Zlatko Šćepanović
Sve je propalo, definitivno nema više nikakve nade za nas, ostalo je samo pozorište lutaka, stalna predstava, lutke-marionete i publika, i negde u policama knjiga »Pohvala ludosti«
. . .
Najlepši deo života sam proveo u borbi da nam svima bude bolje. Proveo sam ga u nadi da će pravda pobediti, i da će pošteni i pametni doći na vlast da nas vode. Verovao sam obećanjima da će nas oni povesti u bolju budućnost. Da će se stvari raditi pametnije, da će se nacionalno bogatstvo deliti pravičnije, da ćemo voditi računa jedni o drugima, da će nam gradovi biti sredjeniji, ljudi ljubazniji i zdraviji, da ćemo se radovati malim stvarima jer su velike stvari sredjene. I tako sam proveo 20 i kusur godina u nadi.
Onda sam se jednog dana probudio. Ne iz sna, već sam izašao iz sopstvene vizije, jer me je nada, ona nada koja je održavala tu viziju napustila. I kada se vizija boljeg, lepšeg i sredjenijeg života srušila, ostavila je iza sebe samo realnost, životnu stvarnost. Suvu i surovu realnost pozorišta ljudskih lutaka, ljudskih marioneta. Realnost koja je ispratila moje roditelje, u kojoj sam ja sada i koja će dočekati moju decu.
Kao u pozorištu lutaka, gde sedim kao gledalac posmatram svet i lutke koje čine moj život. Posmatram ljude, bližnje i dalje, posmatram ljude na pijaci, po javnim mestima, na televiziji, gledam ih u novinama, posmatram studente, i domaću elitu, političare, bogataše, i njihove ulizice i poltrone. Posmatram šta i kako se stvarnost odigrava oko mene. Prisećam se kako je bilo ranije, i sagledavam kako će biti ubuduće.
Sada odjednom vidim u toj lutkarskoj predstavi da se likovi lutaka marioneta menjaju, ali da su konci sa kojima ih lutkar iza paravana, naizgled nevidljiv, pokreće uvek isti i da to radi uvek istim pokretima. I da ih uvek pokreće jedan te isti lutkar, koji se zove nepoverenje, nemir, lenjost, pohlepa i podmuklost. Oni koji nas vode, vode sebe tim strastima. Vode sebe hajdučkim i lopovskim kodom otimačine i uzimanja postojećeg. Lenji da rade na stvaranju nove vrednosti i na pregoru da se stvori nešto novo i bolje, za sve, oni se tuku samo oko onoga što već postoji i što prelazi iz ruke u ruku. A publika, sve to prati uzbudjeno i navija. Umesto da predstavu prekine zbog nemorala i kriminala, publika traži još akcije i zabave. Eto razloga zašto je Srbija zaostala, zašto Srbija sporo prati svet, jer se Srbi medjusobno potkradaju, bez vizije budućnosti, uz pomoć podanika iz publike. Samo im je sadašnjost bitna. I hitna. I samo im zabave treba.
To me je prestravilo.
Vidim, lutke se menjaju ali lutkar u pozorištu lutaka uvek ostaje isti. Niko od lutaka da se pobuni i zameni lutkara za nešto bolje. Ne, one igraju kako im on zateže konce, divlje, neobuzdano, slavoljubivo i bez savesti. Publika samo uzdiše i uživljava se u dramu.
Prisećam se velikog Erazma Roterdamskog i njegove čuvene knjige »Pohvala ludosti«. Čitao sam je davno, pre 30 i više godina, i bila mi je zanimljiva, naizgled razumljiva. Kao mladi smo ludi, jer smo detinjasti, kada porastemo postajemo još ludji, jer smo bezbrižni i bez očekivanja. Tada sam knjigu samo razumeo, sada je i shvatam. Napisana je u doba renesanse, kada je postojala nova nada u budućnost čoveka i društva. U vreme kada je postojala nada u pobedu razuma, nad strastima. U pobedu razumnog hrišćanstva nad snovidjenjima i predrasudama paganizma.
Razum, moralnost i poštenje? Ima li ga u lutkama koje nam kreiraju život i koje vode misli publike? Postoji li pod vatrom strasti u kojima se njihove misli kuvaju, kao u velikom kotlu. Kotlu ispunjenog emocijama i uzrujanošću koja vas čini nemirnim i razum ometa do krajnjih granica.
Sada sam shvatio još nešto. Veliki je Erazmo Roterdamski. Stvarno veliki. Znao je Erazmo Roterdamski o čemu i o kome piše. Imao je oči. Video je kako su ljudi kvarljiva roba. Video je i razumeo i lutke i publiku.
I šta nam nakon izgubljene nade i vizije za bolju budućnost još preostaje?
Ludost! Uzvišena vrsta ludosti. Ona opuštena i duhovita ludost koja budi novu nadu života, veru da nećemo završiti u paklu strasti i ljubav da sve i svima oprostimo. Da oprostimo i lutkama i publici.
Srećna Vama Nova 2011- godina!
. . .
.
Erazmo Roterdamski – Pohvala Ludosti (odlomak)
.
Али је већ време да, по угледу на Хомера, поново сиђемо на земљу остављајући небеса и увидимо да људи уживају само онолико среће и весеља колико им ја допуштам.
