Sveti Teofan Zatvornik +

* * *


Učitelju šta da učinim pa
da nasledim život večni
(Luka 10,25)

I

Tako je nekad zapitao Gospoda jedan zakonik! A on je Gospoda pitao u cilju kušanja, kao da je bio radoznao šta će reći Učitelj, jer je sam znao šta treba činiti. Ali moguće je pitati o putu spasenja ne iz praznog ljubopitstva nego iz iskrene želje da se dobije direktan odgovor, nepoznat ili zaboravljen, pitati iz velike nužde, zato što duša boluje i srce muči sumnja – šta treba činiti da bi se nasledio život večni?

Ovakva mučna sumnja tim je prirodnija ukoliko je nejasnija sfera misli koja okružuje pitače, i ukoliko oni veću nesaglasnost oni sreću u spisima i rečima ljudskim. Zar se mi sad ne nalazimo u takvom položaju? Obazrite se okolo i videćete da svaki od nas drukčije govori.

Jedan savetuje: moli se, i spasiće te Gospod; drugi: plači, skrušavaj se – i Bog te neće posramiti; treći: čini milostinju i ona će pokriti mnogo grehova tvojih; četvrti: posti i češće boravi u domu Gospodnjem; peti: ostavi sve i udalji se u pustinju.

Eto koliko raznih odgovora ljudskih! I to su sve pravi odgovori, spasonosna pravila sa kojima se čovek neizbežno sreće na putu spasenja. A što se tiče onih koji sebe smatraju boljim od nas, ali su prestali da budu što smo i mi, razumem hrišćane koji su pošli za duhom ovog veka i prazne mudrosti – one koji su prisvojili nekoliko zdravih pojmova, pozajmljenih iz hrišćanstva, koji misle visoko o sebi, napustili nas i srcem se odvojili od Hrista Gospoda, mada ga jezikom još uvek ispovedaju – što se njih tiče, medju njima postoji još žalosnija i bolnija razlika u mišljenjima koja su otišla daleko od istine i blude po raskrsnicama laži.

Zar vam se nije dogodilo da prilikom razgovora čujete i pročitate u knjizi kako neki na svoj način umuju o poretku stvari, drukčije od poretka koji postoji? O spasenju duše tu nema ni pomena. Večno blaženstvo, ako se i dopušta, smatra se već sigurnim, po nekakvim ljudskim pravima, i svo staranje upućeno je na to kako bi se, kao dodatak tome, zasladio i zemaljski život i preobratio iz tužnog u rajski.

U tom duhu jedan viče: ne veruj ničemu osim svome umu, ispunjavaj težnje prirode svoje, budi nezavistan, uživaj u onome što poseduješ i ne dozvoli tudjoj ruci da ti stoji za vratom i – bićeš srećan.

Drugi propoveda: gde nema opštih sredstava da oraspolože, kao pozorišta i drugo, tamo život nije život.

Treći veli: pravim putem nije moguće ići, treba umeti živeti, a umešnost je u tome da se ništa ne čini protiv sopstvenog interesa, i ne dozvoli drugome da uoči naše planove, namere, osecanja. Oni to nazivaju mudrošću.

Četvrti govori: ako ne zaštitiš svoju čast i dostojanstvo – propašćeš.

Zapažate li koliko je sve to mračno mudrovanje! I pri svemu tome ono, može se reći, sačinjava osnov svetskih običaja, i sa njim se možemo susresti u pojedinačnim prostim razgovorima, i u većim skupovima i u štampanoj knjizi – t to ne u jednoj. Zamislite šta sad treba da se izrodi u umu i srcu vašeg poznanika, a možda i vaše kćeri, vašeg sina, kada jednom, dva ili tri puta naidje na slične reči, kada u jednoj knjizi pročita takve misli, u drugoj i trećoj još gore, i to ne u toku jednog dana ili meseca, nego u više godina, kada pri tom oko sebe vide običaje nadahnute takvim duhom, a istovremeno u srcu se pojavljuju, pod dejstvom sablažnjivih iskušenja, strasne pomisli koje potkopavaju dobro raspoloženje – zamislite, kad se svi ovi raznovrsni utisci, jednovremeno, skupe u mladu, pa ne samo u mladu nego i zreliju dušu, šta tada treba da oseti srce, osobito srce koje još nije zaboravilo Gospoda i koje ceni reči istine izgovorene ustima Božanskim?

