Vladimir Putin i njegova karijera u zemlji. Puč u Rusiji i KGB

Kako je tekla karijera Vladimira Putina nakon povratka u Rusiju i pred sam puč u Rusiji

Putin je još uvek radio u KGB, ali kao „aktivna rezerva“, za šta je dobijao minimalnu platu. Stotine otpuštenih agenata vraćalo se u Rusiju, dok su se komunistički režimi, kao kule od karata, raspadali u Čehoslovačkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Bugarskoj, Rumuniji, i postalo je više nego jasno da se pojavio višak saradnika KGB. Mogli su se zaposliti kod bilo koga kome su bili potrebni dobro napumpani mišići. Mnogi su postali konsultanti za bezbednost, elohranitelji, noćni čuvari, pa čak i izbacivači u noćnim klubovima i diskotekama.

Putinova perspektiva bila je nikakva. Bilo mu je gotovo četrdeset godina i trebalo je izdržavati porodicu. Drugovi pričaju da je postao utučen. Ljudmila se zaposlila sa skraćenim radnim vremenom, i počela da predaje nemački na univerzitetu, nerado ostavljajući Mašu i Katju sa babom na nekoliko sati dnevno. To nije bio srećan život. Putin je za novac ušteđen u Drezdenu kupio automobil volga. Prijateljima je pričao da će početi da se bavi pravom, a ako to ne bude išlo, ima rezervni plan: „Možda ću morati da postanem taksista“.

Kao po narudžbi, čuo je da Galina Vasiljevna Starovojtova, važan političar reformator, a takođe feministkinja i zaštitnica nacionalnih manjina, i osim toga diplomac Lenjingradskog državnog univerziteta (LGU) traži čoveka koji bi je vozio po gradu. Rad je bio malo plaćen, ali je Putin mislio da može da nauči nešto korisno od žene koja je sedela na zadnjem sedištu njegove volge, zato što je ona bila već dobro poznata. Iskazao je želju da radi besplatno. „Rekao je da veruje u njene ideje i da hoće da pomogne“.

Putinu je, bez obzira na sve, bilo neophodno da zarađuje za život, i u momentu kada je sve izgledalo izgubljeno, desio se jedan slučajni događaj koji je postao zaštitni znak njegove karijere. Predloženo mu je da posmatra strane studente na njegovom univerzitetu, Lenjingradskom državnom univerzitetu, na dužnosti pomoćnika rektora za međunarodne poslove. „Bio sam oduševljen što ću tajno raditi na LGU“, priča on. „Hteo sam da napišem doktorsku disertaciju, da se bolje upoznam sa univerzitetom i, moguće, dobijem tamo posao“. Tako je od marta 1990. godine postao pomoćnik rektora, Stanislava Petroviča Merkurjeva.

Njegov iznenadni povratak na Pravni fakultet začudio je neke saradnike, mada niko nije sumnjao u to kakve su njegove stvarne obaveze.

Svi su znali da tu dužnost uvek zauzimaju oficiri KGB i da će Putin pratiti studente. Ipak se dogovorio sa Valerijem Abramovičem Musinom, stručnjakom za međunarodno pravo, da mu bude naučni savetnik i predložio plan za svoju disertaciju. Putin bi u potpunosti mogao da ostvari karijeru u međunarodnom pravu da ga jedan od kolega iz studentskih dana, koji je sada radio na univerzitetu, nije upoznao sa Anatolijem Aleksandrovičem Sopčakom, jednim od najviđenijih ljudi u novom ruskom demokratskom pokretu.

Sopčak, privlačan muškarac i izvanredan govornik, postao je poznat po oštrim napadima na komunističku elitu. Pošto su ga sovjetske vlasti smatrale nepouzdanim, bilo mu je zabranjeno putovanje u inostranstvo. Za vreme Gorbačova, njegova karijera je pošla uzlaznom putanjom, i čitava Rusija je slušala njegove govore kada je izabran za narodnog deputata. Maja 1990. godine, Sopčak je imenovan za predsednika Gradskog veća Lenjingrada, Lensoveta. Grad je bio u užasnom stanju: nivo nezaposlenosti bio je veoma visok, kao i kriminala, i nije bilo ničega da se kupi. Iako je Sopčak rođen u Sibiru, 1937. godine, dobio je diplomu pravnika na LGU, i posle počeo da radi na univerzitetu. On je Putinu držao predavanja, nekoliko semestara, mada nisu nikada
lično razgovarali.

