Budistički hram u Beogradu. Šta je Budizam? Ukratko o budizmu

Budizam i osnove verovanja. Podsećanje na budistički hram u Beogradu koji su osnovali Kalmici iz Rusije

 

 

Ukratko o budizmu

Budizam i osnove verovanja. Podsećanje na budistički hram u Beogradu koji su osnovali Kalmici iz RusijeDanas je malo onih koji znaju da je ne baš tako davno u Beogradu u Malom Mokrom Lugu postojao budistički hram. Kalmici koji su iz Rusije nakon revolucije stigli u Beograd i nastanili se u Malom Mokrom Lugu, verovali su u Budu i imali svoj hram. U Beogradu u to vreme bilo je oko tri stotine Kalmika.

Prema njihovom verovanju Buda je na planini Delken Ezen sreo belog starca Cakam Avgu koji ga je usmerio na pravi put.

Spominje se i Zonkava kao veliki pravednik.

[Budisti se ustima ne ljube (oni se ljube samo u mislima!?), što je sasvim opravdano ih higijenskih razloga]

„Suština Budinog učenja izražena je u četiri svete istine. Jedna od njih kaže da je postojanje svakog bića patnja: u životu je više patnje nego sreće.“

Ovozemaljski ideali Kalmika izraženi su u svadbenom pozdravu koji u slobodnom prevodu glasi:

„Na uzdignutom bregu sagradivši kolibu,

Nastanite se na zelenoj travi

Srećnog dana, dobrog meseca,

Čuvajući potpunu duševnu mirnoću

Sličnu nemoj stepskoj tišini,

Uživajte!

Neka vam nebo koje je iznad oblaka

Pomaže u svim vašim poduhvatima,

Neka vam usta uvek sita budu,

A lice sja kao sunce koje ustaje.“

To je ukratko ono što se zna u beogradskim budistima – Kalmicima.

Više o budizmu moguće je saznati iz knjige Budizam koju je napisao Bikhu Njanađivako a na našem jeziku objavilo izdavačko preduzeće „Vuk Karadžić“, Beograd, 1977.

Međutim pomenuta knjiga je pisana na vrlo visokom stručnom nivou, tako da je njen sadržaj teško razumljiv širem krugu čitalaca. To je bio razlog da sam iz pomenute knjige uzeo nekoliko činjenica i misli sa namerom da jednostavno i na kratak način upoznam čitaoca sa osnovama budistističkog učenja koje kaže:

Onaj ko se opredelio za život duha treba da se kloni dve krajnosti. Jedna je – život posvećen zadovoljstvima i uživanjima, što je nisko, neplemenito i nekorisno. Druga je – život izložen mučenjima, što je ružno nedostojno i nekorisno. Po Budinu učenju pravi put koji vodi saznanju, velikoj mudrosti, uzvišenosti, unutarnjoj svetlosti i nirvani je osmotruka staza koja vodi ukidanju patnje. To je suština Budina učenja i suština njegovog puta koji vodi oslobođenju.

Prema budinom učenju osmostruka staza se sastoji od:

Pravog verovanja

Čiste volje

Čiste reči

Čistog dela

Čistog života

Čežnjom za uzvišenim

Čiste misli i

Čistog meditiranja.

U svom čuvenom „lancu uzroka“ Buda kaže:

„Iz neznanja nastaju oblici, iz oblika svest; iz svesti nastaju ime i telesnost; iz imena i telesnosti nastaju šest čula; iz šest čula nastaje dodir; iz dodira nastaje osećanje; iz osećanja nastaje žeđ; iz žeđi nastaje vezanost; iz vezanosti postajanje; iz postajanja nastaje rođenje; iz rođenja nastaju starost, bol i jad, patnja, brige i očajanje.“

U podrobnije objašnjenje Buda se ne upušta: on samo konstatuje da lanac uzroka patnje počinje iz neznanja, i toje sve. Budističko učenje ne zna za Boga, njegov cilj je da čoveka uči savršenstvu i odricanju. Nije samo budizam religija koja ne poznaje Boga. Tu spadaju i Laoceova i Konfucijeva religija u Kini.

Schopenhauer podsjeća dalje da je kršćanskim misionarima i Kini bilo nemoguće prevesti neposredno prvu rečenicu biblije: “Na početku Bog stvori nebo i zemlju, budući da u kineskom jeziku ne postoji ni riječ „bog“ (koja je identična sa rječju „nebo“), a ni riječ „stvoriti“.