Ja čujem kako se iz dubine ovog srca otima vapaj, sličan vapaju apostola, uplašenih burom, i Petra koji se počeo daviti: „Gospode spasi me, ginem! Gospode, šta da činim da se spasem?“ Majke i očevi, čujete li taj vapaj?

 

Nemojte misliti da sam se zaneo. NE! Ja sam namerno hteo da objasnim kako je sasvim prirodno, osobito u naše vreme, postavljati pitanje o putu spasenja, ili o putu u Carstvo Nebesko. I ja sam uveren, ako bi se sad Gospod pojavio medju nama, da bi svi koji traže trajno dobro, i koji vide kako današnji duh, današnje učenje, sadašnji poreci protivreče jedan drugom. Svi bi se oni jednoglasno obratili Gospodu sa pitanjem: Gospode, šta da činimo da bismo nasledili večni život? Šta da činimo da bismo se spasli? Ali braćo, Gospod je juče i danas isti i vavek (Jevr. 13,18).

Onda kad mu je Jevrejin postavio ovo pitanje, On mu je rekao da odgovor traži u zakonu: u zakonu šta je napisano, kako čitaš? Danas bi On hrišćaninu bez sumnje zapovedio da se obrati svetom Evandjelju, uopšte novozavetnom učenju ili Crkvi Božjoj, i zapitao bi ga šta se ovde sadrži, kako razumeš? Obrativši pažnju Jevrejina na zakon, Gospod je očigledno hteo da mu napomene: nemaš potrebe da pitaš, put spasenja propisan je radi toga i dat da te vodi ka spasenju. Spas je u zakonu, tvori tako, i spasićeš se.

Slicno ovome treba reći i hrišćanima koje kolebaju naletele sumnje: nemate potrebe da pitate, hrišćanstvo i jeste jedinstveni put spasenja. Budite pravi Hrišćani i spasićete se. Radi toga je sveta Crkva, radi toga su dogmati i zapovesti, radi toga svete tajne, postovi, bdenja, molitve, osvećenja i tako dalje. Sve to ili sve što drži Crkva, jeste istinski put spasenja. Ko od srca primi i usrdno ispunjava sve što crkva zapoveda, taj je na putu spasenja. Zato, ako je sve ovo u nama, nema mesta pitati nego treba Boga proslavljati; ne tražiti gde je spasenje, ne primati ga gotovo, jer je ono pred nama i okružava nas; svom snagom odavati slavu, čast i poklonjenje Bogu, koji nas spasava u svetoj Crkvi Svojoj. Šta treba da činimo? Sve to poštovati i nepokolebljivo držati sva učenja, zakone i uredbe svete Crkve, ne slušajući prazna umovanja novomoderne filozofije, koja teži da sve razori ne zidajući ništa.

Mislim da u našem umu ipak ostaje neodredjeno – šta naime treba činiti da bismo se spasli? Na to ću vam ja sad odgovoriti u nekoliko reči: verujte u sve što zapoveda sveta Crkva da se veruje, i primajući blagodatnu silu kroz svete tajne i podgrevajući ih svim drugim sveštenoradnjama, molitvama i ustanovama svete Crkve, idite nepokolebljivo putem zapovesti Gospoda Isusa Hrista, pod rukovodstvom zakonitih pastira i – spasićete se… Budi pravi hrišćanin i bićeš u raju; budi pravi hrišćanin i spašćes se.

Ali možda nije svakome jasno šta znači biti pravi hrišćanin, ili šta se naime u hrišćanstvu predlaže kao neophodan uslov spasenja, i koji je u isto vreme bezuslovni znak da će neko otići u život večni, a ne u propast. Zato ćemo to sad razjasniti podrobnije na taj način što ćemo put spasenja uporediti sa običnim putem.

. . .