Putin je brzo došao u kabinet predsednika u Marijinskom dvorcu na Isakijevskom trgu, i Sopčak mu je objasnio da mu je potreban iskusan pomoćnik, koji bi imao zadatak da amortizuje odnose između njega i mnogobrojnih lopova i prevaranata, kojih je bilo svuda. On je bio impresioniran činjenicom da asistent rektora odlično govori nemački, i pomalo engleski, i uopšte, bio prilično pristojan čovek. Putina mu je preporučio Stanislav Merkurjev, a po rečima Pavela Borodina iz Kremlja, Galina Starovojtova je takođe rekla poneku reč za njega.

Posle kratkog razgovora, Sopčak je predložio da Putin pređe sa univerziteta u Gradsko veće. Čak je hteo da zna može li Putin da stupi na dužnost već sledećeg ponedeljka. Država je tonula u haos i sve se vrlo brzo događalo.

„Sopčak je već tada bio poznata i popularna ličnost“, priča Putin. „Nije mi se u potpunosti sviđao, ali je imao moje poštovanje“. Odgovorio je da će sa zadovoljstvom početi da radi od ponedeljka, ali da ima još nešto što predsednik veća treba da zna: „Ja nisam jednostavno pomoćnik rektora, nego i oficir uprave KGB“.

Sopčak je nakratko zaćutao, a onda rekao: „Ma, kome je to sad važno. Meni treba pomoćnik. Pošteno govoreći, bojim se da izlazim u prijemnu prostoriju. Ne znam ko su ti ljudi oko mene“.

Putin je dobio novi posao.

Pristalice Sopčaka bile su šokirane njegovim rešenjem kada se u demokratskim krugovima saznalo da je Putin – oficir KGB. Na pitanja o svom pomoćniku Sopčak je odgovarao: „Putin nije operativac KGB, nego moj bivši student“.

Sve je moglo da pođe po zlu kada se jedna od utvara iz njegove drezdenske prošlosti vratila da pravi neprijatnosti. Klaus Cuhold, u strahu da će uskoro biti otkriven, predao se nemačkoj tajnoj službi decembra 1990. godine. Cuhold je predao Nemcima detaljan opis svog druga i učitelja iz KGB, Vladmira Putina. Takođe je otkrio imena četiri bivša nemačka policajca, koji su špijunirali za KGB.

Putin poriče da je učestvovao u operacijama na stvaranju mreže istočnonemačkih špijuna. On danas smatra „zabavnim sve te besmislice u novinama. Zbunjuje me to što čitam da zapadne države traže agente koje sam ja zavrbovao. Sve su to besmislice“. Najvažniji špijun bio je jedan inspektor drezdenske policije, poznat kao „Šorh“, koji je, navodno, bio pod neposrednom kontrolom Putina. Inspektor je još uvek radio za KGB, kada je uhapšen aprila 1993. godine. Međutim, do tada se Putinov život istinski kretao u potpuno novom pravcu. Lenjingrad je promenio ime u Sankt Peterburg, a Putin je strelovito uzleteo na vrh i postao zamenik gradonačelnika drugog po značaju grada Rusije.

IZBORI ZA GRADONAČELNIKA su održani 12. Juna 1991, a Anatolij Sopčak se vratio u Lenjingrad kao prvi demokratski izabrani gradonačelnik. Putin nikada nije bio političar, a ironijom sudbine, nije ni pokazivao želju da to postane. Međutim, voleo je rad iza kulisa političke scene i bio je glavni strateg među poklonicima Sopčaka u vreme predizborne kampanje. Mada je možda bio početnik u politici, Putin je imao je diplomu međunarodnog prava, govorio je dva jezika, efikasno radio u kabinetu, i imao je konjske živce, te ga je Sopčak, juna 1991. godine, imenovao za predsednika novoformiranog Gradskog komiteta za međunarodne ekonomske odnose, čije su obaveze sadržavale i privlačenje inostranih investicija. Sopčak je bio vladar novog Sankt Peterburga, a Putin njegova moćna desna ruka.

