Luka
Jedina luka crnih voda
Večeras odabrah!
Birah i ranije istu stvar, ali sada boli, baš boli.
Trnu mi prsti promrzli od zime samotnoga daha, zime u srcu momu. I bole me oči od ledenih suza iz mrtvog srca što izlaze. Bole me kosti, ove iste što me
još na nogama drže.
Znam, biram pravi put i znam da drukčije ne može, znam da mora ovako. Hodim i hodiću ovom stazom poslušnosti, pa makar mi se sve sa srcem smrzlo, sve sem duše. Duša zna da je to ono pravo, i da samo tako mogu robovati.
Oprosti mi odbijena stazo što ne mogu tobom koračati, što se neću tvome suncu diviti, suncu što se u vidu daha pretvara u ponoć. Sjaj tvoga greha, nije me zaslepeo.
Oprosti mi porivu moj što tvoj dah ne dira mi lice, što tvoj dodir ne tka mi snove. Ja se neću umiti tvojom rukom, pa ću tako neumiven postati čist.
I bez te vode rasaniću se, zora će me umiti, rosu mi na mlako čelo spustiti. Sunce će me sakriti, zemlja podržati, u sebe seme primiti, da mi hlada načini.
A ti praštaj moja stranputice, što ne pređoh među.
Međa je reč, reč je zavet, a zavet je položen, i mora se poštovati!
Pakt je pakt!
Idi od mene ne udahnuta havo, idi od mene topla kišnice, nađi za se hlada i divana. Možda mi i jesi jedina luka, ali ja se neću u crne vode usidriti. Možda si luka iz mog sna, ali ja ne želim tako da sanjam. Možda i želim, ali neću, pa će i želja umreti u snu…
Pravo hodim utabanom stazom, stazom kojom samo pravi hode, a ja mali, nadam se velikom, i borim se da budem manji od većih, i da malen u jadu, veliki postanem.
Bože, pomozi mi da sebi pomognem, i pomozi mi da druge pomognem, pomozi mi da ostanem.
Vladimir Dimitrijević
Izvor: Najkraće priče 2012 – zbornik kratkih priča (IK Alma 2012, priredio Djordje Otašević)