SEMAFOR

 

… I onda se upalilo crveno. Svi su pohrlili da pređu na drugu stranu ulice, svako teran svojim jadom i svojim poslom. Krenuo bih i ja za njima da nisam video ta kola što su stala baš tu ispred pešačkog prelaza, puštajući nas „velikodušno“ da prođemo. Nikada pre nisam video tako nešto. Velika, srebrna, sjajna.. Šljašteća limuzina, sa svim tim tamnim „ogledalo“ staklima.

Video sam i sebe na njima. Ne baš sjajna slika čoveka koji je pao na prilično niske grane. Pitao sam se, ko li upravlja ovim „uraganom“? Za divno čudo, nisam dugo čekao odgovor na moje pitanje.

Vozačev prozor se nečujno spustio do pola, i sve je na trenutak stalo. Ptica u letu, plastična kesa što  se lenjo „valjala“ ulicom, i na kraju moj dah. Pola ulice je zamirisalo mirisom jasmina.

Pogledi su nam se upleli, sekundu… dve. Njena riđa kosa, i naročito ta njena gornja tanka usna, nagoveštavale su ljuti karakter i nezgodnu narav. Veštim pokretom je izbacila kroz prozor svoju cigaru, popušenu do pola, koja se dokotrlja do mojih nogu. Gledao sam je i dalje pravo u oči, prkoseći i njoj i ovom mom malom i bednom životu.

Prozor se na limuzini još nečujnije zatvorio, i „stop-sol“ staklo mi ponovo dade do znanja ko sam i šta sam. Zeleno svetlo na semaforu joj dozvoli da krene dalje, što ona i učini, ne časeći ni tren.

Lenjo sam podigao ruke kao da se istežem… Pogledao levo pa desno, i onda, da niko ne vidi, čučnuh, ne savijajući kičmu, tek toliko da uzmem onu njenu cigaru sa trotoara koja se još uvek dimila.

Dotaknuh usnama taj crveni otisak njenog karmina što ostade na belom filteru. Uvukoh u svoja namučena pluća jedan moćan dim, pa krenuh lagano tamo kuda sam i naumio.

 

Miroslav Ćurčić

Izvor: Hilandar – Najlepša ostvarenja sa XII konkursa za najkraću kratku priču (priredio Djordje Otašević)