Osamnaestog avgusta 1991. godine Putin se sa Ljudmilom i decom nalazio u njenom rodnom gradu Kalinjingradu, kada je osam članova vlade, protivnika perestrojke, predvođenih deputatom Genadijem Janajevim, koji je izdao Gorbačova uz podršku načelnika KGB generala Vladimira Krjučkova, pokušalo da izvrši državni prevrat uz pomoć dela vojske. Formirali su komitet za hitne slučajeve i poslali cenzore da kontrolišu novine i televizijske stanice. KGB je Gorbačova stavio u kućni pritvor, u njegovu krimsku vikendicu u Forosu, kada je odbio da napusti položaj generalnog sekretara. Sve televizijske stanice dobile su naređenje da prikazuju balet „Labudovo jezero“, kao zloslutni nagoveštaj da se događa nešto gadno.

Pučisti su iskoristili televiziju da u zemlji objave vanredno stanje. Zamenik predsednika Janajev dao je izjavu da je Gorbačov odstranjen sa dužnosti „iz zdravstvenih razloga“ i da je on, Janajev, sada aktuelni predsednik.

Jeljcin je pošao u Beli dom, gde je održao vatreni apel za podršku građana Rusije. Naravno, obojica (Jeljcin i Sopčak- prim red) su bili na spisku 69 ruskih lidera koje je trebalo uhapsiti. Vojska je ustupila pred takvim izlivom patriotizma i prešla na Jeljcinovu stranu. Dok su ispred Belog doma hiljade Moskovljana postavljale barikade od stabala, trolejbusa, građevinskog materijala, čak i od starih kada, komandiri tenkova okrenuli su svoja oruđa od
Zgrade (Belog doma-parlamenta- prim red) i usmerili ih na pripadnike grupe „Alfa.

A u Sankt Peterburgu KGB je dobio naređenje za hapšenje Anatolija Sopčaka, čim sleti na aerodrom. „Putin se vratio sa odmora i, doznavši za predstojeće hapšenje Sopčaka, rešio je da ga zaštiti svim mogućim sredstvima, istupivši na taj način protiv svojih bivših poslodavaca“. Odmah po početku puča, rešio je da se priključi demokratama.

„No, u danima puča srušili su se svi ideali, svi ciljevi koje sam imao kada sam počeo da radim za KGB. Naravno, proći kroz sve to bilo je neverovatno teško. Na kraju krajeva, veći deo mog života bio je posvećen radu u organima. Ali, ja sam napravio svoj izbor“.

MNOGI LjUDI iz Putinovog komiteta toga vremena ostali su uz njega tokom čitave njegove karijere. Njegov kandidat i naslednik na mestu predsednika, Dmitrij Medvedev; predsednik „Gasproma“, Aleksej Miler; rukovodilac kremaljskog aparata i predsednik „Rosnjefta“, Igor Sečin; i predsednik Ruske Centralne izborne komisije i glavni organizator izbora, Vladimir Čurov.

Poverenje Sopčaka u Putina bilo je takvo da je odbijao da potpiše dokumente na kojima nije već stajao Putinov potpis. Sopčak je često odsustvovao iz kabineta zbog službenih putovanja, i u jednoj takvoj prilici ostavio je Putinu tri potpisana čista lista papira, da bi mogao da rešava razna administrativna pitanja dok je on odsutan.

Iste te večeri, Putina je posetilo nekoliko kolega iz KGB. Rekli su mu da bi im bilo vrlo zgodno ako bi imali Sopčakov potpis na jednom dokumentu. Mogu li da porazgovaraju s Putinom o tome kako bi se to moglo izvesti? Putin je shvatio da mora brzo da reaguje kako bi sprečio moguće kompromitujuću situaciju. Uzeo je jednu fasciklu i pokazao agentima čiste listove papira sa Sopčakovim potpisom, kako bi im pokazao da mu gradonačelnik u potpunosti veruje.

Zatim ih je upitao „Šta vam treba od mene?“ Ljudi iz KGB su ustuknuli. „Nemamo više pitanja“, rekli su i uz izvinjenje otišli.

Ako je Putin i imao bilo kakve rezerve prema tom iznenadnom izlivu slobode, držao ih je u sebi. Međutim, ništa nije moglo da kamuflira činjenicu da je Rusija, uprkos herkulovskom trudu Jeljcinovih mladih reformatora, bila gotovo bez groša. Prethodno, sovjetska vlada imala je strane dugove u iznosu od 72 milijarde dolara, i praktično nije bilo sredstava za isplatu kamata. Državna skladišta su imala rezerve žitarica tek za dva meseca. Police većine prodavnica bile su prazne, a nije bilo novca da se zalihe popune uvoznim proizvodima.

