontroliše ili ograničava, ili (ne daj Bože) uzima deo zarade. Zato se i u odredjenim momentima (ničim izazvano) kvari slika Srbije i udaljava je od „evropskog puta“ kome se iskreno teži. Sve dok se ne promene suštinske stvari, sve što se tiče tržišta, konkurencije, pozitivnih trendova, modernog pristupa i ostalog je u ovoj državi suspendovano i nema nikakvog smisla.
@ Panter
„obezbediš sebi ledja, imaš dobru ideju, saznaš kako i sa kim, i brate ide posao samo tako.“
Kad uspes ovo prvo i trece ne moras nista ni da radis u zemlji Srbiji.
@ Aleksandar Zlatar
U domenu plaćanja taksi državi i pratećim troškovima, mi smo još uvek atraktivni. Bez obzira na visinu davanja poreza za socijalno i zdravstveno, poslodavci u Srbiji imaju mnogo manje izdataka nego u EU. Primera radi ne moraju da plaćaju obavezno osiguranje radnika, fond za pomoć radnicima, sindikate, ekološke takse, zbrinjavanje otpada, ne moraju da investiraju u radne i proizvodne prostore po nekim higijensko zdravstvenim standardima – osvetljenje, obeleženost, protivpožarni sistem, reciklaža otpadaka.
Uz sve to cene naših komunalnih usluga su još uvek niske, kao i energenti. Ne moraju da rade mnoge finansijske i knjigovodstvene izveštaje, posebno oni koji su na Berzi iako im je to zakonska obaveza, itd. Ne postoji obaveza adekvatnog arhiviranje dokumentacije, bezbednosti na radu (tek u zadnje dve godine radnici na gradilištima privatnih firmi su počeli da nose kacige a o sigurnosnim užadima na skelama i dalje mogu da sanjaju) ili pak obezbedjenje transporta manje specifičnih tereta.
Naše vlasti tek sa podukom koju su dobili od EU počinju da shvataju gde sve mogu da uzmu novac, i to polako kreće a mi se čudimo i zgražavamo. Mnogo su veći nameti u EU nego kod nas, nego ni imaju mnogo više novca i to im je lakše da plate.
Iz svega toga, i dalje mislim da je naš poreski sistem atraktivan za strane investitore. A posebno je stimulativan domaćim privrednicima koji imaju profit.
@Zlatko Šćepanović
Mi kao da ne živimo u istoj zemlji. Neumesno je uporedjivati poreski sistem zemalja EU sa našim, jer sa tim sistemom, počev od zakonodavne i sudske osnove, preko organizacije i efikasnosti poreske uprave, pa do poreske kulture poreskih obveznika naš poreski sistem nema nikakve sličnosti, zbog loših zakona, korumpiranog i politički zavisnog pravosudja, neorganizovane, neopremljene i kadrovski nesposobne poreske uprave u kojoj se rukovodioci postavljaju po političkoj pripadnosti bez osnovnog predznanja o poreskom sistemu uopšte, i zbog obveznika koji su odraz uslova u kojima žive i rade.
Naš sistem je atraktivan samo zbog mogućnosti malverzacija i poreske utaje, i pogoduje jedino stranim ulagačima kojima država poklanja ogromna sredstva iz budžeta na ime stimulacija za otpočinjanje obavljanja bilo koje delatnosti i zapošljavanje, ali te uslove ne nudi i domaćim ulagačima. Ovaj sistem pogoduje i domaćim biznismenima, jer su ga oni i kreirali. Odakle sredstva u budžetu za takve stimulacije, koje inače služe uglavnom za prediizborne promocije? Da li su to „rupe“ koje pokriva MMF? Važno je reći da je vlada odvojila značajna sredstva za otvaranje novih radnih mesta – da li neko zna odakle, i pod kojim uslovima se bespovratno daju strancima, i kad će budžet imati korist od takvog ulaganja?
A što se tiče poreske utaje – već je zaboravljen slučaj bivšeg guvernera NBS i procene vrednosti kupljene nekretnine i plaćenog poreza. Bilo, pisalo se dva dana i otišlo u zaborav, jer ipak je to guverner. Samo jedan poznat slučaj. Koliko ih je nepoznatih?
Poreski sistem u zemlji koja je na 85 mestu po stepenu korupcije ili slobode medija, po evidentnom riziku ulaganja zbog „pokvarene“ države i pravosudja i monopolizovane privrede, koji nije instrument ekonomske politike kao što su kreditno-monetarna i fiskalna politika u razvijenim zemalja, atraktivan je samo za špekulante.
Veće obaveze koje imaju firme u EU prilagodjene su njihovoj ekonomskoj snazi, a u funkciji su poboljšanja uslova poslovanja i zaštite radnka.
Šta je smisao ovog komentara: „…Zato je čitava jedna grana industrije – gradjevinarstvo, grana izuzetno važna za Srbiju, jer se kroz nju operu mnogi sivi novci iz regiona, bila skoro u potpunosti stopirana više od godinu dana…“ Zar je gradjevinarstvo važno zbog „pranja para“?
@ Aleksandar Zlatar
Mi živimo u istoj zemlji ali su nam percepcije drugačije, jer ne sledimo iste ideje vodilje. To je normalno, mislim ta različita tumačenja stvarnosti.
Uporedjivanje je umesno, jer nema popravljanje situacije ako se ne uporedjujemo sa nečim, ne pravimo benchmark, pa bilo to i pojedinačna stvar istrgnuta iz konteksta. Vrlo sam kritičan prema našoj zemlji ali nisam isključivo negativan, mislim da kod nas ima i mnogo dobrih stvari, za razliku od EU.