Погледајте с колико се смотрености побринула природа, мајка и створитељка људског рода, да се све свуда зачини лудошћу. По стоичкој дефиницији, мудрост се састоји у томе да се управљамо према разуму; а лудост, напротив, значи подати се самовољи страсти.
Из страха да људски живот не буде тужан и страшан, Јупитер је доделио човеку много више страсти него разума, и то у односу пола унције према асу (24 :1)! Сем тога, сабио му мозак у уски кутак главе, а читаво тело препустио страстима.
Најзад је ставио усамљеном разуму насупрот, рекла бих, два врло моћна непријатеља: први је срџба, која господари у грудној тврђави и у срцу, извору живота; други је пожуда, која себи врло широко присваја власт, сасвим доле до препона.
А шта може разум против те две удружене силе, довољно јасно показује свакидашњи људски живот.
Он једино може да виче до промуклости и да даје моралне поуке. Ти се, пак, поданици буне против свога краља и ружно га надвикују, те он најзад, уморан, мора да се повуче и дигне руке.
. . .
Zlatko,
žao mi je što si to uzeo lično.
Pročitah još jednom što sam napisao i videh da sam govorio o nama ljudima i procesu budjenja naše svesti ne stavljajući sebe u poziciji probudjenog a druge u pozicijama uspavanim.
Pitam se zar su moji komentari tako panični da su ih najpre ovde na Blogu osudjivali, često me stavljajući u poziciju sektaša i drogiranog da bi sada počelo sa ulogom omalovaženih i sateranih u ćošak.
Ako si to uistinu tako doživeo molim te primi moje najiskrenije izvinjenje.
Moja namera u svim komentarima je da istaknem nešto što je uistinu još uvek nepoznanica današnjem čoveku a što predstavlja veliku priliku svima nama koji danas tabanamo po ovoj planeti a naročito mi ovde na Balkanu – rešeni da očuvamo nešto što nikako više ne treba čuvati. Minule vrednosti su minule vrednosti. Minula saznanja su nas dovela do ovde i mi moramo ići dalje i od tih vrednosti i od tih saznanja.
Šekspir i još mnogi drugi su naslućivali i pisali ali na današnjem čoveku je da sve to i lično zna. Zna za sebe a ne da pretpostavlja i nagadja.
Život ima svoju veličanstvenu stranu i njoj treba okrenuti svoje lice. Jeste da taj isti život ponekada deluje surovo i bezočno da nam se učini da smo u njemu žrtve iako mi to nismo. Mi samo ignorišemo svoju pravu prirodu, našu urodjenu Božanstvenu prirodu.
Kada sam svoj rukopis, mojih istraživanja, eksperimentisanja i saznanja, ponudio ondašnjem BIGZ-u (1993 godine), urednik je, pošto ga je pročitao, rekao da ga je najverovatnije pisao ludak. Na to sam se grohotom nasmejao. Danas sebi sve više govorim da sam trebao plakati.
Zašto?
Stalno se pitam zašto. Zašto čovek ovog podneblja želi po svaku cenu neku vlastitu izolaciju u vlastitim budžacima prošlosti i nepostojećeg. Mi kao ljudi se moramo uspraviti i sagledati da promene u sebi moramo donositi ako ih uopšte želimo u našem okruženjnu.
Naša intelektualna znanja o svim filozofima, velikim piscima, o celoj istoriji i religijskim previranjima nama neće doneti ništa bolje i ništa lepše.
Mi kao ljudi moramo izvojevati vlastiti „Sveti Rat“ kojeg vodimo u sebi samima.
Još jednom te molim da prihvatiš moje izvinjenje ako sve ono što pišem uopšte deluje lično ili usmereno protiv Srpstva i čoveka sa Balkana.
Jer, Balkanac ne živi na Balkanu. On živi u sebi samom. Niko nas neće načiniti uzdignutim i izdignutim iznad tog „Balkanca“ ako to ne učinimo mi sami.
Istina je kažu poput oštrog koplja i treba biti spreman da suočenje sa njome boli.
Definitivno se i povlačim sa ovog Bloga.
Zlatko Tebi i ostalima želim srećnu Novu 2011 Godinu!
@ Louis Krstić
Ma sve je u redu. Nisam tvoje pisanje doživeo lično, naprotiv. Nema potrebe za tvojim izvinjenjem, jer sam se samo šalio na sopstveni račun koristeći tvoje teze o „ekspandiranju svesti“ da bih predstavio sopstveni reverzibilni proces okoštavanja i konzerviranja svesti koji se javlja sa godinama :-)
Možda bih ja trebao tebi da se izvinim ako si to tako shvatio. Uopšte nisam imao nameru da komentarišem tvoje misli, već sam se podsmevao samom sebi ;-)
Izvini ako je to loše interpretirano sa moje strane. Nemoj nas napuštati, bez obzira koliko se ko slaže ili ne slaže. „Sveti rat“ se vodi bez obzira na poraze ili pobede (nemoj opet da me pogrešno shvatiš) :-)
Tebi i svima ostalim želim lepe i ugodne Novogodišnje praznike i puno zdravlja, harmonije i uspeha u sledećoj godini! Da se svi vratimo Prirodi!