Zajedno sa Igorom Sečinom razradio je prepoznatljiv, oštar poslovni stil, koji će postati lajtmotiv u vreme njegovog predsednikovanja. „On je uvek prvi dolazio na prijeme i prvi odlazio sa njih“.

Časopis „Vol strit džornal“ prenosi iskustvo jednog inostranog građevinskog preduzetnika koji je posetio Putina, sa ciljem da ga privoli na oslobađanje od poreza iz sovjetske epohe. Dok je objašnjavao da porezi sprečavaju investicije u neke nekretnine u centru grada, Putin ga je prekinuo. „Vidite“, rekao je, „da bismo ostali na vlasti, nama trebaju radna mesta. Da bismo obezbedili radna mesta, trebaju nam investicije. Ja to sve razumem, zato ću vam i pomoći. A sada izađite iz moje kancelarije.“

Sopčak je bio poklonik kulture i umetnosti i njemu pripada zasluga za vraćanje carske slave Sankt Peterburgu. Većinu restauracija nadgledali su Putin i drugi zamenik gradonačelnika, Vladimir Jakovljev. Jedna od relikvija bio je stari hotel „Astorija“, na Isakijevskom trgu, u kome je Putinov deda Spiridon u carskim vremenima demonstrirao svoje kulinarsko umeće. Putin je razvio sklonost prema teatru, posebno operi.

Mnoga poboljšanja u životu Sankt Peterburga bila su kozmetička. Nivo kriminala i dalje je bio sramotno visok, te su novinari grad nazivali „Čikago na Nevi“. Dok je Moskva u ranim godinama otvorene ruske ekonomije cvetala, s novim soliterima koji su promenili horizont, i raskošnim restoranima i prodavnicama u centralnim ulicama, Sankt Peterburg je čvrsto ostajao na drugom mestu . U međuvremenu, za napad na bastione ruske industrije spremale su se moćne sile; ovaj napad kasnije je postao najveće iskušenje za Putina.

Jeljcinovo suprotstavljanje neprijateljima u parlamentu podrivalo je njegovo zdravlje. On je mnogo pio, što je izazivalo napade depresije, povišeni pritisak i povratak srčanih problema. Situacija je dostigla vrhunac u oktobru 1993. godine, kada je Jeljcin raspustio parlament i najavio nove izbore. Dve stotine njegovih političkih protivnika, uz podršku nekoliko stotina do zuba naoružanih boraca, zabarikadirali su se u Belom domu. Aleksandar Ruckoj i njegov saveznik Ruslan Hazbulatov poslali su na ulice naoružane bande, da napadaju miliciju, koja je pokušavala da uspostavi red među stotinama demonstranata koji su skandirali „Sva vlast Sovjetima“. Ustanici su opljačkali kabinet gradonačelnika Moskve, Jurija Luškova, u soliteru preko puta Belog doma, i jurišali na televizijski toranj državne televizije Ostankino, u žestokom, krvavom naletu, koji je direktno prenošen na prvom kanalu. Jeljcin je doveo tenkove. Na njegovu zapovest oni su napali Beli dom i zapalili gornje spratove, ubivši pri tom 150 ljudi. Kroz dim je na ulicu, spotičući se, izašlo nekoliko ljudi, mašući belom zastavom. Ruckoja, Hazbulatova i njihove pristalice su ukrcali u autobuse i odvezli.

VLADIMIR PUTIN nije skrivao svoju odvratnost prema oligarsima, koji su nastavljali da privlače pažnju medija po svetu. Ta netrpeljivost je nastala pošto je 1995–96. godine, pod patronatom njegovog bivšeg kolege iz Gradskog veća Sankt Peterburga, Anatolija Čubajsa, opljačkana riznica ruske industrije. Desetak magnata je moglo da ostvari ono što je nazvano „rasprodajom veka“ (ili, tačnije, „najvećom pljačkom u istoriji“) zato što je Jeljcinu za održavanje mogućnosti pobede na sledećim predsedničkim izborima 1996. godine očajnički trebala ogromna injekcija gotovine za podršku ekonomije.

Kao i Jeljcin, Anatolij Sopčak se kandidovao za drugi mandat na izborima 16. Juna 1996. Ta kampanja bila je još jedno bolno iskustvo za Vladimira Putina, ali ga je upravo ona približila i Jeljcinu i Kremlju.

Nastaviće se …

Izvor: Odlomci iz knjige Putin – K Hačinsa i A Korobko