Dejan Novačić

 

 

Andrićeva nagrada i naša posla – ko je naslednik Ive Andrića

.

Ove godine navršava se pola veka od kad je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu. Biće veselo.

.

Svi smo naši, samo jaši

.

Svako će morati ponešto da proguta: Srbi činjenicu da je Andrić bio Hrvat, Hrvati da je živeo u Beogradu, Bošnjaci i jedno i drugo, a svi zajedno da je bio komunista. U zemljama koje nemaju ništa zajedničko – pogotovo ne jezik, književnost i komunističku prošlost – sve su to gorki zalogaji. Zato ih jedni gutaju zapušenog nosa, drugi crvenih ušiju, a treći se prave blesavi. Takav je slučaj s beogradskom Zadužbinom Ive Andrića koja punom parom nastavlja da liferuje Andrićevu nagradu kao da je to najnormalnija stvar na svetu i kao da posao, mesićevski rečeno, već odavno nije obavljen.

.

Volja za noć

U “Pravilima o dodeljivanju Andrićeve nagrade” piše da se “na osnovu piščeve testamentarne volje” nagrada dodeljuje za priču ili zbirku priča “napisanu na srpskom jeziku” i objavljenu „u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj”, s tim što se tekst povelje, jasna stvar, “ispisuje ćirilicom”. Jedino nije jasno u kom su to mraku službenici Zadužbine iskopali oporuku u kojoj Andrić (“svojom testamentarnom voljom”) zavešta nagradu piscima u Srbiji, Crnoj Gori i (pazi ovo) Republici Srpskoj, ali ne i onima u Hrvatskoj, Federaciji BiH i (što da ne?) u Distriktu Brčko. Takođe, nije jasno ni zašto se Andrić pod stare dane odrekao svog srpskohrvatskog u korist srpskog jezika, niti zašto se Zadužbina odrekla svog srpskog u ime hrvatskog jezika: pravilnik im je, pardon, napisan latinicom.

.

Stari pas i novi trikovi

Teško da je Andrić, kao prvi potpisnik Novosadskog dogovora (“… jezik Srba, Hrvata i Crnogoraca jedan je jezik …”), mogao biti fasciniran srpskim jezikom više nego što je Krleža bio impresioniran hrvatskom kulturom. Pogotovo ne u meri da zgužva i proguta sve što je prethodno napisao i potpisao. U pismu iz 1934., u kojem odbija da mu pesme uvrste u antologiju hrvatske lirike, Andrić izlaže svoj stav prema etničkim književnostima: “Ja nikada ne bih mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi bili isključeni drugi naši pesnici samo zato što su druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, i sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju„. To pod uslovom da ti odnekud ne izvuku još lepši i stariji testament.

.

Oproštaj brata Đure

Kako je Andrić postao srpski pisac? Tako što je dobio Nobelovu nagradu. Srbi je toliko vole da mu je zbog nje brat Đura progledao kroz prste i sve oprostio: i to što se celog života izjašnjavao kao Jugosloven, a ne Srbijanac, i što je bio etnički Hrvat, a ne Srbin, i što je rođen u Travniku, a ne u Velikoj Drenovi. Oprostio mu je i što je kršten u katoličkoj, a ne pravoslavnoj crkvi i što je bio član KPJ, a ne DSS, pa čak i to što je – po sopstvenom priznanju – pisao isključivo na srpskohrvatskom, a ne srpskom jeziku. I to o Bosni, a ne Šumadiji. Uostalom, brat Đura bi i Krleži sve oprostio i uvrstio ga među srpske pisce, samo da je i ovaj kojim slučajem fasovao Nobela. Ali, nije.

.

Krleža i Selimović kao antipodi

Krleža ispunjava sve uslove da bude srpski pisac: i on je, kao i Andrić, jedno vreme živeo u Beogradu, i on je savršeno pisao ekavicom (kao i neki drugi srpski književnici – Ujević i Cesarić, na primer) i on je poput Andrića, kad mu dosadi Gajeva latinica znao da pređe na Vukovu ćirilicu. Što se ortografije tiče, tu je Krleža otišao i korak dalje pa je usred Beograda izdavao jedan uticajan ćirilični časopis, a na kraju se, takođe po uzoru na Andrića, i sam oženio Srpkinjom. Ali ni to mu nije pomoglo. Srbi su odlučili da u svoju književnost umesto Krleže uvrste jednog drugog pisca, iako ni taj nije dobio Nobelovu nagradu. Ali bar je bio čistokrvni Srbin: Mehmed Selimović.

.

Kako je Joyce postao Englez

Čak i da u trenutku pomračenja svesti, posle sedme šljivovice u Klubu književnika, prihvatimo da je Andrić pisao na srpskom, a ne srpskohrvatskom jeziku, onda bismo posle osme morali da se složimo i da je Borges, pošto je pisao na španskom, bio španski pisac, a Kafka, koji je pisao na nemačkom – nemački pisac. Do fajronta bi pola književnosti ostalo bez svojih pisaca, a o nobelovcima i da ne govorimo. Jer, reći za Andrića da je srpski pisac isto je što i reći za Joycea da je engleski pisac. Bilo bi zato zgodno da neko iz Zadužbine stisne petlju i skokne do Dublina – ili, još bolje, Belfasta – i sam objasni Ircima da Joyce nije bio Irac nego Englez.

.

Na Drini macola

Da ne bi na kraju samo Srbi ispali barbari, u pomoć su im pritekla braća Hrvati. Oni su iz čiste solidarnosti snabdeli svoje post-jugoslovensko izdanje “Proklete avlije” riječnikom manje poznatih riječi gde su hrvatski radnici i seljaci mogli naći niz neophodnih razjašnjenja tipa: bašta–vrt, duvati–puhati, manastir–samostan, talas-val, promaja–propuh, i sve u tom stilu. Jer, prosečni hrvatski čitalac visoke literature pojma nema ni šta je pozorište, a kamoli kazalište. A onda kažu da su Bosanci najgluplji. Nisu, oni samo biju uglavu. Na pitanje kako je srušio Andrićev spomenik u Višegradu, književni kritičar Murat Šabanović iskreno priznaje: “Razlupao sam ga macolom”. Al’ ajde, naša raja, taj se bar pokajao. Ovi drugi cepaju i dalje.

.

Mala zemlja tri sa tri

U nušićevskoj jagmi oko književnog nasledstva, Andrić je ostao po strani. Ne samo zato što je bio čovek odmeren i uzdržan, već i zato što je mesto na kome se sada nalazi, a koje Goethe nemački precizno naziva Weltliteratur, jedan usamljen i slabo naseljen predeo. Kao jedan od retkih Jugoslovena koji su se u tom predelu našli, Andrić je pre pola veka, u Stockholmu, prilikom dodele Nobelove nagrade, opisao svoju zemlju s nežnošću ostarelog sina: “Moja domovina je mala zemlja među svetovima“. Danas ni takve male zemlje više nema. Zato je, uprkos svemu, utešno da neko bar njene pisce prihvata kao svoje. I to je nešto.

. . .

Članak preuzet sa bloga http://cyberotpisani.blog.co.uk/

. . .

. . .