* * *

Na kongresu vjerskog jedinstva u Čikagu 1893. godine Svami Vivekanande je sa svog vedatinskog stanovišta osobito istakao ovu misao:

Postoje sekte koje ne priznaju postojanje boga – barem ne ličnog boga. Ako ne želimo da te sekte ostavimo vani u zimi…. potrebno je da proširimo svoju platformu tako da obuhvati cijelo čovječanstvo…Ja mislim da treba voleti svoga brata bez obzira na to da li vjerujemo u Boga kao sveopćeg oca ili ne, i da svaka religija i svaka vjera priznaje božanstvenost čovjeka“ (Bikhu Njanađavako, „Budizam“, str.58)

U romanu „Živa trska“ od Perl Bak (Novi Sad, 1987. god. – Matica srpska i Globus, Zagreb), navedeno je interesantno tumačenje nirvane:

“… značenje nirvane. To nije nepostojanje. Uistinu, to je otsustvo bola, otsustvo greha i pogrešnog delanja, otsustvo strasti, pa čak i iskušenja, ali ne zbog nepostojanja. Uopšte ne! Naprotiv, to je upravo postojanje u svemu, o kome govoriš. To je potpuna svesnost, potpuno razumevanje, tako da nam nije potrebno da opštimo. Prosto znamo. Znamo zato što postojimo. Ništa nije skriveno umu i duhu koji boravi u nirvani. Odsustvo patnje, bola, strasti, samog iskušenja, ishodi iz već postojećeg stanja, pa prema tome i razumevanja, iz svesti o svemu što postoji u večnosti koju nazivamo vremenom.“

 

 

Svakoj priči dođe kraj

Neka ovo bude kraj jednog razgovora upućen onima koji su imali interesa i strpljenja da pročitaju ovu knjižicu.

Svakom onom koji se bavi pisanjem drago je, kada čuje da su čitaoci sa njegovim delom zadovoljni, pa u tome ni ja nisam nikakav izuzetak. U tom smislu, osetiću posebno zadovoljstvo, ako prilikom čitanja ove knjižice niste osetili dosadu, a koliko ono što je napisano u bilo kojoj knjizi, može biti interesantno, što zavisi i od čitaoca, njegovih želja, mašte i duhovnih potreba.

Onima koji imaju običaj da uzmu knjigu u ruku kada legnu u krevet, u svakom slučaju želim lep i maštovit san.

U vezi sa rečenim, ja sam još davno odlučio da pišem samo male knjižice koje, kada čovek čita u ležećem stanju, nije teško držati u ruci.

Srdačan pozdrav!

Branko Mićić Kondić – odlomak iz knjige „Razmišljanja o postojanju i životu“

.

Beleška o piscu

Branko Mićić je rođen u Bugojnu 15. avgusta 1928. godine, gde je proveo detinjstvo, Drugi svetski rat i sticajem nesretnih okolnosti ratna zbivanja 1992. – 1995. godine.

Školovao se u Travniku, Zagrebu i Novom Sadu. Radio je u Zagrebu, Prijedoru, Novom Sadu, Vršcu, Ćupriji, i Bečeju, i tako je u svojoj nimalo lakoj životnoj školi imao priliku da upozna različite ljude i naravi, i stekne bogato životno iskustvo.

Sada, na kraju životnoga puta u osamdesetičetvrtoj godini života živi i ponešto radi, sa željom da ono što je sakupio i napisao sredi i podari onima čije vreme tek dolazi.

Sve ono što je napisao prilično je skromno, jer on nije imao ambicije da napiše nešto veliko, i prema merilima onih koji danas sude i odlučuju, značajno, već pre svega da ostavi zapis o svome biću i vremenu koje mu je suđeno, kao i o ljudima (da ne kažem sapatnicim) sa kojima je delio životnu sudbinu, i koje kao draga bića nosi u svom srcu.

Sadržaj ove knjižice nešto je posebno, i obuhvata razmišljanja svojstvena svakom čoveku kao smrtnom biću. Onaj ko bude u stanju da shvati njenu poruku, sigurno će osetiti radost prosvetljenja.

Razume se, da svako neće biti u stanju da to doživi, i biće dobro da shvati da je sadržaj ove knjižice namenjen samo izabranima, a ko će biti izabran o tome autor ne odlučuje, jer je svakom čoveku u knjigu života upisano gde spada.

Potpunije podatke o biografiji Branka Mićića moguće je naći uz roman „Priča o ljubavi“ u zbirci pripovedaka sa naslovom „Priče iz rodnog kraja“, knjigama „Priča o jednom životu, I – IV deo.“i na naznačenom Internet sajtu.