Веселинка Стојковић

Баште у Врању – jесен у дворишту дома породице Настасовић

Ћошка – Врањанцима на здравље и ползу срца

Јесен је. Октобар. Недеља. Сунце упекло. Михољско лето нахрупило свом својом снагом. Кренула сам са пријатељицом у Ћошку, на излет. И пут башти у Врању – у јесен.

Успут добијамо грожђе, црно, слатко, цело од сунца и сласти, али тамњаника из дворишта моје пријатељице не мери се ни са једним грожђем. Травњаци су још зелени, руже још цветају, хризантеме су најлепше; саксијско цвеће је још на степеницама, али и у травњацима. Лознице и дрвеће и биљне ограде и све уоколо у ватромету сунчевих боја, па ти се, са сунчевом светлошћу, и меком, иако у сенкама и опором топлотом, дан мили и живот расте.

Из Ћошке – некада уређеног и великог и лепог излетишта и ђачких најлепших дружења, данас делимично обновљеног, али не чуваног и довољно поштованог, јер не би било трагова излетничке небриге на све стране –  гледамо град. А град нам под сунцем и широким небом као на длану, светао, простран, окренут према нама и Пљачковици, и од нас према Морави и моравским селима и планинским венцима изнад њих. Усправљен према небу својим вековима.

Седимо и за столом или и стојимо и разговарамо са младићима који су потегли из Београда да виде своју родбину у граду и Моштаници, недалеком селу према Врањској Бањи, у коју гледамо, и да виде Ћошку. Њу најпре. Допала им се. Допало им се брдо, висина, поглед уоколо, сунчани тренутак. Имају и планове, фотографишу простор, дрвеће, град, висину, небо.

Имају жељу да виде још неку занимљивост у граду. Упућујемо их на манастир Свети Никола, хиландарски метох, који је одмах ту, испод, у близини, лево од нас, од Ћошке. У врху Зеленгорке улице. Упућујемо их и на Бели мост на Врањици нешто ниже од манастира, који чува успомену на несрећну љубав Ајше и Стојана, и на црквицу Света Петка испод самог Белог моста, на самој обали увек живе Врањице. Све је у кругу од неколико десетина метара, а од Ћошке тек нешто више. Толико могу и да пређу и да виде, чека их Моштаница и исте ноћи воз и пут према Београду, посао и школа. Понедељак.

Одлазе. Захвални на издвојеном времену са њима. Риста Стајић, врањски трговац – заборављамо да им кажемо –  године 1928. поклонио је своје имање својим Врањанцима на здравље и ползу срца. Ех, да је само сачувано излетиште какво је било! Ђурђевданске фотографије, затим и првомајске, и ђачке, сећања Врањанаца и гостију, чувају најлепше успомене из Ћошке.

Пењемо се и више. Нас две. Изнад излетишта. Вијугавим земљаним путем до кућа с обе стране пута који иде даље. Пуноћа слободе и радосног живота пулсира, пулсира, пулсира. Људи пред кућама у послу, лознице и јабуке још у пуним гроздовима, млади излетници се враћају са још већих висина. „Борино брдо је лепо“, кажу нам усхитно – понети собом, чистотом дана, топлим и светлим зраком.

Враћамо се. Остајемо велики часак у врху излетишта. Све је одавде врх: и време, и простор, и сан.

Спуштамо се истом стазом, низ травњак, до дома породице Настасовић испод самог излетишта. Поред капије дома смо и прошли пењући се на излетиште. Дворишни простор скроман, а уређен, зелен и цветни. Дрва спремна за зиму. Телефонски разговор са Душанком Настасовић још ми њеном добротом звони у ушима. Одлучујем да неки други дан свратим на договорену кафу. Октобар ће потрајати у сунцу, рекли су прогнозери времена. А Васи Настасовићу, глави породице, и главном баштовану, желим брз опоравак након оперативног захвата у Врањској болници. Понекад нам се чудне ствари дешавају. Можда овај прилог није случајан, ако се све поводом ове Баште случајно и дешавало. (Додато непосредно пред објављивање прилога, 25. октобра.) 

Стижу и фотографије октобарског дворишта на моју молбу. Обрадована сам, захвална.

20. октобар 2013.

Врање

 

Фотографије: Жика Настасовић