Gradjevinarstvo čini mi se da nekih 11% (možda grešim, nisam siguran) učestvuje u bruto domaćem proizvodu, znači jako bitna industrijska grana. U tekstu sam napomenuo da ona za sobom povlači i mnoge druge industrije, baš kao štoje to slučaj i sa auto industrijom ili vojnom industrijom, zbog čega te vrste industrija imaju nacionalni značaj, i zbog čega aktuelna vlast favorizuje FIat i industriju automobila u Srbiji, što je plus ovoj vladi.
Zato je gradjevinarstvo bitno, jer je motor ove ekonomije. A domaće gradjevinarstvo se bazira na „sivim“ parama iz regiona, jer većina kriminalnih grupa novac stečen na terenu pere kroz gradjevinarstvo – posledica toga su visoke cene stanova u Beogradu. Svaki krimos ili preduzetnik iz unutrašnjosti će kupiti stan u Beogradu da mu tu deca budu dok studiraju ili da bi sačuvao vrednost novca. I d adodam, nije gradjevinarstvo važno zbog „pranja para“ nego je važno samo po sebi, kao i to da i te „sive pare“ negde završe u zemlji, a ne na Kipru.
Moram priznati da se slažem sa vašim člancima koji odslikavaju tržište Srbije. Drago mi je da vidim da ima neko ko isto misli ili bar slično i daje realne informacije i viđenja. Pogotovo je interesantan tekst koji je vezan za započinjenje sopstvenog biznisa u Srbiji. Tekst je pogodio samu suštinu poslovanja. Ja sam tako nešto pokušao da objasnim vlasniku preduzeća u kome radim da pošten rad bez konekcija i laktanja nigde ne vodi sem životarenju u najboljem slučaju.
Pošto radim u IT biznisu mogu svakako da potvrdim konzervativnost potrošača a nadasve potpunu nezainteresovanost kada im se daje korisni i vredni saveti kako da bar malo pojačaju svoj komiditet u poslovanju, pravilna rapospodela ograničenih resursa kao i same uštede u troškovima. Interesantno je da su svi u nekoj priči štednje ali kako da se bolje pogleda to je tako primitivno i jadno kako to rade. Jednom rukom grade a drugom ruše. Posle je uvek interesantna obzervacija neuspeha, po meni i krajnje komična.
Drago mi je da je neko skupio ne jedno mesto „mudrost“ poslovanja u Srbiji koju sam ja pokušao da svesrdno objasnim par svojih drugara koji su me ubeđivali da ja njih odogovaram od privatnog biznisa jer ne želim da i drugi zarade i da sam „prokleti privatnik“.
Nakon propadanja i pravljenja finansijskih gubika koje i sada otplaćuju, jer su uzimali u jednom momentu zajmove od banaka za održavanje likvidnosti, došli su do bolne istine koju su mogli da izbegnu da su slušali. Ali….
Što se tiče iluzije razvijenosti tržišta tu sam se uverio na par primera o čemu je reč. Naime predstavnik jedne ugledne IT firme za proizvodnju matičnih ploča bio je potpuno razočaran fijaskom prezentacije u koje je uloženo para, napora itd. Očekivao je solidnu porudžbinu matičnih ploča a na kraju distributer je poručio svega 3 komada za celu Srbiju. Posle toga su doneli odluku da više neće praviti takve vrste prezentacija(naravno).
Ovo tržište uglavnom traži ultra jeftine a kvalitetne proizvode. Tu paradigmu pokušavam da dešifrujem godinama ali je to zaista teško.
Valuta plaćanja je svakako posebna priča za sebe koja zaslužuje poseban članak. Tu bi se tek imalo materijala i dogodovština ispričati a da ne pričamo o kombinacijama. Jedan moj poslovni partner je firmu izgradio na kompenzacijama tako da smo ga nazvali „kralj kompenzacija“. Ja sam mu odao počast za takvu ingenioznost, snalaživost i sjajnu kombinatoriku. To treba znati i umeti.
U svakom slučaju nastaviću da pratim vaše tekstove i ove tematike.
@ Ljubo
Teško smo mi tržište. I ono što nisam možda jasno istakao, mi smo vrlo skupo tržište za start up firme.
Tu pre svega mislim na tržište nabavke i reprometerijala, jer toga ima malo, sumnjivog kvaliteta i visoke cene, zbog čega mnoge dobre poslovne ideje u startu propadnu, jer ne možeš da dodješ do konkurentnog proizvoda.
Daću primer koji mene trenutno zaokuplja, da bude slikovito:
U Srbiji niko ne pravi staklene teglice za kozmetiku. U Italiji ili Nemačkoj, prosečna teglica za 50ml sa prosečnom obradom (matiranje, obojen čep) košta oko 60 centi. U Srbiji kada se uveze i plati sve što treba izadje na 1,20 eura. I sad ti budi konkurentan inostranim proizvodjačima.
U Srbiji niko teglice ne pravi jer mi nemamo razvijenu domaću industriju kozmetike, a i zbog što niže cene svi koriste plastičnu ambalažu koje je jeftinija.
Takodje, iz istog razloga skoro sve sirovine za kozmetiččku industriju su znatno skuplje nego u inostranstvu, i nekih sastojaka uopšte nema. Zato nema ni srpske kozmetike i mi se vrtimo u krug.